Кит Кларенберг: САД подржале етничко чишћење Срба, тајно рекао високи дипломата хрватском лидеру

Етничко чишћење стотина хиљада Срба од стране хрватског лидера кога подржавају САД било је унапред смишљено, према новооткривеним документима који објашњавају планирање операције. Након што се крвопролиће смирило, Ричард Холбрук, високи амерички дипломата, уверио га је: „Јавно смо рекли… да смо забринути, али незванично, знали сте шта желимо.“
4. августа 2025. се навршава тридестогодишњица операције Олуја. Мало позната ван бивше Југославије, војна кампања изазвала је геноцидну катаклизму која је насилно протерала целокупно српско становништво Хрватске. Шведски политичар Карл Билт назвао је то „најефикаснијим етничким чишћењем које смо видели на Балкану“, а хрватске снаге су дивљале по подручјима самопроглашене Републике Српске Крајине, која су тобож штитле трупе Уједињнерих нација, пљачкајући, палећи, силујући и убијајући широм покрајине. До 350.000 становник је избегло, многи пешке, и никада се нису вратили. У међувремену, хиљаде су погубљене по кратком поступку.

Док су се ове језиве сцене одвијале, мировне снаге УН задужене за заштиту Крајине посматрале су без интервенције. У међувремену, амерички званичници су снажно негирали да су ужасни масакри и масовно расељавање представљали етничко чишћење, а камоли ратне злочине. Владе земаља чланица НАТО-а биле су далеко више заинтересоване за „софистицираност“ војне тактике Загреба. Један британски пуковник који је предводио посматрачку мисију УН у том подручју је узвикнуо: „Ко год да је написао тај план напада, могао је да оде на било који НАТО колеџ у Северној Америци или Западној Европи и добије оцену А-плус.“

Широко занемарени документи које је прегледао часопис The Grayzone помажу у објашњењу зашто су хрватске снаге тако високо оцењене: Операција Олуја је у сваком погледу била НАТО напад, који су извели војници наоружани и обучени од стране САД и директно координисани са другим западним силама. Упркос јавном подржавању договореног мира, Вашингтон је незванично охрабривао Загреб да употреби максималну силу, чак и док су њихови ултранационалистички хрватски посредници планирали да нападну са таквом свирепошћу да ће целокупно српско становништво земље „практично нестати“.

Усред разговора о политичком решењу у Женеви, високи хрватски званичници су приватно разговарали о методама за оправдање свог предстојећег блицкрига, укључујући нападе под лажном заставом. Уверени у континуирану подршку својих западних покровитеља усред крвопролића, хрватски лидери су се хвалили да само треба да унапред обавесте своје НАТО подржаваоце о плановима које првае. Када се прашина слегла и српско становништво из Хрватске било потпуно очишћено, хрватски званичници су се тајно састали са америчким званичницима како би прославили свој „тријумф“.

Ричард Холбрук, ветеран америчке дипломатије који је тада служио као помоћник државног секретара у администрацији Била Клинтона, рекао је председнику Хрватске да, док су САД „јавно рекле… да су забринуте“ због ситуације, „незванично, знали сте шта желимо“. Како је један од Холбрукових помоћника записао, хрватске снаге су „унајмљене“ као „пси“ Вашингтона да униште Југославију.

Након протеривања српског становништва из земље, новоформирани хрватски режим се могао рачунати да ће спровести америчку доминацију не само над Балканом, већ и шире у Европи. Етничке тензије које је НАТО подстицао у региону и даље тињају и искоришћене су за правдање сталне окупације.

Бивша Југославија је ужасно оштећена операцијом Олуја. Међутим, из перспективе НАТО-а, војна кампања је пружила план за наредне посредничке сукобе и војне ударе. Вашингтон је поново створио стратегију наоружавања екстремистичких страних бораца као ударних трупа на низу ратишта, од Сирије до Украјине.

Фашисти које подржава Запад теже етнички чистој Хрватској

Током 1980-их, западне силе – посебно Велика Британија, Немачка и САД – тајно су спонзорисале раст национализма у Југославији, надајући се да ће подстаћи распад мултиетничке федерације. Њихов изабрани заступник у Хрватској, Фрањо Туђман, био је фанатични етнонационалиста, отворени порицатељ Холокауста, римокатолички фундаменталиста и бивши присталица сецесионистичких екстремистичких група. Ове фракције су започеле терористички поход почетком 1970-их, отимајући и дижући у ваздух авионе, нападајући југословенске дипломатске објекте у иностранству, а 1971. године убивши Владимира Роловића, амбасадора Београда у Шведској.

