Крваво љето 1914. године

Дана 28. јула 1914. године Аустроугарска је објавила рат Краљевини Србији, чиме је отпочео ратни сукоб који је из темеља измијенио лице ондашњег свијета. Командант V аустроугарске армије Либеријус Франк издао је неколико дана касније у Брчком наредбу која гласи: „Војници, вама је милостиви цар повјерио да упаднете у Србију и заузмете ову земљу пустолова и разбојника. Ваша је дужност да имовину, све мушкарце и жене ове несретне земље уништите. Сваког оног ко би најмање милосрђа имао према зликовцима, ја ћу немилосрдно казнити и зато имате моју наредбу безусловно извршити“. Аустроугарским војницима је пред полазак на српски фронт сугерисано да не показују никакву милост према непријатељу, чак ни цивилима, посебно свештеницима, учитељима и државним чиновницима. Оваква и сличне наредбе аустроугарских војних команди биле су мрачни наговјештај страдања српских цивила, посебно народне интелигенције, које ће услиједити током Првог свјетског рата.

Аустроугарска је још прије објаве рата Србији направила план поступања према локалном становништву који је имао три главне тачке: изоловање Србе, побунивши против њих домаће становништво других вјера; покретање велеиздајничких процеса, који су требали избрисати све српске пoлитичкe и културне организације, а оно што преостане требало је уништити директним војним терором. И прије званичне објаве рата Србији, многи цивили су узети за таоце и својим животом су одговарали за сигурност жељезница, тунела или војних магацина. Међу таоцима су доминирали православни свештеници. Шеф Генералштаба Конрад фон Хецендорф наложио је Министарству рата у Бечу 16. јула 1914. године да сва политички сумњива лица морају бити ухапшена, без обзира да ли за њихово хапшење постоји или не конкретан разлог. У смислу поступања према окупираном становништву, Хецендорф је био мишљења да српску интелигенцију треба уништити. Jeдан њемачки историчар назвао jе ратне походе генерала Оскара Поћорека, команданта аустроугарске балканске војске, „манијакалним планом тоталног уништења, претеранoм жељoм за убијањем и походом мржње према српском цивилном становништву“.

Војне власти издале су наредбу да се по општинама направе спискови православних свештеника уз оцјену њиховог понашања. Бијес аустроугарских власти сручио се свом жестином на свештенство јер се према мишљењу власти политички сасвим компромитовало. Пошто су живјели у народу и са народом, власт им није вјеровала и махом их је означавала као „непоуздани елемент“ са израженим „националистичко-иредентистичким схватањима“. Православни свештеник из Ластва-Корјенића Видак Парежанин објешен је 12. августа 1914. године, осумњичен да је ковао завјеру против власти. Са конопцем око врата, непосредно пред смрт, Парежанин је узвикнуо: „Бог је и правда с нама, побједа ће бити наша, доље Аустрија, Живјела Србија“! Козлучки парох Петар Лазаревић објешен је 24. августа 1914. године у дворишту тузланског војног затвора. Војни суд осудио је Лазаревића јер је у Калесији наводно изјавио: „Живјела Србија која нас је ослободила“.

Систематске репресалије документоване на фотографијама погубљења цивила представљале су централни елемент аустроугарске стратегије застрашивања поданика. Локално становништво често је приморавано да присуствује погубљењима – требало је да види и запамти каква судбина очекује лица која падну под сијенку сумњу за шпијунажу или велеиздају. Мјештане је требало заплашити и истовремено показати одлучност војске да се најсуровије обрачуна са нелојалним становништвом. Арчибалд Рајс је забиљежио како је аустроугарска војска користила поштанске разгледнице како би овјековјечила погубљења. Рајс је упозорио на разгледнице на којима су приказања вјешања Срба 1916. године у Автовцу у Херцеговини. Одузете су једном аустроугарском официру заробљеном код Охридског језера па су тако доспјеле у јавност.

