Љепојевић: ЕУ ће појачати притиске и политичке диверзије према српским земљама

СУЂЕЊЕ легално изабраном предсједнику Републике Српске у нелегалном суду Босне и Херцеговине а према „закону“ који је сам донио нелегални Високи представник врхунац је бахатости и апсурда самопроглашених западних господара над формално независном земљом и чланицом Уједињених нација.

Такав пример политичког силеџијства не постоји у савременој историји.

То је истовремено и свједочанство да је политичка бирократија Запада посегла за својим посљедњим адутима – пријетњом хапшењем од народа изабраних представника и судовима који постају власт умјесто демократски изабраних институција.

Илустративна је изјава бившег Високог представника Волфганга Петрича да „верује да је у Европској унији и Америци све мање стрпљења“ за предсједника Републике Српске Милорада Додика и да је могуће „да ће људи одговорни за кризу бити доведени пред лице правде“.

Какве везе има стрпљење ЕУ и Америке са легитимно изабраним предсједником Републике Српске? Али, Петрич и открива у чему је кључни проблем и каже да „Европа, ЕУ и Америка неће прихватити да Путинов блиски пријатељ покушава да води свој мали рат против цивилизације, против свог народа, против Европе. То је апсолутно неприхватљиво“.

И наставља како на Западу „неће бити дозвољено да неки, који су пријатељи господина Путина, сада раде Путинов посао на Балкану. То дефинитивно неће бити дозвољено“.

Лажи ипак не могу да буду политика али изјава, иако неважног аустријског дипломате, слика је доминантног мишљења на савременом Западу и ту нема и неће ни бити никаквих промјена.

Запад ће предвођен Америком наставити са деструкцијом и политичким насиљем.

И ту не би требало, тачније не би се смјело, имати било каквих илузија.

Зато Западу никако не одговара да се БиХ политички лидери договоре међу собом о будућности.

Политика Републике Српске је одавно интернационализована и у свијету се дешавају тектонске промјене а западна бирократија живи у „замрзнутом времену“.

Медијски се намеће важност наредних предсједничких избора у Америци, али – ко год да побиједи – не би требало очекивати битније промјене у спољној политици па тако и према Републици Српској и српском народу. Не би требало очекивати ни промјене у америчкој политици према Европској унији као америчком вазалу. Али, друге промјене у односу снага мећу великим силама ће се ипак десити а које је не иду у корист Запада.

Другим ријечима, упркос промјенама у свијету – упорност Запада у деструкцији Босне и Херцеговине ће се наставити па би западни представник у Сарајеву, који се лажно представља као Високи представник, могао да уђе у историју као човјек који ће угасити свјетло у Босни и Херцеговини.

Политика према Босни и Херцеговини, па тако и Републици Српској, амерички је пројекат и америчка администраија неће промијенити ту политику. Тих промјена неће бити ни послије предсједничких избора.

У Америци је створена моћна парадржавна структура која доноси одлуке и води спољну политику Вашингтона а предсједниковање Џоа Бајдена је показало да више уопште чак није ни важно ко сједи у Бијелој кући. Медијски је зато дат превелик значај вјероватноћи да ће предсједник поново бити Доналд Трамп а посебно се те наде подгријавају и у српској јавности јер наводно Трамп је на неки начин наклоњен Србима и има више разумијевања. То су ипак нереална очекивања и, када је ријеч о Србији и Републици Српској, не би требало очекивати промјене. Можда ће бити другачија реторика али политика ће остати иста.

Ни у односу Вашингтона према савезницима у Европској унији не би требало да буде било каквих политичких промјена.

Током рата у Украјини Европљани су од савезника постали амерички вазали али Америка губи интерес за Европу. Америка се концентрише на Пацифик и Кину за коју се у Вашингтону сматра да је главни конкурент и кључни проблем.

То стратешко опредијељење је формулисано још у вријеме предсједника Обаме а током првог мандата шредсједник Трамп је увођењем ограничења у трговини са Кином први почео њену реализацију.

