КРЕСТИЋ: Хрватска политика већ 150 година жели да прекорачи у Србију

Академик Василије Крестић изјавио је да би сви српски политичари који преговарају са Хрватском морали да буду свјесни да су циљеви хрватске политике већ 150 година исти – да очисте Хрватску од Срба, направе границу на Дрини и припоје дио Војводине.

Крестић је навео да је то стандардна хрватска политика која се не мијења лако, те је указао на велику важност разграничења Србије и Хрватске.

– Сада се хрватске претензије односе на Шаренградску аду. Ако не могу да дођу до цијеле Бачке, желе барем да закораче преко Дунава, да им припадну сјеверни дијелови око Суботице и Сомбора, гдје живе Хрвати и Буњевци – рекао је Крестић за Вечерње новости, поводом објављивања његове књиге „Великохрватске претензије на Војводину и БиХ“.

Крестић је истакао да Хрвати не крију да желе да се домогну војвођанске житнице и да на том путу користе наивност српских „аутономаша“.

Према његовим ријечима, не могу српски политичари да кују планове о добросусједству на основу личних жеља, већ морају да граде политику на основу сурових чињеница, јер Срби „више немају права на геополитичке грешке“.

Крестић је истакао да је све што је изнио у књизи научно непорециво, те сматра да би она требало да буде уџбеник за српске политичаре.

– Геостратешки циљ од најранијих дана, преко бившег хрватског предсједника Фрање Туђмана до данас, јесте велика, етнички чиста од Срба колико год је могуће, римокатоличка Хрватска – рекао је Крестић.

Он је у књизи указао да почеци великохрватских претензија на Војводину датирају од мађарске револуције 1848. године, те да се првенствено односе на Срем, а помиње и карте из 1862. године које сликовито говоре о хрватским тежњама да припоје БиХ.

Крестић је истакао да је и Туђман увелико размишљао о БиХ и у више наврата тражио начине како да овлада неким њеним дијеловима, те је изразио увјерење да ни актуелни хрватски политичари нису лишени великохрватских претензија.

Коментаришући питање Косова и Метохије, Крестић је рекао да би Српска академија наука и уметности требало да узме учешће у рјешавању косметског статуса, али на кључном плану, а не да се укључује у оперативну политку.