Вјешање Срба у Автовцу у Херцеговини

Страхујући да у случају сукоба са Србијом не избије устанак у Босни и Херцеговини, Министарство рата у Бечу је, поред војске и жандармерије, оформило посебне јединице, познатије као „шуцкори“. Oдлука о формирању тих јединица донијета је августа 1914. године са изричитим упозорењем да се Срби не укључују у њихов састав. У упутству о подјели оружја наглашено је да треба наоружавати само муслиманско и католичко становништво. Према успоменама Светозара Ћоровића, у злочинима над Србима предњачили су шуцкори, „сељаци којима је власт дала оружје тобоже да одрже неки ред, а који су, барем у већини, били најординиранији зликовци – окрутни, свирепи, грамзиви“. Из извјештаја V и VI аустроугарске армије видимо како како су хапшења и депортације Срба често били посљедица паушалних и непровјерених изјава муслимана, „патолошки склоних денунцијацијама Срба“. 

Рат је званичном Бечу послужио као средство да продуби међунационалну и међувјерску нетрпељивост због чега је у напад на Србију слала јединице састављене махом од Јужних Словена. Цинична примједба, изречена на једном састанку војног руководства Аустроугарске – „нека се пси међу собом кољу“, дала је горке послијератне плодове. Многе Србе запрепастила је чињеница да су ратне злочине починиле њихове комшије муслимани и католици, са којима су до рата живјели у миру. Душан Николајевић је 1915. године у листу Пијемонт писао како су у рату против Србије најгори били Словени из Аустроугарске: „Ружна и цинична Монархија, ипак, је успела да затрује добре нагоне Словена. Аустрија има моћ да проституише свога грађанина. Када је почео овај рат на једној страни је био слободан народ Србије, а на другој морално дефектни робови Аустрије“. 

Упад аустроугарских трупа у Србију у љето 1914. године био је праћен страховитим звјерствима почињеним над цивилним становништвом, женама, дјецом и старцима, те пљачкањем и уништавањем свега што би се нашло пред окупатором. У првом таласу похапшени су сви виђенији Срби, некадашњи политичари, адвокати, учитељи, свештеници, новинари. Према неким истраживањима, само почетком августа 1914. године, током прве аустроугарске офанзиве, погубљено је између 3.500 и 4.000 цивила. Злочини над Србима у Срему и Мачви, по обиму и монструозности, премашили су све што је виђено прве ратне године у Европи. Злочини над цивилима у Срему ескалирали су, у знак освете, након пораза аустроугарске војске на Церу. Рајс је пажљиво биљежио и документовао примјере иживљавања аустроугарске војске над српским цивилима, чак и спаљивања рањених и заробљених српских војника. Именовање Срба непоузданим политичким елементима требало је оправдати репресивне мјере усмјерене према српском народу и његовим националним институцијама и друштвима. Хапшења су пратила масовна интернирања у концентрационе логоре, посебно злогласни Арад у који су први транспорти упућени већ крајем јула и почетком августа 1914. године. Интернирање интелигенције у логоре представљало је дио аустроугарске кампање која је имала за циљ уништење српске друштвене елите. Критеријуми за депортацију у логоре били су нејасни и растегљиви, у пракси то су најчешће били мушкарци између 17 и 55 година старости и сви они који су сматрани за политички опасне или непоуздане личности. Саставни дио овог рата представљало је затирање српске културе и духовности, укидање српских школа, српских листова и часописа, те забрана јавне употребе ћириличног писма. Уз наношење пораза српској војсци, према замислима службеног Беча, српски народ требало је изложити понижењу, ма гдје он живио, а у перспективи уништити трагове српске културе и вјере као коначан ударац српској националној свијести.

Которанин Божидар Вукотић изјавио је 1918. године како је српски народ 1914. године био „суочен са страховладом која је била упоредива са ером шпанске инквизиције и са злочинима Вартоломејске ноћи“. Вишемјесечни терор над српским становништвом осигурао је мирно стање у позадини, што је било од пресудног значаја за позиције аустроугарске војске на првој линији фронта. Мирно држање Срба, јављале су аустроугарске власти из једног босанског мјеста, не треба захвалити њиховој лојалности, него вјешалима!

 

Др Боривоје Милошевић