Након пораста хрватског сепаратистичког насиља у Југославији, Туђман је отишао на робију у марту 1972. године заједно са својим блиским сарадником Степјаном Месићем због њихових ултранационалистичких ставова. Касније је, у доба увођшења вишепартијског система, Хрватска демократска заједница (ХДЗ) коју су они основали, освојила већину гласова и већину посланичких места у хрватском Сабору. У том процесу, Туђман је постао председник, а Месић премијер. Како је хрватски национализам растао, Срби су масовно протеривани из државних агенција.

Током предизборне кампање, Туђман је жељно призивао „Независну Државу Хрватску“, марионетски ентитет који су створили нацисти, а којим су дивљачки управљали локални колаборационисти од априла 1941. до маја 1945. године, описујући ту фашистичку конструкцију као „израз историјских тежњи хрватског народа“. На другом месту Туђман је отворено рекао: „Хвала Богу, моја жена није ни Српкиња ни Жидовка“.

Ове изјаве одражавале су монструозну стратегију коју је Туђман изложио у фебруару 1990. на јавном скупу у Кливленду, Охајо, у време када је ХДЗ преузео власт:„[Наш] основни циљ… је да одвојимо Хрватску од Југославије“, објаснио је Туђман. „Ако дођемо на власт, онда је у првих 48 сати, док још траје еуфорија, неопходно да се обрачунамо са свима који су против Хрватске.“

„Спискови таквих особа су већ састављени“, наставио је. „Србе у Хрватској треба прогласити грађанима Хрватске и назвати их православним Хрватима. Назив ‘православни Србин’ биће забрањен. Српска православна црква биће укинута… биће проглашена хрватском за оне који се не преселе у Србију.“

Многи Туђманови следбеници су се дивили усташама, тврдокорним фашистима који су владали „Независном Државом Хрватском“ током Другог светског рата. Њихови злочини су се кретали од погубљења жена и стараца у стотинама, путем метода попут одсецања глава и дављења. У међувремену, усташе су управљале мрежом логора смрти широм Југославије коју су окупирале силе Осовине, са посебним логорима за децу. Њихово сурово варварство према Јеврејима, Ромима и Србима одбијало је чак и њихове нацистичке покровитеље. Стотине хиљада људи су убиле усташе, чији је официрски кор укључивао брата и оца Туђмановог министра одбране, Гојка Шушка.

Ови ужасни догађаји оставили су дубоки траг у становницима историјске српске територије Крајине, која је административно додељена југословенској социјалистичкој републици Хрватској након Другог светског рата. ХДЗ је добијао финансирање од усташких емиграната у западним земљама и одмах по ступању на дужност преименовао је чувени загребачки Трг жртава фашизма у Трг хрватских племића, док су хрватске паравојне јединице поносно истицале усташке покличе и симболе. Док је Туђманова влада отворено распиривала пламен етничке мржње, Срби у новој земљи почели су да се припремају за грађански рат.

Након што су у Хрватској у марту 1991. године избиле међуетничке борбе, јединице Југословенске народне армије распоређене су да чувају Крајину, где су становници прогласили успостављање аутономне Републике Српске Крајине док се не постигне међународни мировни споразум. Тадашњи председник Југославије Борислав Јовић сведочио је пре своје смрти да је циљ био „заштита српских територија док се не пронађе политичко решење“.

Хрвати тајно планирају да „нестану“ Срби

У августу 1995. године, то „политичко решење“ изгледало је на ивици реализације. Посебна Контакт група УН водила је мировне преговоре у Женеви између српских власти Крајине и Загреба. Предлог који је имао за циљ да оконча хрватски сукоб, познат као Загреб 4 или З-4, саставиле су ЕУ, Русија и САД. Амбасадор Вашингтона у Загребу, Питер Галбрајт, играо је кључну улогу у преговорима о условима са лидерима крајишких Срба.

Прихваћен 3. августа 1995. године, З-4 је предвиђао да подручја са већинском српском већином у Хрватској остану део земље, иако са одређеним степеном аутономије. Истог дана, Галбрајт је потврдио на локалној телевизији да је договорена „реинтеграција подручја под контролом Срба у Хрватској“. У међувремену, амерички посредници у Женеви изјавили су да због великих српских уступака „нема разлога да Хрватска иде у рат“. Коначно, постављена је основа за мирни договор.

Оптимистични званичници крајишких Срба објавили су да су добили уверавања од Вашингтона да ће интервенисати како би спречио хрватску војну акцију против Крајине ако се Срби придржавају услова З-4. Ипак, пре краја дана, хрватски званичници су одбили З-4, напустивши преговоре. Операција Олуја је почела следећег јутра.

Сада документи које је прегледао The Grayzone откривају да Туђман никада није имао намеру да обезбеди мир на тој конференцији.