Рат у Украјини је у доброј мери успорио спровођење тог стратешког циља али од њега се не одустаје. Амерички интерес за Европу или Европску унију ће бити сведен на ниво инструментаријума безбедности и на оно шта би се у процесу деиндустријализације Европе још могло узети.

Вазалство је посљедица немоћи и дубоке неслоге унутар Европске уније и, према америчким процјенама, већина земаља те интеграције чак инсистира на таквом статусу и задовољне су што су амерички вазали. Вјерује се, наиме, да само тако може да се сачува привид европског јединства и на крају опстанка Европске уније.

Криза и рат у Украјини су разоткрили то стање Европске уније и ништа више неће бити као што је било.

У обезбјеђивању вазалског статуса америчка администрација настоји да помјери тежиште свог ослонца у Европској унији са Запада на Исток Европе, да га помјери на земље за које вјерује да су одане Америци. То су Пољска и Румунија гдје Америка и концетрише већину својиј војних снага.

У Румунији се гради и највећа америчка војна база у Европи, неће то више бити немачки Рамштајн.

У тим америчким плановима посебно је амбициозна Пољска, чија се политичка елита нада да ће она бити кључни амерички ослонац у Европи, на неки начин центар Европске уније. А генерални изговор је наводна опасност од Русије. Таква амбиције Пољске ипак нису реалне и она нема толики капацитет.

Уз то, Америка и Велика Британија, која није чланица ЕУ али је и НАТО пакту, већ извјесно вријеме подгријавају политичке сукобе Француске и Њемачке.

Париз и Берлин нису никада од формирања европске интеграције били оволико удаљени.

Процјене су да је дошао крај француско-немачком савезништву које је било окосница, база европске интеграције још од 1957. године када је и институционализована. У том процесу Француска покушава да преузме иницијативу и наметне се као стварни заштитник Европске уније и да то место преузме од Њемачке.

Њемачка се истовремено окреће према Истоку, према Пољској која би, према очекивањима у Берлину, требало да преузме место Француске у њемачком лидерству у Унији.

Вријеме ће показати куда то води али би се ипак требало присјетити „савезништва“ Њемачке и Пољске прије Другог свјетског рата и до чега је то довело и како се завршило.

Занимљиво је да Америка подржава и француске амбиције и њемачке планове.

Велика Британија, као савезница Америке, пошто није у ЕУ, покушава да користи мит о безбједности и унутар Европе формира неки свој војни блок.

Британија је изван НАТО структуре створила војни савез са њеним традиционалним савезницима на сјеверу, Норвешком, Шведском, Финском и Данском. Споразум је недавно и потписан у Лондону. То се тумачи као неки „Сјеверни НАТО“. А и у одвојеном савезиштву је и са Пољском и балтичким републикама.

Опет би се требало присјетити историје када је прије Другог свјетског рата Пољска била у савезу и са Њемачком и са Британијом и шта је послије било.

Без обзира што је званичан изговор наводна опасност од Русије и јачање ратних планова на Сјеверном полу, ови британски споразуми су прије свега унутрашње разбијање Европске уније и слабљење Европе. Додуше, процес разградње је почео још раније.

Прво је Њемачка формирала неки неформални, мада потписани, савез у којем је поред Њемачке још 13 земаља од којих 12 чланица ЕУ. Онда је склопила билатералне уговоре са Пољском и Литванијом о сталном стационирању њемачких војника у тим земљама.

А Француска је нешто касније формирала још увијек веома нејасну антируску Европску политичку заједницу која окупља и оне земље које нису чланице ЕУ а крајњи циљ је формирање заједничких војних снага. Париз је потписао и одбрамбени споразум са Молдавијом и од љета 2024. Француска ће имати сталну војну мисију у тој земљи.

Занимљиво је да је Британија чланица те француске политичке заједнице, али није у споразуму који је начинила Њемачка.

Е сад, шта такав развој унутар Европе и односа Америке према ЕУ може да значи за Републику Српску, Србију и цијели српски корпус?

