Ковачевић: Нема Црне Горе без Срба!

Мислим да је Србија то схватила прва и ми видимо да идеја Отвореног Балкана почиње да живи. Српски народ има највише потенцијала да изнесе ту причу, да буде боље и нама и свима који ту живе. Само други морају да прескоче баријере које имају у својим главама. Ми тај проблем немамо.

Црна Гора је претходне недеље прошла кроз нову смену власти. Виђен је повратак ДПС-а на „мала врата“ преко формирања „мањинске владе“ новог премијера Дритана Абазовића. О томе шта ће то значити за положај Срба у Црној Гори, за СПЦ, затим о санкцијама Русији и „бауку српског света“, те предстојећим свечаностима за празник Светог Василија Острошког и посети патријарха српског Порфирија Црној Гори, редакција Печата је разговарала с градоначелником Никшића Марком Ковачевићем.

Формирањем мањинске владе ДПС се након изгубљених избора фактички враћа на власт. Како видите то прекрајања победе од 30. августа 2020?

Већ 31. августа се кренуло са ковањем плана како да се изборна воља грађана промјени. Један од главних носилаца те приче је био и остао Дритан Абазовић. Како у времену када се формирала претходна, тако и у времену када се формирала садашња влада. То што је Абазовић играјући труле кобиле прескочио са мјеста вицепремијера на мјесто премијера не мијења суштину основне намјере која је постојала од 30. августа. Чини се да је година и по дана искоришћена да се носиоци побједе од 30. августа разводње, посвађају, разједине и тако са мање кондиције и јединства дочекају оно што је можда био план од првог дана. Самим тим кривицу сносе они који су први одступили од заједништва и саборности до које су нас довеле литије и борба за одбрану СПЦ.

Могло се закључити још на основу „експертске владе“ а потврђује се и новом „мањинском“ да Србима у Црној Гори очигледно ни изборна победа не обезбеђује могућност да формирају власт и институционално побољшају свој положај. Шта то говори о карактеру савремене Црне Горе као државе, а шта о положају Срба?

По Уставу Црна Гора је грађанска држава а грађани су носиоци њеног суверенитета. Што значи да је трећина данашњег суверенитета Црне Горе свакако српска. Међутим, када ти грађани изаберу на изборима своје представнике, и они буду дио нове већине, покушава се успоставити правило како ти представници не могу да учествују у извршној власти. То је израз класичног непоштовања грађана и њиховог бирачког права. Тако се жели послати порука грађанима који су Срби да гласају за некога другог а не за онога кога они хоће. ДФ је од почетка против такве праксе и због тога је стигматизован и прогоњен. Због тога смо инсистирали да се потпише Темељни уговор и одржи попис становништва. Ништа од тога још увијек није урађено. Некоме смета да се осигура статус СПЦ у Црној Гори и да се грађани слободно изјасне о томе ком народу припадају. Тачније, плаше се истине која је на таласу литија имала могућност да ослободи највећи дио народа да се слободно изјасни о томе ко су и шта су.

Упркос томе што сте градоначелник једног од највећих градова у држави, медијски сте најпрогоњенији Србин у Црној Гори. Због чега?

Чињеница да је после 80 година и Лазара Мијушковића на челу Никшића поново српски политичар многима није била мила. Због тога ми се од почетка претпоставља нека кривица и тражи се од мене да нешто признајем или да се нечега одрекнем. Кривотворе се или погрешно интерпретирају и тумаче многи моји ставови. Не сумњам да ће им и овај интервју послужити у сличне сврхе. Ситуација у којој се налазим заиста је прелазни период од антисрпског друштва у класично грађанско и ми смо дужни да све издржимо зарад свих наших суграђана ма које нације и вјере били. Мислим да су и моји суграђани осјетили да се према њима не односим на основу тога ком народу припадају или које су вјероисповјести већ покушавамо да помогнемо свима колико се може. Неко не жели да се стање нормализује. Без бриге – све ћемо издржати.

У новом изливу антисрпске мржње на Цетињу је каменован аутобус са српском децом која су била у посети тамошњем манастиру, а одређени „Цеташи“ су се „хвалили“ како би и пуцали у њих само да су тад били на Цетињу. Како решити ту „једначину“ и тај парадокс, с обзиром на то да се тамо налазе неке највеће српске светиње у Црној Гори, али су окружене људима чија мржња према свему српском забрињавајуће много наликује оној усташкој?

Бројне антисрпске идеологије које су дјеловале у Црној Гори у претходном вијеку најжешће и најревносније су дјеловале на Цетињу. То је условило многе деформитете којима је Цетиње измјенило свој изворни лик и суштину свога постојања и претворило се у своју супротност. Оно изгледа као дементни старац за кога знате да је некада био снажни и храбри витез, а коме су се сада у глави измјешали догађаји из живота па он више не зна ко је био и ко су били његови непријатељи. И џаба му приносите документа, личну карту, име и презиме оца и мајке, датум и мјесто рођења, болест је узела маха, све је измјешано, говор је нелогичан и неповезан, а поступци некада опасни. Такво стање изазива тугу и жалост, али то не значи да треба да допустимо да због тога плаћају и пате наша дјеца само зато што нису заборавила ко су. У том бунилу у ком се налазе нико од јавних личности са Цетиња није успио да схвати и потом јавно каже да је лоше то што је неко на Цетињу каменовао аутобус са дјецом из Никшића. О извињењу да не говоримо.

Шта сврставање државе Црне Горе на антируску страну значи за Србе у њој? Узев у обзир да је већина становништва са проруским и анти-НАТО сентиментом. Чему таква политика може допринети?