Уместо тога, досијеи показују да је учешће Хрватске у Женеви била превара чији је циљ био да се створи илузија да Загреб тражи дипломатско решење, док је тајно спремала планове за „потпуну победу над непријатељем“. План је откривен у записнику са састанка од 31. јула 1995. између Туђмана и његових највиших војних званичника у председничкој палати на Брионима. Током разговора, Туђман је обавестио окупљене: „Морамо да нанесемо такве ударце да ће Срби практично нестати.“

„Идем у Женеву да ово сакријем, а не да причам… Ја желимо да сакријемо шта спремамо за дан после. И можемо да оповргнемо сваки аргумент на свету о томе како нисмо желели да разговарамо.”

Такве изјаве, које представљају јасан и недвосмислен доказ геноцидне намере, нису биле ограничене само на председника. Неизбежност етничког чишћења признао је Анте Готовина, високи генерал који се вратио у Југославију да предводи операцију „Олуја“ након што је побегао почетком 1970-их. Одлучан и континуирани напад на Крајину значио би да након тога „неће бити толико цивила, само оних који морају да остану, који немају могућност да оду“, рекао је Готовина. Готовина, бивши официр француске Легије странаца, који је некада био запослен као обезбеђење француског крајњег десничара, Жан-Мари Ле Пена, а радио је као штрајкбрехер у сузбијању синдикалних радника CGT-а, касније ће бити ослобођен одговорности за своју водећу улогу у операцији „Олуја“ од стране међународног трибунала којим доминира Запад.

За оне Србе који су сада били заробљени у непријатељској етничкој енклави, Туђман је предложио масовну пропагандну кампању усмерену на њих лецима који проглашавају „победу Хрватске војске коју подржава међународна заједница“ и позивају Србе да не беже – у очигледном покушају да дају прихватљив изглед свом предлогу за присилно расељавање цивилног становништва. „То значи дати им излаз, претварајући се да им се гарантују грађанска права… Користите радио и телевизију, али и летке.“

Генерали су разговарали о другим пропагандним напорима с циљем да оправдају предстојећи напад, укључујући и нападе под лажном заставом. С обзиром на то да „свака војна операција мора имати своје политичко оправдање“, Туђман је рекао да би Срби „требало да нам пруже изговор и да нас испровоцирају“ пре него што напад почне. Један званичник је предложио: „Оптужимо их да су покренули саботажни напад против нас… зато смо били приморани да интервенишемо.“ Други генерал је предложио да се направи „експлозија као да су Срби ударили на нас својим ваздухопловством“.

Бил Клинтон је дао „сва одобрења“ за масовно убијање Срба

Крајем 1990. године, југословенска обавештајна служба је тајно снимила хрватског министра одбране Мартина Шпегеља како кује заверу за чишћење српског становништва Републике Хрватске. На једном снимку, рекао је колеги да свако ко се противи независности Загреба треба да буде убијен „на лицу места, на улици, у згради, у касарни, било где“ „пиштољем… у стомак“. Предвиђао је „грађански рат у коме нема милости ни према коме, ни према женама и деци“, а са српским „породичним кућама“ се треба обрачунати гранатирањем.
Шпегељ је наставио отворено да заговара „клање“ како би се „решило“ питање Книна, главног града Крајине, чиме би град „нестао“. Хвалио се: „За то имамо међународну подршку“. САД су нам већ „понудиле сву могућу помоћ“, укључујући „хиљаде борбених возила“ и „потпуно наоружавање“ сто хиљада хрватских војника „бесплатно“. Жељени крајњи резултат? „Срба у Хрватској више никада неће бити“. Шпегељ је закључио: „Створићемо државу по сваку цену, ако је потребно, и по цену проливања крви“.

Подршка Запада ужасима планираним и почињеним током операције Олуја такође је била поменута током састанка 31. јула 1995. године. Тада је Туђман рекао својим генералима: „Имамо пријатеља, Немачку, која нас стално подржава“. Хрвати су само морали да их „унапред обавесте“ о својим циљевима. „И у НАТО-у постоји разумевање по питању наших ставова“, објаснио је, додајући – „уживамо симпатије САД“. Немачки лист „Шпигл“ је 2006. године потврдио да масакри носе отиске Вашингтона, позивајући се на хрватске војне изворе који су тврдили да су уживали „директну, мада тајну, подршку и Пентагона и Централне обавештајне агенције у планирању и извођењу операције ‘Олуја’“.

