Љубиша Маленица: Компрадорски капитализам у Србији

У првој половини претходне године, по ко зна који пут, премијерка Србије, Ана Брнабић се пронашла у ситуацији да путем медија демантује одређене наводе који су пронашли свој пут до српске јавности. Тренутне српске власти саме сносе добар дио одговорности за овакво стање, с обзиром на одређене економске потезе које се не могу описати другачије него као потпуно неразумни – без јасног и разумљивог повода, те економски гледано – потпуно непожељни.

Овај пут у питању су били наводи, стигли на адресу владе од стране политичке платформе „Солидарност”, да се власти у Србији спремају за даљи процес приватизације (читај: распродаје колективних добара) јавних предузећа у посједу Републике Србије. [1][2] Према јавно расположивим подацима, у питању су 22 јавна предузећа, у која спадају чак и национални паркови Тара, Фрушка Гора и Ђердап, али такође и Србијагас, Службени гласник, Србијавода, Србијашума, Путеви Србије, Пошта и други.

Подстакнута датим тврдњама, Брнабић је навела да је ово једна у „низу бруталних, срамотних и лако проверљивих лажи. Циљ је дестабилизација Србије, уношење хаоса и панике међу становништвом. Ово је књишки пример покушаја обојених револуција. Неће проћи. Србију ћемо бранити сви ми заједно – радом, љубављу, посвећеношћу…Надлежни органи морају да провере ко све стоји иза пласирања оваквих лажи – и из земље, и из иностранства”. [3]

Занимљиво је уочити како демант премијерке садржи све елементе на које су Срби постали осјетљиви. Присутна је тврдња о вањском уплитању, посебно коришћење термина обојене револуције, потом алудирање на домаће квислинге – којих је у стварности и више него довољно, али које ове власти већ годинама толеришу. Позива се на одбрану Србије – слоган тако често провлачен кроз свакодневно политичко блато, толико да је изгубио сваки мобилизациони капацитет – да би се на крају завршило призивањем „надлежних органа”.

Фасцинантно је како су, мање-више, ти исти надлежни органи читаву ову годину били неспособно ријешити питање нелегалног уласка миграната, њиховог криминалног понашања, а потом и насиља над грађанима Србије. У оквиру овога чланка довољно је осврнути се на активности „надлежних органа” током већег дијела 2023. године, укључујући и акције које су спроведене у посљедњих пар мјесеци, а које јасно илуструју да су органи сигурности и реда имали све капацитете да онемогуће мигрантско насиље али да, из одређеног разлога, то нису жељели или им, пак, није било дозвољено.

Професонализација ЕПС-а

Било како било, с обзиром да је тема овога текста економија, питање сигурности ћемо оставити за неки будући рад и вратити се тренутној власти у Србији и суштини проблема. Наиме, критике су се појавиле већ приликом првих јавних спомињања новога закона о управљању привредним друштвима, којим се, према ријечима Меланије Лојпур „довршава пљачка преостале државне имовине”, с обзиром да се тако ствара могућност „за коначну распродају јавних добара”. [4]

Штавише, ако је судити по гласинама које су стигле до српске јавности, грубо гледано, мјесец дана након изнад описане епизоде, наводна надолазећа распродаја државне имовине неће остати ограничена на раније споменуте државне фирме – већ ће укључивати и приватизацију Електропривреде Србије (ЕПС). Као и у претходном случају, премијерка Брнабић је пронашла за сходно да реагује на дате наводе. Текст који је Танјуг посветио датој теми истиче да је „председница Владе, Ана Брнабић, рекла данас да ни у једном тренутку није планирано да се приватизује Електропривреда Србије, већ да је у плану професионализација ЕПС-а што је, сматра она, у најбољем интересу радника”. [5]

Аутор је мишљења да је оправдано запитати се зар Електропривреда Србије није већ професинализована, као институција, од самог настанка? Јасно је шта подразумијева појам професионалности и професионалца, као што је јасно да се насупрот њему налази термин аматер, односно аматерство. Да ли је исправно извући закључак, из премијеркине изјаве, да је све ове године ЕПС функционисао на принципу аматерства? То, наравно, није случај, с обзиром да унутар Електропривреде Србије, претпостављамо, раде људи који се могу дефинисати као стручњаци у својој области, без обзира да ли говоримо о теренским екипама, управи, администрацији или било којем другом сегменту фирме. Ако професионализам већ постоји унутар ЕПС-а, која је сврха споменуте професионализације?

У наставку Танјуговог чланка се наводи да „Брнабић очекује да се ЕПС у будућности води на професионалнији начин, како би могао да се такмичи са најјачим енергетским компанијама на тлу Европе, што ће, истиче она, за грађане Србије значити сигурност снабдевања и дугорочну одрживост”. [6] Једини начин на који ће ЕПС бити конкурентан другим енергетским компанијама у Европи – ако већ говоримо о конкурентности – јесте да буде заштићен од стране власти Србије и задржи статус јавнога предузећа. Слободно тржиште и његова невидиљива рука нису ништа друго до илузије, односно, не постоје. Да би се задовољиле теорије суманутог Милтона Фридмена неопходно је постојање савршеног свијета, односно система, унутар којег су све државе, мање-више, идентичне у погледу својих економски капацитета и спремне да у потпуности играју по идентичним правилима.

Приликом идеолошког заговарања Фридманових идеја нагласак је стављен, што је потпуно разумљиво, на тврдњу да ће праћење његових препорука – које су временом постале препоруке Свјетске банке и ММФ-а – довести до раста животнога стандарда читавога становништва одређене државе. То је теоријска претпоставка. У пракси, примјена идеја Милтона Фридмена је довела до читавог низа друштвених трагедија и економско-финансијског разарања које се по својим посљедицама може упоредити са ратом високог интензитета. Без обзира да ли говорили о економским експериментима по Латинској Америци, Африци, Азији, Русији у 1990-им годинама прошлога вијека – од економске школе Милтона Фридмена корист су имали само најужи и најбогатији слојеви становништва – који су, заједно са западним покровитељима, паразитски науштрб остатка становништва, отворено постајали још богатији.

Вратимо се на тему Електропривреде Србије и њеног будућег рада, који је премијерка Брнабић окарактерисала као такмичење са најјачим енергетским компанијама на тлу Европе. Овде се једно сасвим логично питање намеће само од себе: Зашто се Електропривреда Србије уопште мора такмичити са било ким у оквиру било ког простора? Суштинска улога и разлог оснивања ЕПС-а јесте да грађанима Србије на читавој њеној територији омогући константан, стабилан, квалитетан и економски исплатив приступ електричној енергији. Аутору, који није стручњак у области стварања и преноса електричне енергије, ова формулација улоге ЕПС-а чини се довољно логичном, односно здраворазумском, да се може прихватити од било које особе, без обзира била она стручна или не.

Узевши у обзир свој задатак, ЕПС као фирма се води, односно требало би да се води, принципом колективног добра, те се од ње као јавне компаније то и очекује. Профит – који је суштински порив и разлог постојања приватних фирми – нити може, нити се смије појављивати у јавним предузећима као основни разлог постојања. Економска оправданост и одрживост свакако су елементи који морају бити узети у обзир и на које се мора обратити посебна пажња, али основна функција јавног предузећа није стицање добити за веома ограничен број особа већ пружање одређене услуге – што вишег квалитета – читавој популацији одређене државе на целој њеној територији.

С обзиром да смо, лаички, дефинисали идеју водиљу и суштински задатак Електропривреде Србије, изнова се намеће питање зашто је неопходно да се она упушта у некакав процес економског такмичења, када је то потпуно непотребно, није јој је то разлог постојања нити је, напослетку, само дато „такмичење” праведно. Назадним идејама Милтона Фридмана – међу којима је и она о насушној неопходности економског такмичења како би се наводно постигле најприступачније цијене услуга и добара – одише и читав европски наратив у погледу економије, па тако и излагање Ане Брнабић о потреби ЕПС-а да се такмичи са највећим европским енергетским дивовима.

