Лепотица и звер: Ново рухо зграде Беледије у Сарајеву или како су замењене тезе

У мају 1941. године, тачније 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, из свог дома у епицентру Сарајева, из седишта Митрополије дабробосанске, у усташки затвор Беледија одведен је митрополит Петар (Зимоњић), никада се није вратио, не знамо где почива, пише „Православље“ у најновијем броју.

Новине српске Патријаршије подсећају да је на мајском заседању Сабора Српске православне цркве 1998, митрополит Петар уписан у диптих светих свештеномученика заједно са епископом бањалучким Платоном који је 5. маја, седам дана пре митрополита Петра, страдао од усташке каме. И епископ горњокарловачки Сава и Доситеј, митрополит загребачки од последица мучења, како се додаје.

Пре три месеца у Сарајеву обновљена је зграда Беледија (тур. градска управа).

„Помпезно је објављено у медијима како је лепотица од зграде засијала у новом, прекрасном руху. Обнова Беледије прослављена је и крилатицом градоначелнице Сарајева: За љепше лице нашег града! Подсетила је и да је лепотицу Беледију пројектовао чувени архитекта Карло Паржик“, пише „Православље“.

Штуро је, како се истиче, изречено да је лепотица од зграде у Другом светском рату била затвор којег би се и фикција у хорор филмовима постидела.

„Нагласак је стављен на ново рухо! Нико није споменуо митрополита Петра и хиљаде Срба који су затварани, мучени и убијани у тој лепотици од зграде или да им је лепотица била прва станица на путу ка Јасеновцу где је, претпоставља се, мученичком смрћу страдао митрополит Петар“.

Од митрополита Петра су нам остале претпоставке о месту страдања после одвођења из првог мучилишта званог Беледија и истина да се никада није вратио својој кући, истиче се у тексту.

Цитирајући речи патријарха Порфирија изречене приликом устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија 2021, да живимо у времену замене теза, констатује се да док се у Сарајеву обнавља зграда Беледија да би била лепа а не да би се означило место мучеништва неколико хиљада српских жртава усташког режима, у свету се лобира за резолуцију о геноциду који су, како кажу, починили Срби.

„И док нам тумаче да се резолуција не односи на српски народ, кроз главу ми пролази зграда Беледија и њена обнова – да би била лепа, да улепша Сарајево и ћутање о свему шта се у њој дешавало. Беледија постаде симбол овог времена у којем су замењене тезе“, пише у тексту „Православља“.

Како се напомиње, суштина није важна јер да јесте на згради би стајао натпис чему је служила „Паржикова лепотица и да су у лепотици становале звери које су мучиле и убијале не само револуционаре, како се тенденциозно намеће него Србе – не зато што су били револуционари него зато што су били православни Срби“.

Да је суштина важна, наводи се даље у тексту, својевремено би Међурелигијско веће у Босни и Херцеговини прихватило предлог СПЦ да се бар у парку испред Митрополије, из које је митрополит дабробосански Петар одведен у Беледију, па у смрт, постави биста која би сећала на истину.

„Како се окитила Беледија тако су се и приштинске власти окитиле кандидатуром за Савет Европе. Закитила их је Европа без граница. Изгледа да је у идеји Европе без граница једна граница ипак затворена као што је Беледија остала затворена за истину. Јер важно је ново, лепо рухо“, закључује се у тексту.