Комунистички злочин: Да пламен ожеже до небеса – вријеме када су горјела Јеванђеља у Манастиру Морача

Од 7. до 10. септембра 1952. године, пред очима народа, морачко-колашински комунисти починили су један од највећих културних злочина на овим просторима. Испред Манастира Морача, свјетионика духовности и културе српског народа, изнесено је и спаљено или опљачкано благо немјерљиве вриједности.

Историчари и свједоци наводе да је у тим данима уништено:

• 1.409 пергамената из 13. и 14. вијека

• 109 Јеванђеља писаних на пергаменатима, опточених златом – злато је скинуто и украдено, укупне тежине 108 килограма

• 2.255 повеља, међу њима и Морачки поменик из 1252. године о оснивању самог манастира (дио полуспаљеног поменика касније је пронађен у Старој Вароши у Подгорици, без златних статива тешких око 4 килограма)

• 7.669 хрисовуља и везених рукописа украшених дубровачком позлатом из 14. вијека

• 201 молитвеник опточен сребром, са кога је такође скинуто и украдено 203 килограма сребра

• 16 целивајућих икона са брилијантима и бијелим златом, чија је вриједност данас процјењена на 7,6 милиона евра

• Житије Стефана Првовјенчаног, рад монаха Теофила, чувано у златном саркофагу тежине 24 килограма

• 110 Житија Светих, дјела боланидиста, похрањена у саркофагу од 48 килограма сребра

• 28 килограма средњовјековних динара кованих у Мојковцу у 14. и 15. вијеку

• Цјелокупна штампана библиотека манастира, са више од 78.886 књига од 16. до 20. вијека

• Бакарни кров наоса Саборне цркве Успења Пресвете Богородице, површине 204 m²

• Цјелокупна архива манастира од 1556. до 1952. године, са уредно вођеним књигама рођених, крштених и упокојених

• 48 литијских застава од 13. до 19. вијека

• 88 килограма 24-каратног злата, власништво Светоуспењског манастира Морача

• 210 златних наполеона, дар краља Николе из 1910. године

„Да се раскује црквени кров за казане ракије“

Лидер Уједињене Црне Горе Горан Даниловић, који је рођен у Морачи, у свом есеју „Како је процвјетао манастир“ (2017), потресно је описао та страшна времена:

„Власти су на подланицу заравни изнад Манастира и врела наредиле да се изнесу староставне књиге и архива из манастирске библиотеке, да се нагомилају и запале, да изгоре са старим и трулим свијетом, да пламен ожеже до небеса на која се пео нови човјек – пролетер, бескућник.“

Књиге, везане кожом, опточене сребром, тежак споменик осам вијекова духовности, горјеле су споро. „Новим људима“ се журило да униште трагове, па су, како Даниловић пише, „дугим жарачима, скованим за тај страшни суд, превртали и гуркали у јачи огањ књиге што се не дају лако ватри“.

,,Ријетки су плакали поиздалека над огњем знајући да заувијек нестаје у пепелу прича о нама, записи из старине, свједочанства о радјању и смрти, о кумствима, вјерама и невјерама. Ријетки су плакали јер је највише писмених однио рат – на обје стране несреће – прво смо побили и искобили оне који су много знали, па оне који би могли знати да су преживјели“, написао је Даниловић 2017. године.

Још је страшнија идеја коју су, по Даниловићевим ријечима, тадашње власти изнијеле:

„Било је предложено и ово – да се раскрије Црква и направе казани за ракију. Задруга би процвјетала, засади нових шљива и јабука на Вочју радовали су се унапријед светом посудју за првјенце, патоке и сплачине. Круг би био затворен. На црквеном Вочју, на задружној задрузи, од црквеног крова сковали би се ракијски путири и причестила нова класа.“

,,Архимандрит Рафалило ми је скорије говорио на Светигори да је прије 40 година затекао пун мотел (или ‘Ан) и празну Цркву. Само су му обрадовали Ћиро и Рајо. Испратио их је кад су морали да оду за стрпљеним и спашеним. Мотел је затворен деценију ипо. Срез одавно не постоји. С њим је нестала и наша Доњоморачка општина. Манастир је процвјетао на згаришту књига и великих надања, љепши него игда, од Немањића до данас! А када је у смутним и безименим временима, у препуном ‘Ану, у слободи послије рата, посљедњи вјерујући одбио да попије кафу са оцем Кирилом под изговором да је; од јуче постао члан партије, Кирило му је одговорио: Нека буде тако. Ни Цркви мање – ни партији више!“