Лес: ЕУ не зна шта да ради са Балканом

Истраживач на Кембриџ универзитету Тимоти Лес сматра да политичари ЕУ једноставно не знају шта још да ураде са Балканом.

– Шта значи када ЕУ у једном тренутку призна да њена политика према Балкану не функционише, а затим почне да се поново залаже за спровођење исте те политике? Да ли је то знак оптимизма или очаја – упитао је Лес у ауторском тексту за београдски Медија центар.

Он је навео да ово питање поставља због обновљеног залагања политичара широм Европе да се још једном покуша проширење ЕУ.

Лес је подсјетио да је прошлог мјесеца Европска комисија издала нови стратешки документ у којем се тражи „повећано ангажовање“ на Балкану, те да је на захтјев Хрватске, Савјет Европе одржао ванредну дискусију у Бриселу о начину поступања према овом региону.

– Политичари су такође покренули иницијативу за омогућавање интеграције Албаније и Сјеверне Македоније. Њемачки министар иностраних послова Хајко Мас посјетио је обе државе и захтијевао покретање преговора о чланству у јуну. Португалија као предсједавајућа држава ЕУ објавила је приједлог за рјешавање спора између Скопља и Бугарске поводом питања да ли су Македонци заправо Бугари. Европски комесар за проширење Оливер Вархеј захтевао је да се захтјеви Албаније и Сјеверне Македоније за чланство у ЕУ раздвоје како би бар једна од њих могла да настави преговоре. Аустрија, Чешка Република и Словенија издале су изјаву којом подржавају захтјев Сјеверне Македоније за чланство у ЕУ, а холандска влада се више не противи наставку интеграције Албаније – навео је Лес.

Он је нагласио да је све ово досљедно званичној политици ЕУ према Балкану током посљедњих двадесет година која посматра интеграцију овог региона као начин за рјешавање отворених етничких проблема.

– Сматра се да награда у виду коначног чланства у ЕУ подстиче позитиван процес унутрашњих реформи које подразумијевају демократију, владавину права и довољан степен напретка да би се смириле скривене етничке тензије. Уколико проблеми подељених нација и даље остану актуелни, сматра се да би чланство требало да их ријеши интегрисањем региона у већи ентитет без унутрашњих граница, у коме ће Албанци, Хрвати и Срби моћи да остваре својеврсно национално уједињење – оцијенио је Лес.

Ипак, додао је он, директан покретач овог обновљеног покушаја интеграције Балкана није нада, већ паника коју подстиче „словеначки нон-пејпер“.

– Послије објављивања тог документа, политичари у читавој ЕУ су један за другим осудили његове основне идеје. Високи представник ЕУ за спољну политику Жозеп Борељ дискусију о новим границама описао је као ‘опасну и неприхватљиву’. У Европском парламенту, Виола Фон Крамон-Таубадел одбацила је ‘идеје етничке подјеле и отцјепљења’. Мирослав Лајчак је изјавио да се променама граница ризикује ‘рат у региону’. Да би се све то спријечило, политичари су још једном одлучили да обнове дугорочну политику ЕУ о интеграцији Балкана који, по њиховом увјерењу, може да спријечи наводно зло национализма – истакао је Лес.

Као што је објашњено у стратешком документу Комисије, додао је он, ово се може постићи ако све укључене стране буду показале већу политичку вољу.

– Чланице ЕУ морају да имају више ентузијазма за идеју о интеграцији Балкана. Државе региона као што је Србија морају да уложе веће напоре у испуњавање услова ЕУ тако што ће ријешити питање статуса Косова, успоставити демократију и владавину права и ускладити своју спољну политику са ЕУ – нагласио је Лес.

Он је у тексту за београдски Медија центар навео да је у свему овоме чудно то што, и поред тога што личности попут Бореља инсистирају на новим покушајима проширења ЕУ, његов стратешки документ признаје да дата политика не функционише.

