Ко може нек’ опрости: Пребиловци, 83 године од покоља Срба- да се памти, да се не заборави

Нису злочин у Пребиловцима, крваво, бестијално оргијање које је започело на данашњи дан 1941. године починили људи, биле су то звери, само у људском облику. И нису јуна 1992. године цркву у Пребиловцима у којој су, после деценија смирај биле нашле кости 4.000 мученика, минирали људи,  биле су то, као и 1941. године звери у људском облику.

Двадесет и једну годину после покоља у Пребиловцима, 1962. из села у војску кренуо је први регрут, Јован Ђурасовић. У Чапљину, на станицу, испратило га је читаво село, од Пребиловаца до Чапљине његов војнички куфер пренели су са руке на руку.

После голготе, Пребиловци су дочекали свој васкрс.

У зору 4. августа, на данашњи дан 1941. године, док су се у село са околних брда где су провели ноћ, враћали жене и деца, верујући да комшије из околних села неће њих  под нож и у јаме, Пребиловце су опколили густи стројеви усташа, јамара, све комшије из суседних села, из Херцеговине.

У следећа три дана од 994 Срба из села 826 је побијено, масакрирано, велика већина живи или полуживи бачени су у јаму Голубинку на десетак километара од села. Остали су остали по двориштима, на праговима својих кућа, по собама, врзинама, на путу од Пребиловаца ка Чапљини, ка јами Голубинки, где су усташе кога стизали.

На назови судском процесу који је 1957. године вођен у Мостару утврђено је да је 6. августа 1941. године у јаму Голубинку, од седам сати ујутру до 13 и 30 поподне бачено 470 људи из Пребиловаца, 237 деце и 233 жене. Тек касније, показало се да је тог дана у јаму смрсканих лобања, пререзаних вратова бачено више од 500 људи, уствари све жена и деце, или можда и свих 700… Од барем 150 јамара који су учествовали у злочину, тада су тек шесторица осуђени на смрт, неколицина на временске казне, један је добио само три године робије а у пороти је био и један који је 1941. године насељавао Србе у празне српске куће у Пребиловцима.

На данашњи дан, зором, почело је прикупљање Срба око школе у Пребиловцима. Старији су одмах побијену, на љутом камену у центру села, остале су, у непрегледној колони, све по четворо у реду, под батинама и кундацима потерали до моста на Брегави, под селом, ту су их потрпали у камионе и одвезли до житног силоса у суседном селу Тасовчићи. Несрећне жене, девојке, девојчице, дечица још неодвојена од мајчиног млека у силосу ће остати скоро 48 сати, без хране и без воде, под батинама, док су усташе сваки час упадали, тражили лепше девојке…

Поподне, тог истог 4. августа, по селу су похватани и доведени до школе преостали Срби. Многи су дошли и сами, поверовавши у причу да ће из Пребиловаца усташка власт да их сели у Србију, жене су са собом понеле завежљаје са мало ствари, обукле најлепше рухо које су имале.

Трипко Ћирић из Пребиловаца имао је десеторо деце. Август 1941. и усташки покољ у Пребиловцима, јаму Голубинку, није преживело ни једно. Од Стане која је имала 26 до Слободана од три године. Између њих двоје, рађали се и умрли у тих пар августовских дана – Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Анеглина…

Сатима су по селу 4. августа 1941. трајале незапамћене, страшне, бестијалне и бесловесне усташке оргије, посебно у школи у центру и посебно над девојчицама од 12 до 15 година.

Мара Булут која је божјим чудом жива изашла из школе, касније је сведочила да су усташе вадиле децу из колевки, држећи их за ноге о зид учионице разбијали дечије лобањице па их враћали несрећним мајкама.

Причала је и о усташи Николи Мерџану који је сатима у школи, пред народом са дружином силовао учитељицу Стану Арнаут а затим је препустио њеним ђацима из Габеле, који су је, у сценама какве ваљда, људски род до тог дана није видео, групно силовали… После су је дотукли и бацили измрцварено тело.

Причала је Мара Булут још о бестијалностима какве људски ум тешко може појмити…

Ујутру 6. августа, жене и деца из Пребиловаца који су два дана и две ноћи, гладни и жедни, пребијани и мрцварени провели у силосу у Тасовчићу, истерани су из силоса, потрпани у сточне вагоне, доведени до станице Шурманци, сврстани у колону, потерани уз брдо према истоименом селу.

Била је то колона какву свет, ваљда, до тада није видео. Изнемогле и престрашене  жене и децу успут су тукли до бесвести, газили, они који су имали среће убијени су успту метком, они који нису, доведени су до јаме Голубинке.