Невоља је што ће ЕУ, тако вазалски понижена, унутар оквирне досадашње америчке политике према српском националном корпусу, настојати да преузме иницијативу и према Републици Српској и Босни и Херцеговини. Јер, то је једини преостали простор гдје Европска унија може да одржава привид у сопственој јавности о њеној важности и на неки начин постојању. Тачније, то ће да раде Европска комисија и неке чланице Уније, прије свега Њемачка. Јер, Европска унија као таква више није реалност.

Европске земље ће то радити под изговором антируске политике утолико прије што се прије свега Република Српска види као савезник Русије, што она и јесте и не крије.

Није реална примјена силе, али би требало очекивати иницијативе као што је њемачка да Генерална скупштина Уједињених нација гласа о такозваном „геноциду у Сребреници“. Евентуална резолуција Генералне скупштине нема правно дејство и није обавезујућа али би, по већ виђеном моделу, могла да послужи за медијске и политичке манипулације по угледу на нетачно тумачење мишљења Међународног суда правде у скучају Косова.

Наравно, апсурдно је да Њемачка иницира било какву резолуцију о било каквом геноциду када је она одговорна за највећи геноцид у 20. вијеку а, треба подсјетити, и на геноцидно убијање читавих племена у Намибији, која је до Првог свјетскиг рата била њемачка колонија.

За тај геноцид у Африци никада није одговарала.

Али главни инструмент Брисела ће бити такозвани европски пут и покренута инцијатива да Босна и Херцеговина крене ка чланству у Европској унији.

Којој Европској унији?

То је још једна, додуше веома вјешта, обмана. Такозвани европски пут ће бити условљен већ виђеним моделом „реформи“ чији је циљ рушење Републике Српске и учвршћивање колонијалне власти у Босни и Херцеговини.

То је заиста вјешта манипулација која ће медијски, уз финансијску подршку медијима која ће се правдати борбом пртив „утицаја Русије“, бити представљена као европска перспектива а у Бриселу влада увјерење да нико не може да буде против европске перспективе јер Срби живе на територији Европе.

А сво досадашње зло учињено према Србима ће бити избрисано кроз медијско испирање мозга. Али, то је узалудан посао.

Дио те технологије је и покренути судски процес против на изборима изабраног предсједника Републике Српске Милорада Додика. По том моделу се стварни циљеви Запада прикривају персонализацијом проблема па је за све крив један човјек а не западни циљеви.

Али, Срби имају довољно искуства са том технологијом Запада па је и то узалудан посао.

Једног дана ће се рат у Украјини завршити, али ће остати антируска политика Запада па је за очекивати да ће европске земље као компензацију за очекивани пораз, пошто ће Америка тај неуспех препустити Европи, интензивирати притиске и политичку диверзију према српским земљама. Утолико прије што ће настати хаотично стање а на Западу доминира увјерење да се медијским кампањама и обманама европског пута могу поколебати Србе у њиховој одлучности да одбране своје националне интересе.

Ту ће посебно бити покушаја да се изврши притисак на политичку Србију како би њен утицај поколебао Србе у Републици Српској. Ту би, без обзира на нераскидиву везу српског народа на цијелом простору, могло да буде и неких проблема јер Србија као независна земља и са својим интересима и политичким амбицијама ипак има у великој мјери другачије виђење а на основу својих интереса који нису увијек на линији Републике Српске. И то је реалност без обзира на природну везу српског народа.

Али, послије Украјине ништа више неће бити исто, створиће се потпуно другачији амбијент у Европи који, по већинским процјенама, може да укључује и промјене граница садашњих држава.

Требало би при том подсјетити да су само одлучност у свом опредијељењу и спремност да се издржи цијена те одлучности најбоља и практично једина одбрана Ррепублике Српске и српског националног интереса. Уз то, ваља знати, да се свака добронамјерност на Западу види као слабост и ту онда нема краја даљим условљавањима.

Зато је била каква колебљивост рецепт за пораз.

(Трибина је одржана 17. априла 2024. у Београду – у Прес-центру УНС – у организацији портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)