Црна Гора је одавно доказала да не жели да води сопствену политику, да су приче о томе како ће после 21. маја 2006. или након уласка у НАТО она сама одлучивати о својој судбини и својим ставовима – само шарена лажа. Доскорашње елите на власти никада и нису жељеле да Црна Гора самостално одлучује о себи, оне су само трговале тиме према ком ће центру моћи Црна Гора бити сервилна. Све то не помаже да се стекне поштовање других а доводи до потпуног губитка сваког самопоштовања. Биће потребно време да Црна Гора стекне какво-такво самопоштовање у међународним односима не би ли могла рачунати на поштовање било кога другог. Зато она данас беспоговорно подржава антируску политику као што би можда након неке нове трговине и промјене стране подржавала антизападну политику. Једини у Црној Гори који се буне не против сарадње с нашим западним партнерима већ против таквог сервилног односа и према њима и према било коме јесу Срби, доказујући тиме да су истински државотворни народ у Црној Гори.

Најављена је посета Његове светости патријарха српског Порфирија Црној Гори 11. и 12. маја, поводом обележавања празника Светог Василија Острошког, па је у плану много свечаности, укључујући и Световасилијевску литију улицама Никшића. Шта за вас и за Србе уопштено ова посета значи, поготово у контексту актуелних дешавања?

Прије свега значи континуитет. За вријеме ропства под Турцима, након спаљивања моштију Светог Саве на Врачару, никшићки војвода Грдан је заједно са тадашњим српским патријархом Јованом подигао општенародни устанак против Турака. Он нажалост није успио, али је показао шта је стајало насупрот ропству у том тешком времену. Патријарх Порфирије већ трећи пут у последњих годину дана долази у Црну Гору. У овако тешком времену то нам много значи а посебно што је повод Дан Светог Василија Острошког, заштитника и славе града Никшића. Световасилијевска литија је најљепши догађај у Никшићу а предвођена нашим патријархом она ће имати посебну димензију. Његова камилавка је једини кров под који још увијек сви ми који смо један народ, ма како се ко изјашњавао, стајемо. Он је домаћин у свакој нашој кући. И домаћин и темељ. И само се то показало чврстим и неуништивим пред силама овог свијета.

Претходна власт није потписала Темељни уговор са СПЦ. Пошто је тешко поверовати да ће нова власт то потписати, какву будућност има СПЦ у ЦГ?

Поред свега што се дешавало и даље ми остаје нејасно како је бивши премијер пропустио историјску шансу да буде тај који ће дефинитивно регулисати статус СПЦ у данашњој Црној Гори и тако је најбоље заштитити од евентуалних насртаја неке будуће власти. Не мислим да било који будући напад на СПЦ у Црној Гори може бити успјешан, али би свакако било боље да смо их једном засвагда предуприједили кроз Темељни уговор. Видимо да међу онима који су изгласали нову Владу имамо оне који се залажу за потписивање Темељног уговора и оне који су против тога. СПЦ је једина организација у Црној Гори која има сигурну будућност без обзира на који ће начин бити регулисани њени односи с државом. Мијењале су се многе државе на овом простору а наша помјесна црква је постојала и опстајала ево преко 800 година.

Неспорно је да је из Црне Горе кренуло, пре свега духовно, ослобођење српског народа у целини и подизање опште свести о припадности истом, светосавском кругу. Шта за вас представља идеја редовно помињаног, махом у негативном контексту, српског света?

Први који је употријебио кованицу „српски свијет“ био је краљ Црне Горе Никола Први Петровић Његош. Приликом постављања Гаврила Дожића за пећког епископа, након ослобађања Метохије у Првом балканском рату, рекао је како „Кључеве древних светих и дивних храмова српских, које сам примио по милости Божијој из руку моје побједоносне војске, предајем вама, са благословом митрополита Митрофана, да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету широм отворите, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете“. Црна Гора је данас, макар декларативно, независна држава, и нико нема ништа против тога да она то заиста буде. Срби у Црној Гори морају наћи своје мјесто, али не на начин да нас неко уцјењује да ако желимо то мјесто, морамо да се одрекнемо културног, историјског, традицијског, језичког и духовног јединства с нашим сународницима изван граница данашње Црне Горе. У балансу та два односа, према нашим суграђанима у Црној Гори и према нашим сународницима изван ње, лежи суштина опстанка српског народа у Црној Гори на начин да доприноси на оба колосјека и да то буде предност и српског народа и државе Црне Горе а не повод за нове прогоне и сукобе.

Алекса Шантић каже: „Ми знамо судбу и све што нас чека“, у истоименој песми. Шта доноси будућност за српски политички чинилац на Балкану?

Шантић је пророчки написао како ће се и наши гробови борити са онима који желе да нас униште. Ми знамо докле сежу наши гробови, знамо шта су нам непријатељи радили и шта би опет били спремни да нам раде уколико би дошли у прилику. Имајући то сазнање увијек у подсвјести, оно не треба да нас зароби и затвори према свијету. Напротив, ми треба да радимо најбоље што можемо да у државама у којим живимо услови живота буду најбољи могући за све људе, не само за наше сународнике. Да с нашим сусједима развијамо напредне идеје које ће омогућити заједнички просперитет читавом региону, да схватимо да ма шта се дешавало хиљадама километара одавде, ми ћемо остати ту да живимо једни с другима, и да ако ми једни другима не помажемо, него допуштамо да нам неко са стране помаже у борби једних против других, нећемо ићи напријед. Мислим да је Србија то схватила прва и ми видимо да идеја Отвореног Балкана почиње да живи. Српски народ има највише потенцијала да изнесе ту причу, да буде боље и нама и свима који ту живе. Само други морају да прескоче баријере које имају у својим главама. Ми тај проблем немамо.

Печат