КОЈИЋ: Покушај банализације злочина над сарајевским Србима

Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Милорад Којић изјавио је Срни да политичко Сарајево не жели да буду процесуирани Бошњаци који су чинили ратне злочине, не само на локацији Казани, гдје су убијени бројни српски цивили, већ и у другим случајевима у овом граду.

Истичући да сви који су починили злочине током рата у БиХ треба да одговарају, Којић је напоменуо да јама Казани није једино мјесто злочина почињених над Србима у Сарајеву и околини и да би у овом граду требало да се обиљеже сва стратишта.

Он је подсјетио да је прошле године и лидер СДА Бакир Изетбеговић обишао Казане, али искључиво из политичких разлога.
„Они желе да сведу страдање Срба у Сарајеву само на Казане. За овај злочин осуђена је једна криминална група људи, од којих многих нису ни живи, али не за ратне злочине већ за појединачна убиства“, рекао је Којић.

Он је оцијенио да је то потпуна банализација злочина и покушај приказивања да ти људи нису били дио војне или политичке структуре тадашње БиХ Алије Изетбеговића, мада јесу били.
„Подржавам обиљежавање стратишта, а то су и Казани, али се морамо присјетити свих убијених Срба у Сарајеву. Један од случајева је и убиство деветогодишње дјевојчице Мирјане Драгичевић која је испред зграде гдје је живјела у Сарајеву пред својом мајком силована и убијена“, подсјетио је Којић.

Он је оцијенио да би било коректно да са том мајком заједно посјете гроб дјевојчице, јер је ријеч о монструозном убиству.

„Међутим, они само на овај начин покушавају да банализују злочин и да кажу да Срби страдали једино на Казанима“, истакао је Којић.

Он је подсјетио да су Срби у Сарајеву страдали и по логорима, којих је било 126, али и у становима, кућама из којих су одвођени и убијани на разне начине.

Удружење за друштвена истраживања и комуникације /УДИК/ у данашњем подсјећању на овај злочин истиче да, иако Сарајево има политичку и моралну одговорност суочавања са овим злочином, још не постоји спомен-обиљежје страдалим цивилима на Казанима, упркос бројним иницијативама и обећањима политичара, породице жртава још чекају на спомен-обиљежје.

Координатор УДИК-а Едвин Канка Ћудић рекао је да се може рећи да су Казани највећа мрља Сарајева током рата, али и града који је у послијератном периоду дозволио подизање спомен-плоче ратном злочинцу Цаци на зиду зграде Основне школе „Едхем Мулабдић“ у Старом Граду. „Да ствар буде гора, Мушан Топаловић је сахрањен поред Алије Изетбеговића, што нам даје прилику да помислимо да је награђен за своје злочине“, рекао је Ћудић.

Он је оцијенио да се само дистанцирањем и подизањем споменика у центру Сарајева у знак сјећања на жртве ратног злочина на Казанима може скинути мрља са сарајевске ратне прошлости.
„Овим путем позивамо одговорне структуре власти у Сарајеву да уклоне спомен- плочу на зиду школе, али и да коначно одрже своја обећања и изграде споменик у граду Сарајеву како заборав, негирање и необиљежавање злочина на Казанима не би овај злочин учинили још већим и страшнијим“, наводи се у саопштењу.
На локацији Казана на Требевићу током рата у БиХ убијени су бројни српски цивили, већином грађани Сарајева. Из јаме на Казанима након рата извађени су посмртни остаци 29 људи, а број убијених званично никада није утврђен.

Припадници такозване Армије БиХ су од 1991. до 1993. године, приликом рација, хватали Србе на сарајевским улицама и у становима и одводили их на копање ровова на Требевић, гдје се налази пећина Казани у коју су их бацали.

На локацији Казана на Требевићу убијени су бројни српски цивили, већином грађани Сарајева.
Из јаме на Казанима након рата извађени су посмртни остаци 29 људи, а број убијених званично никада није утврђен.
За злочине на Казанима од 1994. године осуђено је 14 припадника такозване Армије БиХ на казне затвора од 10 мјесеци до шест година, а многи сматрају да су неке убице још на слободи.
Према подацима Савеза логораша Републике Српске, у Сарајеву је током рата страдало 8.800 Срба.

Према истим подацима, у Сарајеву је током рата било 126 логора за Србе, те да је, према попису из 1991. године, у том граду прије рата живјело више од 156.000 Срба, а сада их нема ни 6.000.