Комунистичке егзекуције на Цетињу 1944: Убили без суда, па признали да нису били народни непријатељи

Пише: Јован Маркуш

Приликом ослобођења Цетиња 14. новембра 1944. г. убили су без суда и пресуде проф. др Јована Петровића Његоша са супругом, па послије неколико година издали документ којим се у суштини признаје да није био државни непријатељ.

Први је о егзекуцијама приликом ослобођења Цетињу 1944. г писао проф. Предраг Вукић, историчар Државног архива, који је између осталог записао следеће:

,,Према вјеродостојним подацима, средином новембра 1944. године егзекутори ОЗНЕ- е стријељали су 28 грађана у Цетињу. Са новим егзекуцијма није се наставило иако су планиране. Према сјећању старијих грађана, у Цетињу су у то бесудно вријеме ширене гласине да је првобитно постојао списак саименима 42 грађанаиз Цетиња одређена за погубљење али је нечијом интервенцијом списак редуциран на 28 имена. Сви ови грађани погубљени су без претходно спроведеног судског поступака. Одамх по извршеним егзекуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на коме су поименично наведена имена свих стријељаних грађана који су осуђени на смрт због „сарадње са окупатором.“ За сваког од њих наведен је тачан датум погубљења. Овај плакат је истканут на јавним мјестима у граду, али је по наређењу мјесних „народних“ власти убрзо повучен. У ствари, никаквог судског поступка није ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и најмањих судских формалности. Према сјећању савременика тога трагичног раздобља наше прошлости који су лично познавали своје пострадале суграђане, нико од њих није заслуживао ни смртну казну ни дугогодишњу временску робију. Погубљени су збогсвојих антикомунистичких увјерења, а не због конкретних кривичних дјела против човјечности којих није ни било. Многи од њих су избјегавали активно бављење политиком, а нико од њих колико нам је познато, није активно учествовао у извршењу појединачних или масовних убистава, паљевина и примјени осталих насилних мјера ратног терора.“

Међу њима је биo и један број угледних грађана Цетиња. Један од њих је др Јован Петровић Његош о коме се успио прикупити један број личних података.
Др Јован Петровић Његош рођен је 15. августа 1897. године у Његушима у породици Ивана Гајова Петровића Његоша и мајке Марије рођ. Поповић. У Његушима је завршио основну школу, а нижу гимназију на Цетињу. Средњу поморску школу уписао је у Котору гдје је завршио два разреда. Послије уласка Црне Горе у рат против Аустро – Угарске у љето 1914. године напустио је школовањеи ступио у редове црногорске војске учествујући у окршајима са аустро- угарском армијом. Након окупације Црне Горе отступиоје кроз Албанију почетком 1916. а потом наставио школовање у Италији. У Ђенови је свршио средњу школу и студије да би убзро стекао и звање доктора филозофије. После свршеног школовања вратио се у Југославију и посветио просвјетном раду. За вријеме краљевске Југославије биоје професор у поморским школама у Бакру и Дурбровнику , а затим је радио као професор гимназије у Косовској Митровици и у Београду док је у раздобљу од 1929- 1932. године био суплент цетињске гимназије. У току окупације био је професор физике и хемије у цетињској гимназији.

Стријељан је 14. новембра 1944. на Цетињу у 47 години живота заједно са супругом Милевом рођ. Станишић.
Његова гробница и супруге му Милеве без икаквог натписа налази се неђу безименим гробницама на Новом цетињском гробљу.
Прије неколико дана добио сам копију вриједног документа, којим се тврди од комунистичких власти да већ стријељани др Јован Петровић Његош није био народни непријатељ,
Наиме, у документу Народног Среског суда на Цетињу од 28.августа 1946.године Пов.бр.430 који је издат потомцима др Јован Петровић Његош пише између осталог следеће:
,,Како се напријед означено лице не налази у списку народних напријатеља, који је суду достављен од Среског народног одбора поф бр Пов.бр 430, односнокако је Н. Срески одбор предложио да се стави ван снаге судско рјешење о конфискацији за лица која се не налазе у поменутом списку, јер је по извршеном испитивању за сваки појединачни случај нашао, да не постоје законски услови за конфискацију имовине лица означеног у диспозитиву, па је суд, на основу чл. 6 новелираног закона о конфискацији и донио овај закључак“
Поставља се логично питање КО ЋЕ ОДГОВАРАТИ ЗА ОВАЈ ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ, као и ко ће поништити срамне објаве од 13 и 14 новембра 1944.г. ??? Ово је најмање што данашња власт треба да уради за потомство стријељаних без суда и пресуде.
Треба напоменути да су без суда и пресуде стријељани 14. новембра у Хумцима код Новог гробља у Цетињу:

1) Јоко Грујичић, директор учитељскс школе на Цетињу.
2) Милосава Грујичић, рођ. Кусовац супруга дирскгора Јока Грујичића.
3) Др. Јован И Пстровић-Његош, професор физике и хемије у цетињскоЈ гимназији.
4) Милeва Пстровић, рођ. Станишић, супруга проф. Јована Петровића-Његоша.
5) Мирко Драговић, управник Народног позоришта на Цетињу.
6) Марко Савов Пламенац, начелник финансијског одје- љења Краљевске банске управе на Цетињу.
7) Никола Бајов Почек, дипломирани правник.
8) Момчило Зековић, полицијски чиновник.
9) Иван Милачић, заступник фирме „Сигнер“ на Цетињу.
10) Вуко Псјовић, општински чиновник.
11) Милева Борозан, општинска чиновница.
12) Василије Каписода, ученик гимназије.
13) Никола Милошевић, столар.
14) Вјекослав Андрејев, занимање непознато.
Али то није био крај егзекуција. Већ 14. новембра ухапшено је још 14 грађана. Стријељани су 15. новембра на истом мјесту на комс је извршена прсдходна епекуција, у Хумцима код новог гробља у Цетињу. Погубљени су:
1) Илија Зорић, директор цетињске гимназије.
2) Михаило Зорић, професор историје у цетињској гимназији.
3) Николај Дориомедов, професор вјеронауке у цстињској гимназији.
4) Марко Пeров Мартиновић, послужитељ цетињске гимназије.
5) Душан Лукин Вујовић, поручник краљевске југословснске војске.
6) Мило Прља, инжењер агрономије.
7) Љубо Илин Кнежевић, поштански чиновник.
8 )Томо Милошевић, предсједник цетињске општине у краљевској Југославији.
9) Нико Машанов Кривокапић, поштански чиновник.
10) Нико Савов Милошевић, чиновник Државног музеја на Цетињу.
11) Станко Машов Филиповић, чувар манастирске шуме на Цетињу.
12) Александра Матановић, кћер цетш^ског апотекара Крста Матановића.
13) Ђуро Перишић, месар.
14) Всцеслав Вацек, полицијски агент.

(РТ Балкан, 05.01.2026)