Кад даје изјаве које се не тичу најуже албанских ствари Еди Рама никад не говори у своје име, каже за Спутњик аналитичар Александар Павић, реагујући на поруку албанског премијера да Босна и Херцеговина, Србија, Македонија и Косово и даље недостају на НАТО мапи.

„Рама је курир, поштар, он говори оно што неће да кажу званичници НАТО-а и онда користе неког као што је премијер Албаније да кажу оно што у ствари јесте циљ. Јер све што се у последњих двадесетак година ради на овим просторима и уопште на простору Европе указује на то да НАТО нема намеру да се заустави“, тврди Павић за Спутњик.

Софистицирани милитаризам

Наравно да Рама не говори само у своје име, сагласан је и Александар Митић из Центра за стратешке алтернативе, и његова изјава је у потпуности у складу са стратешком комуникацијом НАТО-а која се састоји од тога да са једне стране имамо умерене изјаве генералног секретара Јенса Столтенберга, а са друге стране агресивније изјаве које дају разни аналитичари и државници попут Едија Раме.

Улога Столтенберга у таквој стратешкој комуникацији НАТО-а, појашњава Митић за Спутњик, јесте да изврши неку врсту анестезије српског јавног мњења и увери га да не постоји озбиљнији притисак на Србију да постане чланица НАТО-а, да ће то бити потпуно демократски избор и да се практично Србија не налази под било каквим морањем да уђе у Алијансу.

Са друге стране, прецизира Митић, разни аналитичари, експерти, западни медији, и политичари попут Раме шаљу поруке које су другачијим тоном пласиране и које говоре управо супротно, а то је да постоји врло озбиљан интерес и врло озбиљан притисак да преостале земље Западног Балкана уђу у НАТО што пре и све то под правдањем безбедносног вакума који може да настане, а који би могле да искористе пре свега Русија и Кина.

„Очигледно је, дакле, да се ради о доста софистицираној стратешкој комуникацији. Међутим, чини се да грађани Србије добро читају између редова ту стратешку комуникацију НАТО-а о чему говоре и испитивања јавног мњења“, напомиње Митић.

Наравно, додаје он, не треба заборавити ни поруку коју је шеф Војног комитета НАТО-а упутио Рами, односно неку врсте похвале коју је Албанија добила за допринос регионалној сарадњи, уместо осуда за великоалбанску политику коју спроводи Тирана.

„Јасно је да су и та политика и све оно што се дешавало последњих годину дана, као и иступи Едија Раме и према Македонији и према Косову, били координисани на неком другом нивоу, на неком другом месту и овакве изјаве из НАТО-а управо то и потврђују“, уочава Митић.

Спровођење давнашњег плана

Све оно што је бивши државни секретар Министарства одбране Немачке Вили Вимер 2000. године навео у чувеном писму тадашњем канцелару Герхарду Шредеру, подсећа Александар Павић, говори да су тадашња и садашња политика исте.

„Тад је речено да је јасно да је прекршено међународно право кад је бомбардована Југославија, да је то урађено да би се поставила америчка војска у тај део Европе да се исправи грешка Ајзенхауера, који то није успео да уради 1945. године, и да Американци себе виде као наследнике Рима, што значи да је циљ да се дође до крајњих граница римског лимеса, а то је простор, практично црта, од Санкт Петербурга до Одесе. То се данас оживљава у облику Интермаријума и све источно од тога се сматра непријатељском територијом, а све што је западно од тога, а Србија упада у тај део, мора да буде војно обезбеђено“, категоричан је Павић.

Тако да НАТО апсолутно има претензије да усиса цео простор, резонује Павић, а то што његови званичници то јавно не говоре само указује да не треба да посматрамо речи већ дела која показују да се све догађа управо онако као је Вили Вимер открио.

„Дакле, ово што Еди Рама сад говори је само порука. Наравно, ту су и припрема јавности, тестирање, чисто да се одржи тај притисак, али јасно је да је то у ствари дан-данас политика НАТО-а и Србија је дефинитивно на мети. Да ли као чланица НАТО-а или као простор који је потпуно пацификован, једино је питање о којем може да се расправља“, истиче Павић.

У Вимеровом писму, додаје Павић, такође постоји део који говори да би Србија, како би западна војска трајно била на њеном тлу, морала трајно да буде искључена и из европских интеграција и процеса.

„Може да се деси да они за нас имају на уму да будемо црна рупа, полигон и тако даље, али чврсто окружен НАТО државама тако да се то своди на исто, осим што нећемо имати никакве привилегије или квази привилегије које имају НАТО чланице, а практично ћемо имати обавезу, односно бићемо третирани као нека врста окупиране територије“, закључује Павић.