Љиљана Хабјановић Ђуровић: Светосавска црква је угаони камен нашег опстанка

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Најчитанија српска књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић потписала је Апел за одбрану Српске православне Цркве у Црној Гори. О догађањима у Црној Гори у интервјуу за „Дан” каже да је кроз дуге вјекове ропства Српска православна црква, и Митрополија црногорско-приморска као њен дио, била чувар историјског памћења, националног осјећања, традиције и народног опстанка.

– Црква је сабирала и водила људе, а вјера их је духовно снажила да одоле заводљивим обећањима лукавих и да се не плаше пријетњи и одмазда немилосрдних. Да се, кад се силни осиле, смјело побуне против оних који се „Бога не боје, а људи не стиде”. Светосавска црква била је и остала угаони камен нашег опстанка. Она моћ која обједињује српски народ из разних крајева, и одређује му припадност једном јединственом националном корпусу. Православље је било и остало она блистава свјетлост која нас води и грије кроз таму вјекова. Она снага која чува биће народа и душе појединаца. Јер, народ који заборави своју прошлост, коме туђини тумаче историју, који се одрекне своје вјере, који запостави своју традицију, прекида оно исконско што га повезује са прецима, губи своју духовну снагу и постаје подложан свакој манипулацији и сваком злу. Такав народ је лако савладати. Таквим народом лако је владати. И домаћим и стрним господарима.

Овај задивљујући бунт народа у Црној Гори, овај величанствени отпор, ово јасно исказано непристајање на закон којим се легализују фалсификовање историје и пљачка, ова безусловна подршка Српској православној цркви, Митрополиту Амфилохију и владикама Јоаникију, Методију, Димитрију и Атанасију, у суштини није борба за имовину. Људи су схватили да је наступило зло вријеме. А зло вријеме је час када се губе или спасавају образи и душе. Када се губи или осваја право на стару заклетву: „Острога ми!”.

Људи знају да је гријех оћутати зловјерје. Зато бране своје светиње. И као да сви понављају са апостолом Павлом: „Ако нам и анђео с Неба јави оно што је супротно светој вјери, проклет да буде!” Снажна је то опомена и рјечито упозорење и лажним владикама и бахатим господарима.

У Вашој породици се везују Божић и Ваша крсна слава. Како теку припреме у Вашем дому, да ли се држите традиције, шта је за Вас најљепше од тих обичаја?

– Оно што смо научили у својим кућама, мој муж и ја унијели смо у наш заједнички дом. Свим обичајима научили смо нашег сина. Он је имао само три године када је први пут са татом унио бадњак. Од ђетињства, по сопственој жељи, пости са нама читав пост. Пост, исповијест, и причешћивања током поста, најбоље су припреме за празник. Бадње вече је посебно свечано. На Божић ујутро идемо на литургију, потом ломимо чесницу и ручамо, испуњени оном тихом радошћу коју човјеку пружа само вјера. Дан по Божићу је Сабор Пресвете Богородице, празник који веома волим. И који прослављам у себи, непрестано се сјећајући једног предивног сна у коме ми се на тај дан јавила Мати Божја, и покушавајући да одгонетнем сва његова значења.

Наша крсна слава је 9. јануара – Свети архиђакон и првомученик Стефан. Ујутро нас троје носимо колач у цркву. Ручамо у уском кругу најближих људи – оних за које смо сигурни да нам тај свети дан неће оскрнавити јаловим расправама о политици и нетрпељивошћу према онима који мисле другачије. Увече, Александар је домаћин својим другарицама и друговима.

Морам још да додам: Мада кување није моја омиљена активност, за ове празнике се баш потрудим и истакнем се као домаћица. Моји момци посебно воле бундеву за Бадње вече и „Вјереничку торту” за Божић и Славу. Правим их као некада моја баба.

Последњих година интензивно пишете књиге за најмлађе. Шта Вас је мотивисало, повело у свијет књижевности за дјецу?

– „Ива и Мала Марија” је моја шеста књига за дјецу. То је прича о дјетињству Пресвете Богородице, од Њеног рођења па до тренутка када јој је Анђео Гаврило рекао да ће родити Сина Божјег. Посебно су лијепи и занимљиви дјелови о Њеном животу током једанаест година у Јерусалимском храму. Књига је обогаћена изванредним и надахнутим илустрацијама Марије Стојисављевић.

Када сам 2017. године почела да пишем књиге за дјецу, жеља ми је била да у њима испричам истините приче налик на бајке. Да тим књигама дотакнем дјечје душе и упутим их да постану добри људи. Судећи по искреним и дирљивим реакцијама мојих најмлађих читалаца, у томе сам успјела.

Ваш роман „Женски родослов” који се умногоме везује и за Црну Гору и Ваше претке са ових простора слови већ за култно дјело, будући да из године у годину наилази на живо занимање читалаца свих генерација…

– До сада су у иностранству објављене 44 моје књиге у преводу на 17 језика. Женски родослов објављен у Египту, у издању Националног центра за књигу, на арапском језику. Арапски је 11. језик на коме је објављен „Женски родослов”. На задњу корицу издања египатски издавач ставио је фотографију моје чукунбабе Крстиње у раскошној црногорској ношњи. Када сам то видјела, била сам истински ганута и задивљена спознајом да 100 година послије њене смрти о овој мученици и ископници читају жене које живе на другом континенту и припадају другој култури. Али и увјерена да ће је разумјети. Управо сам добила позив да књигу представим на Сајму књига у Каиру и заиста нестрпљиво чекам сусрет са читатељкама. Од када је објављен 1996. године, овај роман се непрестано доштампава и са тиражом од близу 500.000 примјерака сигурно је најчитанија књига у региону у протеклих 25 година. „Женски родослов” неки називају „женском Библијом”, а неки „Црногорским Буденброковима”.

Октобра 2018. објавили сте роман о земном животу Светог Василија Острошког под називом „Со земљи”. Да ли сте, док сте писали овај роман, помишљали колико је он, мада говори о нашој далекој прошлости, ововременски?

– Када сам почела да пишем роман „Со земљи”, хтјела сам да и себи и читаоцима одговорим на питање какав је био човјек који је заслужио да се у њега усели Дух Божји. Какав је био живот човјека чије је последње земно пребивалиште захваљујући његовим светим моштима постало велика проповједаоница вјере и сабориште милиона људи.

Изучавајући историјску грађу и живот Светога, схватила сам да је страдао и од Турака и од Латина, али и од својих, зато што се непрестано борио за вјеру православну и за душе људи. Постепено, постајала сам свјесна да је роман „Со земљи” и књига о нашем времену. Најновији догађаји потврђују то још једном. А потврђују и оно што сам прошле године око Видовдана рекла у једном интервјуу: „Митрополит Амфилохије достојан је наследник својих славних претходника на трону Светог Петра Цетињског. А по окружењу у коме живи, по самопрегору, по тежини борбе коју води са противницима Српске православне Цркве, он је Василије нашег времена”.

(Дан)

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.