Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу.

Свети Василије Велики вели: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ

Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело  нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли  да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.

Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу  Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј  нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну…  Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради.

Небо и  земља  данас,  као што је пророковано, нека  се обрадују! Анђели и  људи  нека  духовно  светкују!  Јер  Бог  се  јави  у  телу  онима  који  седе  у  мраку  и  сенци,  родивши  се  од  жене.  Пећина  и  јасле  Га  прихватају,  пастири  чудо  разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући  се  на  ангеле,  хвалу  му  одајмо: „Слава  на  висини  Богу,  а  на  земљи  мир!“ Дође очекивање многобожаца,  дође, спасе нас од робовања врагу.(Прва литијска стихира)

Весели  се,  Јерусалиме!  Светкујте  сви  који  љубите  Сион!  Данас  је  раскинута  привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју  превари  некад  спази  да  је  Мајка  Створитеља  сад.  О  силнога  богатства  мудрости и познања Бога! Она преко  које  се,  као  оруђа  греха,  у  сваком телу  удомила  смрт  поста  зачетак  спасења  свему  свету  преко  Богородице.  Из  ње  се  рађа  детенце  а  свесавршени  Бог.  Својим  рођењем  Он  њено  девичанство  запечаћује,  Својим  пеленама  узе  греховне  дреши,  а  Својом  детињом  слабошћу  порођајне  болове  ожалошћене  Еве  лечи.  Да  игра  и  плеше  сва  творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње)