Кецмановић: Сарајево било највеће етничко чистилиште у БиХ, данас је остварење Исламске декларације

* Пражњење Сарајева од православних Срба није било стихијан исход ратних околности, него дио плана који је систематски, корак по корак, и реализован. Ако саберемо сва етничка чишћења Бошњака и Хрвата, узајамна, и са простора РС у Бањалуци, Добоју, Бијељини, Требињу и другим градовима, то је укупно вишеструко мање од 150 хиљада Срба којих данас више нема на предратним кућним адресама у Сарајеву

* Изетбеговићева власт је током рата контролисала тек десетак одсто територије БиХ, али је од првог до посљедњег дана рата, па и касније, апсолутно контролисала Сарајево, али јој никада од међународних инстанци, које се већ деценијама баве Босном, није било затражено да положи рачун за масовно насилно исељавање Срба из највећег српског града послије Београда

* Град мученик за сва три народа који су током рата живјели у њему, био је и град мучитељ само за Србе. Било је свега: од вербалног малтретирања, преко пријетњи, уцјена, пљачке и прогона, до затварања, мучења и свирепог убијања – што свједочи да се радило о планском и систематском масовном етничком чишћењу какво није забиљежено нигдје у предратном, ратном и поратном дијелу БиХ

* Рат није био ни почео, а у Сарајеву већ више ниједан Србин није био уредник медија, директор банке, шеф клинике, декан факултета, управник позоришта или на челу било које институције или предузећа. Смјењивани су или су сами давали оставке под сумњом околине да су колаборанти.  Неколицина Срба у Предсједништву и Влади БиХ нису се ништа питали и представљали су камфлажу за иностранство

* „Српски геноцид“ призиван је више година прије Сребренице! АНУБиХ је основала Центар за истраживање геноцида, Стјепан Кљујић (ХДЗ) покренуо је сличну иницијативу у Предсједништву БиХ, и он није био једини који је Србима понављао: „Сада ћете и ви бити геноцидан народ“, иако ни Хрвате ни Муслимане Срби нису прозивали због геноцида за вријеме НДХ   

* У поноћној контакт-емисији радио Хајата, након експлозије на Маркалама, уводно питање радио водитеља гласило је: „шта урадити Србима који су остали у граду?“. Послије једносатне дискусије слушалаца, већини је била најближа идеја да „сваки Муслиман закоље по једног Србина до кога најприје стигне“

____________________________________________________

КАКО се удаљавамо од времена грађанског рата у БиХ, тако психолошки блиједи сјећање на мртве.

Када се ради о појединачно пострадалим, емоционалне успомене задржавају се једино у породичном кругу потомака. Тек уколико број прелази неколико стотина или чак хиљада, истовремено и на истом мјесту, помињу се и у јавном дискурсу, и то искључиво као шокантна безимена масовна жртва.

А пошто се с бројем сахрањених у Поточарима лицитира у распону од 1200 форензички доказаних, преко четири или пет хиљада у Хашком трибуналу, до преко осам  хиљада по бошњачким подацима, данас се о Сребреници толико говори и пише као да током триипогодишњег рата у БиХ нико нигдје није страдао не само међу Србима и Хрватима него ни међу Муслиманима.

Но, када је ријеч о рањеним, мученим, пребијаним, силованим, прогнаним, понижаваним, то се одавно више и не рачуна.

У сјени масовних злочина, и поготово наводног  геноцида, жртвама које и данас море посттрауматске тегобе не баве се међународно ни домаће правосуђе, него психијатри, психолози, социјални радници, и то само по личном захтјеву. А у избјеглиштву их је околина узалуд тјешила: „Добро си прошао! Имао си среће! Сачувао си живу главу!“

Док мртви одавно почивају у миру, овим другим ни данас сан не долази на очи, буде се ноћу презнојени, у сну пуштају очајничке крике, трајно су изгубили самопоуздање, концентрацију, радне способности, повјерење у околину.

Док су се у друге босанске градове и села, па и у Сребреницу, Срби, Бошњаци и Хрвати послије рата враћали на своја огњишта, бар у симболичном броју, једино се егзодус сарајевских Срба не само наставио него је чак добио на интензитету и практично је довршен.

Ако саберемо сва етничка чишћења Бошњака и Хрвата, узајамна, и са простора РС у Бањалуци, Добоју, Бијељини, Требињу и другим градовима, то је укупно вишеструко мање од 150 хиљада Срба којих данас више нема на предратним кућним адресама у Сарајеву.

Сарајево је било највеће етничко чистилиште у БиХ.

Како објаснити тај феномен којим се бави и Извјештај Међународне комисије за Сарајево?

Изетбеговићева власт је током рата контролисала тек десетак одсто територије БиХ, али је од првог до посљедњег дана рата, па и касније, апсолутно контролисала Сарајево и морала је и знати и дати одговор на то питање, које јој никада није ни било постављено од међународних инстанци које се већ деценијама баве Босном.

У наставку излагања покушаћемо да реконструишемо процес масовног насилног исељавања Срба из највећег српског града послије Београда.

Шири контекст била је свакако муслиманско-хрватска мајоризација српских представника у Скупштини и Предсједништву БиХ, те двонационални референдум о сецесији, али Сарајево је представљало специфичан случај.

Док су у унутрашњости већ били почели оружани инциденти, главни град, са републичким институцијама, јесте био главна арена конфронтације националних странака, али искључиво политичких. Ту су се налазили централна власт, руководства свих парламентарних партија и њихови лидери у фокусу медијске покривености.

У центру града су се смјењивале иностране дипломате, а репортери водећих свјетских агенција већ су били запосјели хотеле и редовно извјештавали међународну јавност. Све наведено сарајевским Србима је пружало осјећање елементарне сигурности.

На плебисциту крајем ’91. масовно су се опредијелили за останак у скраћеној Југославији и великом већином остали у граду, иако су још могли да оду. Упркос различитом виђењу будућности Босне, остали су да дијеле судбину са својим инонационалним суграђанима и не слутећи да ће ускоро постати непожељни у своме граду.

Попут талаца у гету, нашли су се на мети разноврсних облика националне дискриминације муслиманских комшија, која је за стратешки циљ имала етнички чист муслимански град, консеквентно томе и Сарајево без Срба.

Навешћемо серију примјера – од вербалног малтретирања, преко пријетњи, уцјена, пљачке и прогона, до затварања, мучења и свирепог убијања – који свједоче да се радило о планском и систематском масовном етничком чишћењу какво није забиљежено нигдје у предратном, ратном и поратном дијелу БиХ.

Фердинанд умјесто Принципа, а Срби у Србију

– У дугим паузама које је током засједања Скупштине често давао њен предсједник Момчило Крајишник да би смирио духове, посланици и шефови парламентарних странака су ћаскали у скупштинском бифеу. Шеф посланичке групе СДА Наим Кадић говорио је: „Ако се закуха, Срби ће отићи у Србију, Хрвати у Хрватску, а ми Муслимани једини ћемо остати у Сарајеву“. „Са нама“, додавао је његов страначки колега, „могу остати само Срби из старих сарајевских породица, око 30 одсто ваших, само они на које смо навикли“.

– Према изборном закону, први предсједвајући предсједништва БиХ требало је буде члан са највише изборних гласова, а то је убједљиво био Фикрет Абдић. Закулисном ујдурмом функцију му је преотео писац Исламске декларације Алија Изетбеговић.

Нико није могао ни да наслути у којој мјери ће то бити судбоносно за опстанак српске заједнице у Сарајеву, јер Абдић ни прије ни касније није јавно исказивао џихадистичке снове о шеријатској држави.

– На једној од првих сједница нове вишестраначке власти у граду Сарајеву, потпредсједница Дубравка Балвановић из ХДЗ иницирала је преименовање Принциповог моста у Мост Франца Фердинанда, што је прихваћено од одборника из СДА и ХДЗ на челу са градоначелником Мухамедом Крешевљаковићем. Била је то директна увреда и понижење јер је Гаврило Принцип за Србе био национални јунак и мученик у борби против окупатора.

Смртовнице за живе Србе

– У сарајевском таблоиду АС објављено је „нагађање“ редакције ко би послије евентуалног „догађања народа“ или „јогурт револуције“ у БиХ могао заузети кључне функције у Републици са педесетак имена угледних личности. Углавном су то били Срби, али у мањем броју и Муслимани, па и Хрвати, познати по пројугословенској оријентацији. Као непријатељи „независне Босне“ маркиране су не само српске него и муслиманске и хрватске југословенске патриоте.

– Негдје у исто вријеме у новофомираном недјељнику Вокс, који је у име СДА финансирао Адил Зулфикарпашић, почеле су да се појављују антисрпске пароле, цртежи, карикатуре, стихови из времена Османлија, Аустроугарске и НДХ. Рецимо, цртеж Србина кога Турци набијају на колац, стрип о насиљу Зеленог кадра над Србима у Подрињу, парола „Србе на врбе“, и сл.

Врхунац су биле смртовнице за Караџића, Кољевића, Плавшићеву, те директора РТВ Ненада Пејића и рекотора Кецмановића. А уредници Вокса били су синови близанци већ поменутог градоначелника.

Зелене беретке, партизански

генерали и српски функционери

– Сарајевом су у отвореним минибусима  шпартале  Зелене беретке – паравојна формација СДА, коју је на Башчаршији организовао тв-сервисер Емин Швракић, а контролисао партијски идеолог Омер Бехмен. Успорено су возили градским улицама, заустављали се на трговима и легитимисали пролазнике, отварали гепеке аутомобила.

Иако је још увијек постојао регуларни МУП, дежурни полицајци их нису ометали у незаконитим активностима. Као и припадници Патриотске лиге, друге партијске милиције СДА, касније су интегрисани у АБиХ или МУП.

– Група пензионисаних генерала ЈНА,  народних хероја, споменичара, првобораца и високих функционера бившег режима, одазвала се позиву да преда оружје за одбрану града под пријетњом кривичног гоњења. Кренули су заједно да предају трофејно, ловачко и друго оружје. Но, пошто је Муслиманима и Хрватима заведено и враћено, а Србима задржано, вратили су се у двије одвојене колоне, патриота и потенцијалних издајника. И, нико од тих ковача братства-јединства није дигао глас због  етничке дискириминације.

– Рат није био ни почео, а у Сарајеву већ више ниједан Србин није био уредник медија, директор банке, шеф клинике, декан факултета, управник позоришта или на челу било које институције или предузећа. Смјењивани су или су сами давали оставке под сумњом околине да су колаборанти.

Неколицина Срба у Предсједништву и Влади БиХ нису се ништа питали и представљали су камфлажу за иностранство.

Отварање сезоне лова на Србе

– Сарајевске муслиманске власти су Радована Караџића, Николу Кољевића и Биљану Плавшић прогласиле за ратне злочинце чим су изашли из града и главне улице облијепиле потјерницама са њиховим портретима.

Било је то, дакле, више година прије него што је формиран Хашки трибунал за ратне злочине. А та квалификација убрзо је стигла и СДС, као цјелину.

– Убиство српског свата Николе Гардовића пред Старом православном црквом у Старом граду значило је пријетњу сарајевским Србима: исељење или смрт. Текст у Ослобођењу  био је знаковито насловљен „Шта је српски сват тражио на Башчаршији!?“, што није било тешко превести „Шта ће српски народ у Сарајеву?“.

А послије такве медијске легитимизације  злочина, убица Рамиз Делалић Ћело јавно ће се похвалити да је убица. Без икаквих посљедица.

– Из куће је одведен и ликвидиран  посланик СДС, угледни љекар Милутин Најдановић, професор Медицинског факултета. У првој вишестраначкој скупштини, гдје су између посланика СДА-СДС-ХДЗ одмах кренуле варнице, издвајао се наивно мирољубивим иступима. Истина, говорио је екавски и био препознатљив као Србин из матице, из које је, како су говорили Изетбеговићу, „Босни увијек све зло долазило“.

Никад није покренута истрага о том убиству с предумишљајем, а предумишљај је био порука да је отворена сезона лова на Србе.

Солидарне комшије постају

југо-армада и србо-четници

– Истина, уз све те ужасе, у раној фази рата у мањим старим стамбеним зградама у центру града накратко је заживјела микро клима мултиетничке солидарности. Затечени у ратној невољи, под полицијским часом, у изолацији, несташици и беспослици, старе комшије из улаза или са спрата испомагале су се у набавци хране и воде, размјени информција, страховима  и надама.

Идилу је прекинула радио-информација да су „југо-армада“ (ЈНА) и „србо-четници“ (СДС) већ послије мјесец дана рата у Подрињу побили 300 хиљада Муслимана у Подрињу.

– АНУБиХ је одмах основала Центар за истраживање геноцида, Стјепан Кљујић (ХДЗ) покренуо је сличну иницијативу у Предсједништву БиХ, и он није био једини који је Србима понављао: „Сада ћете и ви бити геноцидан народ“, иако ни Хрвате ни Муслимане Срби нису прозивали због геноцида за вријеме НДХ.

„Српски геноцид“ призиван је више година прије Сребренице!

– Одавно се, према послијератним налазима Мирсада Токаче, зна да укупан број страдалих из сва три народа, током читавог рата, једва прелази трећину од 300.000. Но, та измишљотина је емитована у сарајевским ратним медијима. Србе је испуњавала невјерицом, док су Муслимани у њу безрезервно повјеровали.

Код Срба је произвела колективно осјећање кривице и страх од одмазде, а код Муслимана распалила осветнички дух и одустајање од евакуацију мајки и дјеце преко српске територије, упркос Караџићевим позивима и гаранцијама.

Алијини „црни бисери“ у акцији

– У акцију су кренули сарајевски „црни бисери“ – предратни криминалци, кафански избацивачи, дилери, шверцери, утјеривачи дугова, уличне силеџије, без имена и презимена, под надимцима Јука, Цацо, Ћело, Дедо, Пушка, Крушко и сл. Сви одреда били су Муслимани, али шовинизам није био њихов једини мотив за систематско иживљавање над Србима.

Српско становништво у Сарајеву било је стигматизовано и незаштићено, те лака мета за неселективно малтретирање, пребијање, пљачкање, силовање и убијање по двадесетак приватних затвора у граду.

Подијелили су град на квартове и у њима неприкосновено владали уз повремене сукобе на границама територијалне надлежности. За Србе су ти људи, до јуче ван закона, постали једини закон, а за Муслимане су били првоборци одбране града.

– Упадали су ноћу у српске станове и претресали их зато што су домаћини, наводно, батеријским лампама давали сигнале артиљерији са брда или крили оружје које би им они сами подметали, те успут пљачкали девизе и накит.

Од Срба је једино захтјевано да не закључавају кућна врата како би све било обављено без много буке. Омиљена мета су им били војни станови и породице официра ЈНА, који су били третирани као двоструки душмани – истовремено и „југо-армада“ и „србо-четници“ па су у правилу били избацивани из станова.

– Што је најгоре, било је видно да је њихово насиље било дириговано одозго, из врха власти и од Изетбеговића лично. Сви они су носили униформе и официрске чинове резервног састава војне или цивилне полиције, а предсједник их је званично примао и дијелио им одликовања.

Остали сарајевски муслимани су слиједили примјер и, са ријетким изузецима, додатно шиканирали Србе избацивањем из редова за воду и хљеб, закидањем у хуманитарној помоћи, денунцијацијама да крију оружје, да дају сигнале непријатељској артиљерији. Нико од муслиманских јавних интелектуалаца није дигао глас против етничког насиља.

– На вишеструке захтјеве српских чланова Предсједништву да се Изетбеговић јавно огради од масовног малтретирања Срба, он се оглушио. Тек када му се, двије године касније, пожалио генерал Јово Дивјак, након што је као формално број 2 у АБиХ и сам мјесец дана био утамничен од јединице своје војске у Херцеговини, Алија се цинично изненадио јер му „појаве насиља Муслимана над Србима нису биле познате“.

Нека свако закоље по једног Србина

– Ритуално клање сабљом није била ексклузивна специјалност само муџахедина у средњој Босни над заробљеним војницима ВРС. Исте методе примјењивали су у Сарајеву, и то над српским цивилима, војници Десете моторизоване брдске бригаде злогласног Мушана Топаловића Цаце. Злочинци су и сами описивали своја злодјела на обронцима Требевића извршене по узору на исламске терористе Ал Каиде.

Ревија Слободна Босна забиљежила је послије рата имена и жртава и зликоваца.

– Врхунац је представљала поноћна контакт-емисија радио Хајата, чији власник је био већ поменути оснивач Зелених беретки у Старом граду.

Истог дана била је пала граната на пијацу Маркале и изазвала бројне жртве. Мада су балистичари УН утврдили да није могла доћи са положаја ВРС, као и сви претходни слични догађаји, приписана је српској артиљерији и муслиманско становништво је било огорчено.

Уводно питање радио водитеља гласило је „шта урадити Србима који су остали у граду?“. Послије једносатне дискусије слушалаца, већини је била најближа идеја да „сваки Муслиман закоље по једног Србина до кога најприје стигне“.

– Изложени терору паравојних насилника под окриљем АБиХ и под Алијином врховном командом, као и антисрпским испадима непознатих грађана, комшија, колега, па и бивших пријатеља, сарајевски Срби су постали таоци који сањају о бијегу из града. Али, то је за већину имало превисоку цијену у девизама, коју је ваљало умножити са бројем чланова породице, подразумијевало је преписивање стана на свога„спаситеља“, уз ризик да буду преварени и чак ликвидирани као свједоци преваре.

Многи очајници, покушавајући да побјегну коритом Миљацке или претрче аеродромску писту, били су убијени снајперима.

Етничко насиље у Сарајеву

нико није примијетио

– Када је послије рата Мирко Пејановић, још увијек као члан Предсједништва БиХ, поменуо редуковани број од 3000 српских жртава унутрашњег терора у Сарајеву, на њега се толико обрушила бошњачка јавност да ни он никада више то није поновио, него је каснијим изјавама покушао да релативизује.

Град мученик за сва три народа који су током рата живјели у њему, био је и град мучитељ само за Србе.

– Безнадежном положају Срба у Сарајеву добрано је кумовао и став међународног фактора концентрисаног на Сарајево.

Бројни официри, дипломате, обавјештајци и новинари знали су шта се стварно збива. Али, гласовита Кристијан Аманпур из ЦНН-а која је давала примјер осталима репортерима са лица мјеста, дневно је свраћала по ексклузивне информације у Алијин кабинет и тамо се мимоилазила са Осамом бин Ладеном.

У Сарајево су стизали Џоан Баез, Боно Вокс, Сузан Зонтаг и Бернар Анри Леви – да подижу морал АБиХ, као што су холивудске звијезде посјећивале америчке војнике у Вијатнаму.

Српски егзодус се наставља и у миру

– У томе лежи објашњење зашто су Срби, који су читав рат издржали у Сарајеву, искористили већ прве дане мира да га напусте. А када су се у Дејтону границе ентитета помјериле на штету Српског Сарајева, насупрот прокламацијама ОХР-а да Срби треба да остану, Алија Изетбеговић је на Радио-Сарајеву запријетио да ће сви Срби који су носили пушку бити изведени пред суд. При чему је добро знао да је и на другој страни фронта била војна мобилизација којом су били обухваћени сви пунољетни мушкарци.

– Ситни терор настављен је и послије рата. Многи старији људи, који су се иселили тек након више година мира, објашњавали су: електронски и штампани медији кипе од антисрпства. На улици, у продавници, у превозу, на степеништу непрестани изливи мржње према Србима.

Комшије у пролазу на поздрав узвраћају псовком, њихова дјеца шарају увреде на вратима стана и поштанског сандучета. На то се бесмислено жалити полицији или ОХР-у, а свакодневно загорчава живот.

– Најзад, радна верзија Дејтона предвиђала је да Сарајево као пријестоница и град заједничких институција буде дистрикт.

„Велики поборник“ мултиконфесионалне, мултиетничке и мултикултурне, јединствене грађанске Босне није могао да одоли, шаховски речено, Милошевићевој понуди тешке фигуре за добитак партије. Алија је за Сарајево дао Босну.

– Сарајево, са Беговом џамијом, Сахат-кулом, Газихусрефбеговом медресом, Себиљем и Башчаршијом је симболички регионални муслимански центар, балканска Мека и Медина. Град Сарајево без Срба и Хрвата је остварење Исламске декларације.

Сјетимо се да је он констернираним  Сребреничанима предлагао замјену њихове општине за дијелове Сарајева.

Током рата Изетбеговић је већ био у поодмаклим годинама. Цијела муслиманска Босна била је за њега исувише далек и неизвјестан циљ, који је оставио у аманет наредној генерацији Бошњака, на челу са Бакиром.

Сан једног вјерника на јави:

исламски космоплис

У свијетлу наведених чињеница, пражњење Сарајева од православних Срба није

било стихијан исход ратних околности, него дио плана који је систематски, корак по корак, и реализован.

Суочени са статистичким подацима из посљедњег пописа да је Сарајево данас 95 одсто муслимански град, Сарајлије одговарају да је њихов град и поред тога сачувао космополитски дух. Можда је постао чак и космополис, али исламски космополис у коме, поред Бошњака, живе Турци, Иранци, Саудијци, Авганистанци и припадници других муслиманских народа. И, истовремено, у великом броју муџахедини, вехабије, шејици, исиловци, мигранти.

Хришћани би заиста само реметили једновјерну хармонију.

Добродошло је једино особље западних амбасада на привременом боравку у пријестонци, јер кумују Сарајеву таквом какво је данас.

     (Одржана је у београдском Прес центру УНС у организацији информативно-политичких портала „Све о Српској“ и „Факти“ – уз подршку Представништва РС у Србији)