„Припремајући се за офанзиву, хрватски војници су обучавани у Форт Ирвину у Калифорнији, а Пентагон је помогао у планирању операције“, објавио је лист. Америчка подршка је ишла далеко даље од онога што је јавно признала, а то је да су хрватске снаге само прошле вежбе обуке које је спровео амерички приватни војни извођач радова MPRI, открио је „Шпигл“. „Непосредно пре офанзиве, тадашњи заменик директора ЦИА Џорџ Тенет састао се са Готовином и Туђмановим сином – тада задуженим за хрватску обавештајну службу – на консултацијама у последњем тренутку.“ Током операције, амерички авиони су уништили српске комуникационе и противваздушне центре, а Пентагон је проследио информације прикупљене сателитом хрватским снагама.

На састанку кабинета 7. августа 1995. године, Туђман се хвалио како је Вашингтон „морао бити задовољан“ начином на који је хрватска војска извела операцију Олуја. Његов премијер, Иво Санадер, потом је разговарао о координацији напора са америчким званичницима, који су радили у име потпредседника Ала Гора. Уверио је окупљене да је „сва одобрења… директно одобрио“ амерички председник Бил Клинтон и да Хрватска стога може „очекивати континуирану подршку“ од Вашингтона док су се масакри одвијали.

Амерички дипломата велича геноцидни „тријумф“

18. августа, у загребачкој председничкој палати одржан је сусрет на високом нивоу са високим америчким дипломатом Ричардом Холбруком. Као стални део естаблишмента спољне политике „Белтвеја“, опседнутог интервенцијама, Холбрук је бацао око на блистава именовања под Билом Клинтоном и касније – можда под будућом администрацијом Хилари Клинтон. Успешан распад Југославије би пружио гориво његовим амбицијама.

У транскрипту који је прегледао часопис „The Grayzone“, Холбрук је улизички описао Туђмана као „оца модерне Хрватске“ и њеног „ослободиоца“ и „ствараоца“. Приметивши са одобравањем да је силом „повратио 98 процената територије“ – без помињања да је очишћена од Срба – амерички дипломата је себе описао као „пријатеља“ нове независне државе, чије је насилно понашање назвао легитимним.

„Имали сте оправдање за своју војну акцију у Источној Славонији“, обавестио је Холбрук Туђмана, „и ја сам је увек бранио у Вашингтону.“ Када су неки у САД предложили обуздавање Загреба, Холбрук је тврдио да Хрвати треба да „наставе“.

Што се тиче операције Олуја, Холбрук је признао: „Јавно смо рекли, као што знате, да смо забринути, али незванично, знали сте шта желимо.“ Назвао је ужасавајући блицкриг „тријумфом“ са „политичке и војне тачке гледишта“, што је избеглице оставило као „једини проблем“ из перспективе Загреба. Ефективно манипулишући хрватским председником, Холбрук је саветовао Туђману да „одржи говор у којем ће навести да је рат завршен и да Срби треба да се врате“. Иако је предвиђао да се „већина неће вратити“, Холбрук је очигледно сматрао да је важно да, барем јавно, остави понуду отвореном.

Хрватске власти су се позабавиле овим „проблемом“ доношењем дискриминаторних закона који су расељеним Србима учинили практично немогућим повратак, уз одузимање њихове имовине. Упркос поседовању огромних доказа о тешким ратним злочинима, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, који је финансирао НАТО, није оптужио никога одговорног за операцију „Олуја“ све до 2008. године. Многи званичници који су били криви, укључујући Туђмана, умрли су у међувремену. Три преживела војна команданта су на крају процесуирана 2011. године. Један је ослобођен, а двојица осуђена, иако је та пресуда поништена по жалби 2012. године.

Та хашка пресуда је донела неколико других „изванредних“ закључака. Иако је Загреб прихватио „дискриминаторне и рестриктивне мере“ које је применио како би спречио повратак расељених Срба, то није значило да је њихов одлазак био присилан. Иако су цивили убијани у великом броју, укључујући старије и немоћне који нису могли да побегну, операција „Олуја“ некако није намерно циљала неборце. И упркос експлицитно изреченој жељи Шпегеља и Туђмана да натерају Србе да „нестану“, није утврђено да су ни владини ни војни званичници посебно намеравали да протерају целу српску мањину из Хрватске.

Годишњица операције „Олуја“ се сада у Хрватској слави као „Дан победе“. Успех напада се данас поштује у западним војним круговима, а тај напор је можда утицао на сличне операције на другим поприштима посредничког ратовања. У септембру 2022. године, Кијев пост је поздравио неочекивано успешну контраофанзиву Украјине у Харкову као „Операцију Олуја 2.0“, сугеришући да је то био наговештај предстојеће „капитулације“ Русије.

Скоро три године касније, кијевске снаге се урушавају широм Донбаса. За разлику од Хрватске, чини се мало вероватним да ће најновија генерација ултранационалистичких америчких прокси ратника победити.

https://thegrayzone.substack.com/p/us-backed-ethnic-cleansing-of-serbs?utm_medium=ios

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