Ако је већ неопходно – а није – да се Електропривреда Србије „такмичи” на европском тржишту, она то може учинити једино уз подршку српске државе, међутим, ни тада успјех није загарантован с обзиром да се читава „фер тржишна утакмица” без уплитања државних органа односи искључиво на мале државе, док се европски тешколигаши – попут Њемачке и Француске – у областима које Берлин и Париз препознају као кључне понашају како им је воља, односно, бар су се тако понашали док газда преко Атлантика није затегао ланац и приморао ЕУ да себи, у погледу руске енергије, пуца у оба кољена.

Торњеви Западног Балкана

Читавом овоме низу гласина – баш непосредно прије избора у Србији – се придружила и вијест која је сектор телекомуникација увела у исту магловиту зону несигурности и непознаница. Наиме, према датим наводима, српска телекомуникациона компанија МТС – Телеком Србија би требало да прода све предајнике у Србији, Републици Српској и Црној Гори – чиме би у власништво британској компаније Актис (Actis GP LLP) требало да пређе 725 базних станица и предајника – које би иста компанија касније изнајмљивала и наплаћивала њихову употребу. [7] Да је вијест била истинита потврђено је објавама – и то непосредно након парламентарних избора у Србији – о продаји инфраструктуре М:тел-а, који је у већинском власништву МТС-а у Републици Српској. [8][9]

Према страници саме фирме, Актис се дефинише као „водећи глобални инвеститор у одрживу инфраструктуру. Ми улажемо како бисмо убрзали транцизију ка нето нула будућности и успут изградили компетитивне резултате”. [10] Као што се може уочити, овакав наратив је сада већ уобичајен за западне компаније. Стварни циљеви – а то је увијек што већи профит уз што мање трошкове – се овај пут маскирају иза борбе против климатских промјена.

Према наводима текста са портала Бизнис инфо, „Телеком Србија продаје стратешку имовину у БиХ, купац је британски див… Телеком Србија мјесецима припрема продају већине најзначајнијих телекомуникационих антентских стубова и њихове пратеће инфраструктуре, попут трафо-станица, соларних панела и дијела земљишта… Укупно 1.827 стубова – од којих се 995 налази у Србији, 725 у Босни и Херцеговини и 107 у Црној Гори – купује их британска фирма Актис”. [11]

У своме тексту – у којем се позива на истраживање БИРН-а – на ову тему Вукановић износи неколико занимљивих детаља. Првенствено, Актис би новац неопходан за куповину ове инфраструктуре – 75 милиона долара – требало да добије, између осталог, и од Међународне финансијске корпорације (International Finance Corporation), кредитне институције Групе Свјетске банке. Када говоримо о Свјетској банци, ми заправо говоримо о западним финансијским и економским интересима – при чему је први и основни интерес очување глобалног паразитског система западних финансија на којима тренутно и почива моћ колективног Запада.

Према расположивим подацима, компанија Актис је учествовала у процесу аукције, коју је Телеком Србија покренуо још у посљедњем квараталу 2022. године, да би већ у јуну 2023. британска фирма била изабрана као њихов најпогоднији сарадник, након чега су спроведени билатерални преговори. Ови подаци се могу пронаћи на страници Међународне финансијске корпорације као пројекат „Торњеви Западног Балкана” (Western Balkan Towers). [12] Поред Актиса и МФК у пројекат је укључена и Европска банка за реконструкцију и развој (EBRD), чији званични портал такође садржи податке о поменутом пројекту. [13]

Вукановић истиче да би након продаје читаве ове мреже носећих стубова, Телеком Србија требала исте да изнајмљује од Актиса те да за „пружену услугу” плаћа овој британској компанији. Да ствар буде гора, неименован извор из самог Телекома је навео да су за потребе изградње базних станица, посебно оних 4Г, дизани кредити од стране самог Телекома. Дати кредити се и даље отплаћују од стране државе, а сада ће се плаћати и изнајмљивање антенских стубова. Није тешко уочити економску суманутост оваквог поступања.

У разговору за БИРН, директор Телеком Србије Владимир Лучић је напоменуо да није ријеч о стратешки важној имовини, због чега ће продати све антенске стубове које имају у Србији, Црној Гори и БиХ, истовремено истичући да је „стратешка телекомуникацијска опрема на њима, односно базне станице, а њих не продајемо. Рецимо, антенски стубови су у великим градовима већ увелико превазиђени, само у Београду имамо 500 базних станица, а ниједан антенски стуб”. [14]

Упитна логика

Поред упитне логике по питању тога шта јесте а шта није стратешки важна инфраструктура Србије, о чему ће касније бити нешто више говора, ову магловиту продају карактерише и, по свему судећи, читав низ правних питања која изузетно лако могу прерасти у проблеме.

Први од њих је питање транспарентности, односно могућности да је имовина Телекома која се продаје, процијењена на вриједност знатну мању од стварне, односно, цијена коју ће платити британска компанија не одговара стварној вриједности инфраструктуре. Наиме, према информацијама које је БИРН представио јавности, за потребе процеса продаје, основане су кћерке компаније под називом Скај таурс (Sky Towers). Ове фирме осим директора немају других запослених, а по једна се налази у Републици Српској, Србији и Црној Гори. У горе споменутом интервјуу за БИРН, директор Телекома Србије је потврдио да су фирме основане за потребе продаје инфраструктуре Британцима.

Владимир Лучић је документацију 13. новембра 2023. носио у Ниш, а с обзиром да је кћерка фирма у Србији пријављена као друштво са ограничном одговорношћу – процјена вриједности фирме не мора нужно бити јавна. У Агенцији за привредне регистре, новинари БИРН-а, према сопственој тврдњи, дате податке нису ни пронашли. Непозната је чак и компанија која је обавила дату процјену и утврдила да инфраструктура на територији Србије, која се треба продати Актосу, вриједи нешто више од 41 милион евра. [15]

Поред овога се намеће и проблематика уноса, на име кћерке фирме, имовине која не припада Телекому већ држави, а над којом МТЕС има само право кориштења. Илустративни примјери су парцела у Пожаревцу од 1.000 квадратних метара, као и два мања објекта у општини Бечеј. Ако је ситуација оваква – поставља се логично питање како управљачке структуре Телекома могу продавати оно што није њихово власништво? Према наводима БИРН-а – у оквиру списка имовине коју је Телеком пренео на нову фирму – чак 555 стубова пребачених у власништво ћерке фирме нису уписани у катастар. Ни то није све: за 13 стубова који јесу у катастру – власник је у потпуности непознат, док у случајевима гдје се зна у чијем је власништву дати ресурс – власник је најчешће сама држава Србија, локална самоуправа, те физичка или правна лица. [16]

Директор Телеком Србије – оправдавајући ову предстојећу продају инфраструктуре – истиче како је продаја антенских стубова заправо свјетски тренд, наводећи како су „сви велики оператери то продали. Само може да се постави питање зашто ово нисмо и раније урадили. У време сателита, којих је све више, искористили смо посљедњи тренутак за овакав пословни потез. За годину или две више нико не би био ни заинтересован да од нас купи те антенске стубове”. [17]

Према информацијама на самом крају БИРН-овог чланка наводи се да је „Јунајтед група” у априлу ове године продала своју читаву инфраструктуру торњева у Бугарској, Хрватској и Словенији компанији Тавал – при чему је вриједност 4.800 стубова износила 1.22 милијарде евра. Почетком претходне године, у фебруару, Дојч телеком је продао 51% учешћа у компанији у чијем су власништву торњеви у Аустрији и Њемачкој. Купци су били фирме „Диџитал бриџ” и „Брукфилд”, а цијена нешто више од 10 милијарди евра.

Неколико питања

Компанија Водафон је у новембру 2022. ушла у стратешко партнерство са инвестиционим фондовима ККР и ГИП, са којима је неколико мјесеци касније постала сувласник у новоформираној фирми на коју је Водафон пренио власништво већег дијела инфраструктуре мреже торњева. На почетку 2021 шпанска фирма Телефоника је продала чак 30.000 торњева у Шпанији, Њемачкој, Бразилу, Перуу, Чилеу и Аргентини америчком инвестиционом фонду „Американ Тауер Корпорејшн”, за близу 7.7 милијарди евра. Од значаја је овде истаћи да су већина купаца ове инфраструктуре фирме из САД и Уједињеног Краљевства.

Након свега горенаведеног, поставља се неколико питања која чине упитном читаву логику на којој почива продаја инфраструктуре Телеком Србије. Започнимо од посљедње опаске господина Лучића. На први поглед – гледајући све побројане продаје инфраструктурних мрежа од стране европских телекомуникационих компанија – стиче се утисак да је господин Лучић у праву, те да заиста стубови као носиоци опреме јесу превазиђени, али онда се треба запитати зашто уопште постоје заинтересоване стране које плаћају милијарде да би дошле у посјед те исте „превазиђене” инфраструктуре?

С обзиром да говоримо о класичним западним капиталистичким компанијама, хуманитарни разлози – међу које спада и брига за животну средину – се могу одмах бацити у воду. Као и увијек, зарада је најважнија. Ове мреже се не купују ни због чега другог, већ искључиво због тога што ти купци у њима виде извор прихода. Једини други разлог који може заинтресовати поменуте фирме јесте могућност да оперишу у складу интереса сопствених влада и обавјештајних агенција.

Коментаришући овај случај за раније споменути текст БИРН-а, професор у пензији београдског Електротехничког факултета, Ирина Рељин истиче да „продајом антенских стубова, који су уписани у надлежни регистар катастра непокретности или катастра водова, добија се изванредна инфраструктура за сваку државу. То је, на неки начин, национално благо државе”. [18]

Господин Лучић је истакао да „за годину или две више нико не би ни био заинтересован да од нас купи те антенске стубове”. Зар вриједност ових стубова тако брзо опада? Ако вриједност заиста тако брзо опада, како ће промјена власника зауставити дати процес деградације? Логично гледано – никако, из чега можемо закључити да је Лучићев аргумент о превазиђености стубова носача, као елемената инфраструктуре телекомуникационе мреже, без икаквог утемељења у стварности. Штавише, уколико се узме аргументација госпође Рељин, продајом ове инфраструктуре се заправо чини штета држави.

Постоји логична оправданост да у великим урбаним центрима стубови носачи излазе из употребе. Због саме своје природе, у градовима се базне станице могу постављати на грађевинама или пак другим објектима, али шта је са руралном Србијом? Треба ли интернет и тим људима? Може ли се квалитетан интернет схватити као један од елемената који би требао побољшати степен живота сеоског становништва, те самим тим и као један од подстицаја да се млађе особе – посебно млади брачни парови – враћају у сеоске средине, чиме би се могло позитивно утицати на демографска кретања државе?

Оправдано се стиче утисак да су оваква разматрања превише сложена за одређене сегменте власти и администрације у Србији. Стубови су превазиђени – све то треба распродати! Наравно, коме другом него нашим вијековним „пријатељима” Британцима, како би се могао финансирати онај батаљон који је недавно пребачен са перфидног острва ради „осигуравања мира” унутар окупиране српске територије, Косову и Метохији.

С обзиром да се домаћа инфраструктура предаје у руке странцима, тачније компанијама која потичу из отворено анти-српски настројене државе, постоје разумне основе да се овај процес посматра и из перспективе сигурности, односно несметаног приступа телекомуникационом систему од стране непријатељски настројених обавјештајних структура.

Овде није на одмет нагласити да је сама фирма „Актис” основана од стране Компаније за развој Комонвелта, у циљу привлачења приватних финансија. Истовремено, Компанија за развој Комонвелта (Commonwealth Development Company) служи као главна институција британске владе за „финансијски развој”. [19] Без обзира на своју тренутну управљачку структуру, наивно је претпоставити да некадашња ћерка фирма нема више никакве везе са властима Велике Британије које су је и основале. Штавише, привид приватног предузећа може олакшати обављање одређених послова и склапање договора који би иначе били неприхватљиви или тешко оствариви. Шта је још једна у низу безличних западних корпорација?

У тексту цитираном изнад покренуто је и питање одржавања ове инфраструктуре. Наиме, сам директор Телеком Србије је истакао да ова фирма нема капацитете нити одговорност да се стара о стању стубова и њиховој употребљивости, због чега се продаја компанији, која би пружила дате услуге, чини сасвим логичном. Ко је до сада одржавао нашу инфраструктуру? Немогуће је да су ови стубови били препуштени сами себи и природним елементима одмах након постављања.

С обзиром да сигурно није било тако, неко је морао да их одржава, односно неко је био задужен за читаву ову мрежу носача. За потребе овог текста, претпоставимо да заиста нико није одржавао дату инфраструктуру. У таквој ситуацији логична и оправдана потреба постоји, но зар се није могао дати задатак повјерити домаћој, српској фирми? Зашто овлаштења и обавезе Телеком Србије нису проширена, како би одржавање ове мреже стубова ушло у основне задатке фирме? Ако већ Телеком не може преузети на себе дату обавезу, да ли је сама Србија могла основати нову компанију која би се бавила овим пословима?

Као што се може уочити, постоји више рјешења која се аутору текста чине логичнијим него небулозна продаја инфраструктуре Телеком Србије страној компанији која је повезана са непријатељском владом, што даље води до ограђивања од смјешне тврдње да није у питању стратешка инфраструктура наше државе. Ако мрежа стубова носача за читав телекомуникациони систем Србије није наша стратешка инфраструктура, или бар један њен значајан дио, онда није јасно шта заправо спада у категорију „стратешке инфраструктуре”?

По свему судећи, промашена економска политика српских власти се упорно наставља. У више наврата и у безброј текстова споменут је случај Комерцијалне банке, која је из неког разлога прије двије године продата Новој љубљанској банци, да би се ситуација посебно погоршала након 2002. године када су угашене четири највеће српске банке: Беобанка, Југобанка, Инвест банка и Београдска банка. [20][21] Резултат ових догађаја је био несметан улазак страних банака на српско тржиште, а са продајом Комерцијалне банка дати процес се само наставља и утврђује. [22][23][24] Према расположивим изворима, Нова љубљанска банка се налази у власништву државе Словеније и америчких банака из Њујорка. Суштински посматрано, словенска банка са налази у рукама српских политичких непријатеља. [25]

Неопходно је, једном и заувијек, прихватити стварност да нити једна страна банка, која је тренутно присутна у Србији, није ту зарад економске добробити и напретка државе Србије. Новац српских грађана, који се налази у овим банкама, првенствено служи за економски развој земаља из којих дате банке потичу, као и за даље богаћење приватних лица у чијем власништву су дате институције. Важно је имати у виду да, с обзиром на своју повезаност са политичким центрима моћи матичних земаља, ове банке могу бити искоришћене, а вјероватно се већ и користе, као средство притиска на Србију.

Истовремено, Србија је ушла у још један споразум са ММФ-ом по питању новог кредита – тешког 2.4 милијарде евра – на период од двије године. [26][27] Зао глас који – глобално гледано – прати ММФ је сада већ ствар општег знања, као и разлози за негативно посматрање ове – сада већ отворено – прозападне институције. У суштини, говоримо о понашању које је аутор већ истакао у ранијим текстовима, а тиче се паразитизма у области економије.

Чињеница да је Београд потписао споразум за нови кредит са ММФ-ом би, сама по себи, требала да буде проблематична, али када се погледају детаљи самог договора – као што је то учинио Бранко Павловић у своме тексту „Шта смо то потписали са ММФ-ом” [28] – онда сасвим слободно можемо говорити о својевољној и злонамјерној ретардацији српског економског раста и привредног развоја, од стране домаћих и спољних актера.