„Тако су се на јами, ујутро 6. августа окупило стотине домаћина из Међугорја, Бијаковића и Шурманаца и стотине наоружаних злочинаца из Чапљине и околине на челу са замеником логорника Рудом Врдољаком и Андријом Буљаном, а за најмасовију акцију убијања Срба у Херцеговини у једном дану. Требало је ликвидирати децу и девојке из Пребиловаца, са њиховим мајкама и бакама, њих око 600. Послови су подељени. Једни чувају групу, други стражаре около да ко не побегне, трећи спроводе веће делове групе до на 30 метара од јаме, четврти одатле до руба јаме воде по 5-6 жртава, пети гурају у јаму одраслије или бацају у њу малу децу, шести око јаме прикупљају камење, седми то камење гурају и бацају у јаму за жртвама… Домаћице су код кућа спремале ручак. Послије толиког ‘посла’ који је трајао 5-6 сати на сунчаном дану ваљало је почастити и нахранити толику мобу'“, стоји у једном од описа.

Био је ту и злогласни Иван Јовановић звани Црни, који је дан по масакру у јаму дубоку 66 метара  бацио још пар бомби јер су комшијама, чије су куће ближе јами, претходне ноћи сметали крици живих и полуживих жена и деце иза јаме, нису људи могли на време да заспе, да се наспавају.

После се причало да ни те бомбе нису имале ефекта, због дубине јаме експлодирале су раније, па су се крици преживелих из утробе земље чули још најмање седам дана.

По околним селима тих дана од јутра се повеало – „Павелићу, шта ћемо од Срба, веж у ланце, бацај у Шурманце“.

У Пребиловцима, из 51 породице тих пар августовских дана нико није преживео, од 170 оних који су живи дочекали 7. август било је 15 жена, девојака и деце млађе од 15 година.

„Српске су се погасиле свијеће, упалит се никад више неће“, певало се тих дана по комшијским, усташким кућама око Пребиловаца.

Мостарско-дувањски бискуп Алојзије Мишић, који се, иначе, није противио присилном покрштавању Срба,  пар месеци касније написао је писмо Бискупској конференцији римокатоличке цркве у Загребу..

„Људе се хватало ко звјериње. Клало, убијало, живе у понор бацало. Женске, мајке с дјецом, одрасле дјевојке, дјецу женску и мушку су бацали у јаме. Поджупан у Мостару господин Баљић, јавно изговара, ко чиновник мора би да шути не да телали, да је у Љубињу само у једну јаму 700 православаца бачено. Од Мостара до Чапљине одвезла је жељезница шест пуних вагона жена, мајки и дјевојака, дјеце испод десет година до станице Шурманци, гдје су извагонирани, одведени у брда, живе матере с дјецом бацали у дубоке пропунте. Све је стрмоглављено и убијено. У жупи Клепци из околних села Н. Н. 3.700 православаца је убијено. Јадници, били су мирни. Даље не набрајам. Предалеко бих отишао“, написао је бискуп.

Лудвиг Јовановић, брат већ поменутог Ивана Јовановића Црног, а који је био главни мозак злочина у Пребиловцима, на суђењу после рата добио је седам година робије. Пар година по „суђењу“, наредбом власти СФР Југославије, већина јама по Херцеговини, укључујући и Голубинку, забетонирана је.

Кад су се уочи Никољдана 1941. мештани поново окупили у селу, неко је на слави запевао:

„Мене сеја са дна јаме звала, мили брале…“

„Митар Шарић написао је причу о томе. Петорица јединица који су преживели покољ окупили се у кући на врх села, кад су чули песму, сишли до Булут махале, свеће палили на кундаку пушке“,  сведочио ми је пре коју годину у Пребиловцима Ацо Драгићевић који је у покољу изгубио двојицу браће по оцу, Мома и Васа који су имали четири и шест година.

Домаћини из пустих кућа почели да се жене девојкама и удовицама из околних села. Ацовом оцу Спасоју 1943. родио се син Васо, за њим 1945. Момо, 1947. Ацо, 1952. Љубо.

„Kад су педесетих година у школи прозивали децу, истовремено су прозивали и живе, рођене од 1942. па надаље и мртве дечаке и девојчице побијене 1941. Једно одељење у учионици, друго у јами. Деци која су се рађала домаћини давали имена својих побијених синова и ћерки. Потомке добијали људи у позним 50-им, 60-им, понекад и са 70 година. Пуста борба за опстанак, да семе не затре“ , речи су Аца Драгићевића.

После ексхумације из јама 1991. године, мошти мученика пребиловачких пренете су у Спомен костурницу у селу, да ту нађу мира. Мира за мошти мученичке није, међутим, било.

Почетком рата 90-их, све куће у Пребиловцима миниране су и спаљене, порушене, спомен-костурница са моштима 4.000 Срба повађаних из јама минирана је, на месту костурнице направљено је велико сметлиште… Име Ивана Јовановића Црног стављено је, уз имена 1.600 усташа, на споменик у центру Чаљине посвећен погинулим за „хрватску слободу“.

Јуна 1992. године, који дан пре него што је косутриница у селу минирана, из Пребиловаца, преко брда па долином Брегаве ка Љубињу, Гацку, Билећи,  народ је из Пребиловаца, околних села, поново је кренуо у избеглиштво. Нису сачекали комшије, научили су лекцију из 1941.

У обновљеној цркви у Пребиловцима у коју је, после минирања 1992.  похрањен тек мали део моштију мученика побијених ових дана пре 83 године, и ове године на дан Мученика пребиловачких биће служена света лигургија и помен.