М. Ковић: Наше елите не уче из историјског искуства

Милош Ковић (Извор: Искра)

Историја је од када је света и века учитељица живота. Бити мудар значи познавати своју прошлост и избегавати грешке из исте. Из констатације „познавати своју прошлост“, посебно је битно подвући реч своју. Познавање националне историје предуслов је мудрости, бистрине и ширине човека, али и читавог народа.

Ваљда баш зато је страни окупатор увек најпре забрањивао, преправљао и уништавао прво српски језик и историју, па тек онда ресурсе, путеве,…

Иако данас званично нисмо под окупацијом, изучавање и презентовање српске историје представља својеврсну јерес у јавном мњењу Србије. У том истом, наказном, јавном мњењу, већ годинама је „јеретик“ наш данашњи саговорник, професор доктор Милош Ковић. Имали смо част да у овом, Никољданском интервјуу, са професором разговарамо на све битне историјске, али и друштвено-политичке теме.

Професоре, ако се за неког српског интелектуалца може рећи да се у првим деценијама 21. века, не само политички ангажован, већ даје све што може на буђењу националне свести, за шта подноси не мале личне жртве, онда сте то сигурно Ви. Политичка криза у Србији је никада дубља. Да ли видите решење ове ситуације у скоријој будућности? Да ли су студенти довољно национално свесни, те колика је реална снага њихове листе?

Обнова Светосавског и Косовског завета, сопственог духовног и историјског искуства, без потпадања под утицај помодних идеологија – то је данас, за нас, први и основни услов опстанка. Побуна против режима који је издао Косово и Метохију, који испуњава готово све налоге НАТО држава, распродајући нашу привреду, рудна богатства, школство, чак и сећање на геноцид у НДХ (смањивање броја жртава Јасеновца, одбијање резолуције о геноциду у НДХ) и рат 1999 (продаја зграде Генералштаба Американцима), легитимна је и оправдана. Али, невероватно је да, усред припрема НАТО пакта и Русије за општи рат, када су и Србија и Српска опкољене непријатељски расположеним суседима, члановима НАТО, наоружаним до зуба, са НАТО трупама на сопственој територији (на Косову и Метохији, у Републици Српској), са искуством геноцида из 1914-1918, 1941-1945, 1991-1999, међу нашим студентима и данас цветају прозападне либералне, па чак и титоистичке, југословенске идеологије. Верујем да је ту реч углавном о утицају професора и родитеља, људи који још живе у неким давним, прохујалим временима. Такве идеје, осим тога, негују и медији у Србији, како режимски, тако и опозициони. Главни тон протестима, у које су се укључиле стотине хиљада грађана, дају тобоже опозициони медији у британском власништву, који се од свог оснивања истичу нападима на Српску православну цркву, Републику Српску, Русију. Међу студентима има много истинских родољуба и то се видело по њиховим тробојкама и националним симболима. Али, и они су за своје представнике узели професоре, тобожње националисте које су им, опет, препоручили ови медији. Сва сам та питања постављао од самог почетка протеста. Сада видимо слабљење покрета и ширење унутрашњих, међусобних сукоба. Много се политичких шићарџија ушуњало међу студенте. Неке опозиционе странке као да се окрећу против овог покрета, вероватно у страху да ће им он одузети гласаче. Ако се овако настави, Студентска листа биће само још једна опозициона групација. Понешто се ипак постигло. Много људи ослободило се страха и уцена уз помоћ којих овај режим већ предуго влада. Американци су, како јављају медији, одустали од куповине зграде Генералштаба. Рио Тинто се, како се чује, примирио.

На КиМ се дешава отворени погром српског становништва, пре свега са севера. Геополитичка ситуација нам донекле иде на руку и како пролази време за српску државу и српски народ може бити све повољнија. Да ли мислите да Србија има времена за чекање како би конкретно заштитила свој народ и своју територију која је окупирана?

Наш тренутни положај је критичан и зато се мора пазити на сваки корак. Са друге стране, промене на глобалном плану иду нам у корист. Непријатељ више нема моћ какву је до јуче имао, мултиполарни свет је чињеница. Од три велике силе, две су наши пријатељи. У Украјини се одлучује и наша судбина. Свет се брзо мења. Све указује на то да треба сачекати. У међувремену, треба се припремати и предузимати све што је потребно како бисмо, како са правом кажете, заштитили земљу и народ.

У Вашим књигама кроз историју дипломатије покушавате да осликате историјске околности које се за Србију и српски народ циклично понављају. И поред јасних историјских паралела, изгледа да никако да извучемо праве поуке. Како изаћи из тог зачараног круга? Да ли смо као генерација достојни наших предака?

Наше политичке, медијске, пословне, академске елите одбијају да уче из историјског искуства свог народа. Не размишљају о томе шта би на њиховом месту учинили Јован Ристић или Никола Пашић, него шта би рекле Урсула фон дер Лајен или Каја Калас. То генерације које сада воде Србију чини сасвим недостојних подвига и жртве предака. Зато је важно да сваком приликом покажемо да они не говоре у наше име. Потребно је да се увек сетимо нада које су у нас улагали наши преци, онако као што се и ми надамо у своје потомке. И да размислимо добро о томе шта данас можемо да учинимо за своју осрамоћену отаџбину и прогоњени народ. Да учинимо онолико колико је до нас, како је говорио патријарх Павле.

Често се у српској јавности с дубоком намером глорификује такозвана Титова Југославија. Као симбол доброг живота помиње се само СФРЈ, а о Краљевини Југославији, о краљу Александру Ујединитељу, се прича само у контексту његове погрешне процене када је стварао заједничку државу са непријатељима из Великог рата. Занимилјиво ми је било Ваше гостовање на једној телевизији, сада већ давно, где сте рекли да ће у будућности Срби краља Александра можда звати „силни“. Александар као Душан Силни. Каква је по Вашем мишљењу историјска улога краља Александра?

О томе сам понешто, понегде и написао. На Краљевину Југославију можемо да гледамо као на наше ново Душаново царство – резултат огромних војних и дипломатских успеха, али и спремности да се изађе из оквира националне државе и посегне за идејом империје. Данас сваки самопроглашени стручњак за историју оптужује краља Александра за поразе и кукавичлук данашњих генерација, које су дозволиле распарчавање Југославије и Србије. Предање је, тако, од 14. до 18. века оптуживало цара Душана да је један од најодговорнијих за пропаст и пад под Турке. Упркос свим својим успесима, није канонизован. Тек ће га у 18. веку подунавски Срби, са подручја јужне Угарске, назвати „Душаном Силним“, каквим га и данас памтимо. Таква би могла да буде судбина сећања на краља Александра Карађорђевића. Његов портрет мора да има и светлости и сенке, зашта овде немамо ни времена ни простора. Сагледан у историјској перспективи, он је, заједно са својим, српским војницима, официрима и дипломатама, остварио заветну идеју ослобођења и уједињења српског народа. Макар и у оквирима југословенске државе која је, поменимо и то, у многим погледима била држава вредна поштовања. Њу су, не заборавимо, 1941. силом срушили нацисти и фашисти. Југославија је заклана у Јасеновцу. Тито и комунисти су, почевши од 1944, корак по корак, све до 1974, дотукли и саму југословенску идеју. Бити данас политички и културни Југословен, после Јасеновца, Тита и „Олује“, равно је моралном самоубиству.

Лесковац је између два светска рата доживео процват. Био је индустријски центар, а лесковачки индустријалци, трговци, занатлије, изузетно су утицали на развој Скопља које је било центар Вардарске бановине. Међутим, после савезничког бомбардовања 1944. Лесковац је сравњен са земљом, а угледни лесковчани су убијани и протеривани из града и земље. О злочинима УДБА-е, сем појединих историчара, нико и не говори, а на другој страни се идеализују Ранковић и Јованка Броз. Чини се да иза свега стоји нека „дубока држава“ у Србији. Ко стоји иза те тако моћне државе која нам и деценијама после пада комунизма сервира „црвену“ пропаганду?

Иза ње стоје они који су бомбардовали Лесковац – Британци и Американци, потом и политички Запад. Тито је Србији наметнут бомбама, оружјем и тоталитарном диктатуром, терором. Стигао је 1937. из Совјетског Савеза, али су га Британци, вођени старим антисрпским сентиментима (јер за њих смо били и остали „оријенталци“ и „мали Руси“), пошто су разумели његове намере, у потпуности подржали. Издали су оне који су 27. марта за слободу све ставили на коцку – српске официре, Цркву и краља. Под њиховом заштитом, на Вису, будућу Југославију устројила су два Хрвата – Тито и Шубашић. Британци и Тито Србију су третирали као земљу поражену у рату, па су Србе, упркос претрпљеном геноциду и њиховој кључној улози у отпору нацифашистима, поделили на пет република и две покрајине; Хрвате су, наравно, за оно што су у рату чинили наградили, ујединили и територијално проширили. Албанији, још једној савезници фашиста и нациста, обећали су Косово и Метохију. Стаљин је био неповерљив према том британском заокрету, да би се 1948. испоставило да је био у праву. Од тада смо овде градили социјализам уз помоћ фунти и долара. Тито је Југославију 1953. на мала врата увео у НАТО. Југославија је била западни „Тројански коњ“ у комунистичком блоку. У оквиру Покрета несврстаних одвајала је земље ослобођене од западних колонизатора од совјетског утицаја. Такву политику Британци, Американци и Запад једноставно су наставили у времену и после разбијања Југославије. Британци и Тито имали су много сарадника међу Србима. Њихови политички потомци и данас имају подршку Запада и антисрпских шовиниста из редова суседних народа. Главни противник били су им и остали – мантије српских свештеника, шајкаче, шубаре, гуњеви и опанци српских сељака.

Лесковац је Немањин град. Метох је манастира Хиландар и део српске државе од 1168. године. Ми обележавамо дан државности из 1835. године и доношење Сретењског устава, а имамо законоправило Светог Саве. Јасно је да се тиме на неки начин руши континуитет постојања Срба на овим просторима. Како то променити?

Сасвим сте у праву. С тим што би требало нагласити да је Сретење, пре свега, дан сећања на почетак борбе за ослобођење и уједињење, на Први српски устанак и Карађорђа. Али то је спојено, по укусу српских либерала, са успоменом на мртворођени устав из 1835, да би свему било дато чудно и нејасно име, „Дан државности“. Све то сведочи о невероватном недостатку свести, међу онима који одлучују о државним празницима, о томе ко су и шта су Срби. Средњи век био је, у сваком погледу, наше златно доба. Све што смо после њега чинили, све до 20. века, било је настојање да докажемо да смо достојни потомци Светог Саве, Светог Симеона, Светог кнеза Лазара, да смо сачували њихов Завет. Када му се вратимо, вратићемо се на „фабричка подешавања“, освећтана и потврђена у вековима који су иза нас.

Професоре, Ви сте из Шапца. Шабац је град херој. Мало ћу приватизовати интервју пред сам крај и рећи да је моја мајка из Шапца, те сам као дете тамо често ишао. Да ли стигнете да одете до Вашег родног града? Поцерина је предивна, али путеви су тамо потпуно руинирани, за разлику од села Мачванског краја. Да ли можда мислите да је Поцерина намерно запостављана после Другог светског рата због значаја тог краја у оном Првом?

Рођен сам у Шапцу и у њему сам провео прву младост. Моја породица се, међутим, преселила у Београд пре готово 40 година, па зато дуже, можда и више, припадам овом граду. Родни град ипак није шала и у њега се враћам кад год имам времена. Поцерци, Мачвани, Ваљевци, Ужичани, Чачани, Шумадинци, Моравци, Лесковчани, Нишлије, Ресавци представљали су ону Србију које се Тито плашио и којој није веровао. Зар 1914. године, после грозних злочина које је његова хрватска јединица починила над српским цивилима, није бежао од шајкаче, гуња и опанка управо низ падине Цера? Ђилас је оставио запис о томе како се Тиито 1941. добро сећао својих поцерских прикљученија из 1914. Велики део одговорности, међутим, сносе и српске слуге, које нису бринуле о свом крају и својој земљи, него искључиво и само о својим личним интересима. Баш као и данас. Не могу нам за све бити криви Британци и Тито. У рајетинима и квислинзима никада нисмо оскудевали.

И за сам крај, да ли сте до сада били у Лесковцу и колико сте упознати са историјом, традицијом и културом нашег краја?

Када чујем за Лесковац, моја прва асоцијација је – Моравска дивизија. Ненаметљиви, скромни људи, који су марширали увек тамо где је било најтеже, да би, стиснутих зуба, јуришали у смрт и славу. Шта тек рећи о подвизима из времена Топличког устанка? Онда су, чим би време јунака и мученика сменило доба дезертера и трговаца, проглашавани за „јужну пругу“. Све до следећег искушења, као што је било и 1999, на Косову, када су нам Моравци поново осветлали образ. Крај Лесковца прошао сам безброј пута, али сам имао прилику и да по граду без журбе прошетам. Најснажнији утисак на мене оставиле су лесковачке цркве. Саборна црква Свете Тројице права је потврда да је време Краљевине Југославије било класично, сребрно доба наше културе. „Оџаклија“, Црква Рођења Пресвете Богородице, није само повратак у Карађорђево доба, него у много древнија предања и искуства, у којима се крије све што би требало да знамо о томе ко смо, одакле долазимо и куда идемо.