Изнад споменути чланак свакако треба у целости прочитати, али за потребе овога текста биће довољно издвојити закључак господина Бранка Павловића, који истиче да су „пројекције будућег развоја Србије по овом споразуму суморне. Планира се раст БДП-а од 2,5 до четири одсто. А сасвим би било реално да слабо развијена привреда, каква је наша, расте стопама од шест и више процената просечно у наредних 10 година. Све испод пет посто би морало да звони на узбуну. Пројекције ММФ-а суштински значе заостајање Србије и вечито таворење грађана. Амбиција овога споразума је да се расправа о стварним стратешким правцима ослобађања од неоколонијализма одложи за најмање две године.” [29]

Приватизација Југоинспекта

Случај Југоинспекта, по свему судећи, је идентичан случају Комерцијалне банке. Према расположивим подацима, Југоинспект, фирма у државном власништву, послује са добитком или, у најмању руку, без неких израженијих проблема [30] и која се бави контролом квалитета готово свих врста роба у Србији, са посебним нагласком на прехрамбене производе. Сама компанија има традицију постојања дугу 125 година, а према писању медија из Србије, јавни позив за прикупљање писама заинтересованих објављен је на сајту Министарства привреде, при чему је рок за пријаву био 5. октобар 2023. Помало и симболично, зар не?

Према наводима прозападног портала Н1, у тексту посвећеном овом питању се истиче да Југоинспект „акционарско друштво у већинском власништву државе, деценијама контролише квалитет хране, енергената, руда, текстила, коже и других производа. Позив за приватизацију најстаријег предузећа овог типа на Балкану – изненадило је струку. Тврде да је ова вест, пре свега, лоша за потрошаче, а од државног монопола једино је гори приватни.” [31]

У наведеном тексту, доктор економских наука, Милан Ковачевић наводи да „онај део који утврђује објективно, у неким важним случајевима, квалитет одређеног производа – када би био приватизован, постојала би могућност да се корупцијом не добије права истина, већ да он послужи за учешће у корупцији”.

Бранислав Јоргић, финансијски аналитичар, у истом тексту износи мишљење да „у условима када имамо државну компанију која се бави контролом квалитета могући су поједини утицаји интересних група, али имајући у виду да је власт смењива, те интересне групе никада неће моћи да остваре трајни утицај. У случају ако дође до приватизације једне такве установе – власници би могли да имају готово трајни утицај на пословну политику и да дођу у ситуацију да могу да протежирају одређене производе”. [32]

Меланија Лојпур – раније спомињана у овом тексту – портпарол политичке платформе „Солидарност” се такође осврнула на овај случај опаском да „као што смо и раније упозоравали јавност – предузећа са АД или ДОО статусом лако могу бити приватизована. То је био разлог зашто смо се борили против Закона о управљању привредним друштвима. Одричемо се државне контроле над најважнијим производима, а свакако од државног монопола – као што кажу стручњаци из Југоинспекта – гори је приватни. Продаја овог предузећа значи да би убудуће приватна лица могла да контролишу квалитет производа које други приватници стављају на тржиште – јасно је да је могућност куповине погодних анализа много већа у случају када је тај процес под контролом приватника. Како ће бити спречено да управо неко чије производе треба контролисати постане славник предузећа задуженог за контролу квалитета? Новац, а не знање и струка, одлучиће шта ће моћи да се нађе на нашем тржишту, на нашој трпези, односно, шта на крају одлучује о нашем здрављу. Држава, а тиме заправо и њени грађани губе сваку сувереност, сигурност и аутономију.” [33][34][35]

Оно мало што је у читавом случају Југоинспекта позитивно јесте да, закључно са октобром мјесецом прошле године, још увијек није било заинтересованих „приватника” који би „уложили” у Југоинспект, највјероватније по истом шаблони по којем је и до сада „улагано” у већину државних предузећа бивше Југославије.