– Тачније, у документу се каже да је процес проширења блокиран ‘сложеним низом услова и процедура због којих западни Балкан никако да побјегне од своје Сизифове судбине’. Ово је заиста тачно. Осам година од покретања преговора, најнапреднија држава у региону, Црна Гора, затворила је само три од укупно 33 преговарачка поглавља ЕУ, а послије ње слиједи Србија, са два од 35 поглавља. Насупрот томе, државе Средње Европе започеле су и завршиле процес за мање од четири године, од 1998. до 2002. године. Штавише, мале су шансе да ће овај застој бити превазиђен. Регион је паралисан низом нерјешених националних проблема који спречавају његову интеграцију у ЕУ. БиХ не може да постане чланица ЕУ због тога што је процес интеграције постао још једно поприште у унутрашњем политичком рату у погледу будућности – или непостојања будућности ове земље – навео је Лес.

Према његовим ријечима, Србија не може да добије чланство све док је у сукобу са Бриселом по питању спољних граница.

– ЕУ каже да Србија искључује Приштину. Срби се очигледно не слажу и тврде да је ово на крају важније за њих него улазак у ЕУ, те склапају савез са незападним силама као што су Русија и Кина. Приштина се не може надати уласку у ЕУ због тога што га још није признало пет чланица ЕУ – појаснио је Лес.

Он је упитао због чега онда ЕУ заговара политику коју пореди са Сизифом који је био осуђен на непрекидно гурање огромног камена узбрдо и никада није стигао до врха, те зашто ЕУ удвостручује политику која је, по њеном сопственом признању, немогућа мисија?

– Једини прихватљив закључак који се може донети јесте да политичари ЕУ једноставно не знају шта још да ураде са Балканом. Разлог за застој у интеграцији су нерешени проблеми државности који спречавају земље у региону да испуне услове за улазак у ЕУ. Међутим, као што показују реаговања на словеначки ‘нон-пејпер’, најгласније се у ЕУ чују они који се активно противе рјешавању ових проблема мењањем регионалних граница – сматра Лес.

У одсуству наведеног, додао је Лес, они не могу да учине ништа друго до да позивају све да покажу више политичке воље како би политика функционисала, те да ће ако свако уложи више напора, како тврде, на крају бити све добро.

– Другачија врста организације ЕУ могла би да понуди алтернативне опције за ове две које су тренутно у оквиру. Ако препреку у интеграцији представљају разни услови ЕУ за улазак, ЕУ би могла да их укине и да призна регион у његовом неизмењеном облику, чиме би се проблем превазишао једним потезом. Догађаји се, међутим, одвијају у супротном правцу – указао је Лес.

Он је навео да је по налогу Француске, ЕУ пооштрила услове за улазак тако што је имплементирала нову „методологију“ проширења која поставља високе стандарде за поштовање „владавине права“ – субјективно дефинисане – и државама чланицама дозвољава да зауставе или промијене правац процеса интеграције уколико кандидати не испуне те услове.

На овај начин, истакао је он, Француска може бесконачно да одгађа проширење.

– Друго, ЕУ би могла да развије свој нови план о регионалном царинском савезу и да подстакне локалну мини Шенген иницијативу како би успоставила својеврсни нови економски или политички ентитет на Балкану, чврсто повезан са ЕУ. Ово би потенцијално могло да умањи значај спорних регионалних граница и да омогући бржи економски развој.

Међутим, оваква промена у стратешком приступу је мало вероватна, имајући у виду тренутно стање у ЕУ – организације која је константно на силазној путањи, чије је чланство све подељеније и сукобљеније када треба да се сагласи о било којем суштинском питању. У таквим околностима је тешко замислити да ће се ЕУ сложити о било чему у вези са Балканом – оцијенио је Лес.

То би, каже он, могло да укаже на постојање само једне доступне опције.

– Ако је проширење ЕУ заиста Сизифов посао, као што тврди Комисија, онда је тај процес осуђен на пропаст. Међутим, ако једино то стоји на путу идејама садржаним у словеначком ‘нон-пејперу’, као што његови критичари изгледа вјерују, када политика интеграције напокон буде престала да важи, промјене граница биће једино што преостаје – закључио је Лес.