Трошни темељи

Захваљујући политици тренутне власти, Србија је на сјеверу Космета изгубила све државне надлежности осим здравства и образовања. Упитно је колико ће и те области остати под контролом Београда – који се и не чини превише забринут дешавањима на Космету – јер наш пут у Европску унију нема алтернативу, јелте. Лоше потезе на пољу политике, старе/нове власти, по свему судећи, настављају и у области економије – чиме се статус Србије као колоније тиме више учвршћује, а сам опстанак Срба као народа озбиљно доводи у питање. Колонијалним управитељима никада није ни био интерес да очувају било који аутохтони народ од чијих територија су изградили своје колоније. Зашто би Запад подржавао опстанак Срба када се, временом, Србија може населити ниско плаћеним мигрантима, а сами Срби раселити „потрагом за бољим животом”?

Према расположивим подацима, до краја 2023. Србија је издала 80.000 радних дозвола за стране раднике [36] док, према подацима Републичке агенције за статистику, број незапослених грађана износи 285.700. [37] Број радно способних, а незапослених особа, у самој Србији је више од три пута већи од броја радника из иностранства који су Србији, наводно, неопходни. Из свакога потеза српских власти, у погледу економског развоја, осјећа се трули воњ идеолошког смећа Милтона Фридмена. Ово не треба да нас чуди, с обзиром да је дотични један од твораца америчке глобалне доминације – са посебним нагласком на област економије.

Нови закон који регулише стране раднике у Србији – донешен претходне године – олакшао је долазак иностране радне снаге. [38] Унија послодаваца Србије је, наравно, поздравила нови закон. А зашто и не би? Сада ће за исти, или чак већи уложени рад, морати да издвоје мање новца него када је у питању домаћи радник. То је, напосљетку, карактеристика компрадорског капитализма. Уз изузетке који сигурно постоје, добробити саме државе и нације уопште, приватницима у Србији не представљају идеју водиљу приликом њиховог дјеловања. У складу са лекцијама потеклим са Запада: стицање богатства за самог себе – што временом неминовно поприми патолошке одлике – јесте једини и основни разлог рада и постојања. То је само бизнис, ништа лично.

Суверена држава се на оваквим темељима градити не може, нити једна нација може осигурати свој биолошки, па потом и сваки други, опстанак. Да би Србија стварно почела да напредује, да Срби не би само остајали у Србији већ да би се и радо враћали у њу, да се на национално пожељан начин дјелује по питању Републике Српске, Космета и Црне Горе – за све то су потребне снаге које су имуне и које са презиром гледају на комплекс инфериорности позиције и стокхолмски синдромом опозиције према Колективном западу. Чињеница да нешто више од 40% особа са правом гласа у Србији [39] није гласало на последњим изборима јасно указује да се огромном броју Срба не допада политика ни власти ни опозиције. Ова латентна снага се мора у будућности искористити у циљу испуњавања српских националних интереса – а суверенитет, економски и сваки други, је темељни интерес сваке нације заинтересоване за сопствено очување.

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] https://www.danas.rs/vesti/politika/brnabic-odbacila-navode-da-se-privatizuju-22-javna-preduzeca-i-nacionalni-parkovi/

[2] https://www.politika.rs/sr/clanak/555519/Ana-Brnabic-Saznacemo-ko-stoji-iza-pokusaja-obojene-revolucije-Srbija-nece-stati

[3] https://twitter.com/anabrnabic/status/1663580284552372225

[4] https://twitter.com/anabrnabic/status/1663580284552372225

[5] https://www.tanjug.rs/ekonomija/srbija/42641/ana-brnabic-ni-u-jednom-trenutku-nismo-planirali-da-privatizujemo-eps/vest

[6] https://www.tanjug.rs/ekonomija/srbija/42641/ana-brnabic-ni-u-jednom-trenutku-nismo-planirali-da-privatizujemo-eps/vest

[7] https://nebojsavukanovic.info/predaje-li-se-tajno-mtel-u-ruke-engleza/

[8] https://www.capital.ba/mtel-transformacijom-poslovanja-do-kvalitetnije-usluge-i-liderske-pozicije-na-trzistu/

[9] https://www.capital.ba/prodaja-antenskih-stubova-telekoma-srbija-strateska-dobit-za-sve/