Baveći se istorijom porodice RESULBEGOVIĆ, iz Ulcinja-Crna Gora, u tom okviru i sa poreklom muslimana tog grada i čitave Crne Gore, bavio sam se i dopisima dva Ulcinjana: Čedo Rolović i Aleksandar Janinović. Oba visoki intelektualci, oba od pravoslavnih roditelja, koji su do poslednjeg dana opstanka Jugoslavije izjavljivali za sebe da su Jugosloveni po nacionalnosti. Oba su bili i članovi SKJ, pa i na zavidnim položajima u gradu. Prvi je bio direktor osmogodišnje škole u grad, a drugi sekretar Partijskog komiteta opštine. I jedan i drugi su se bavili i pisanjem. Aleksandar je bio i obdaren novinar. Neki njegovi spisi prevazilaze okvire publicistike i prelivaju se u umetničke tvorevine.
Oba su pisali i za Džemalu Resulbegović, građanku grada Ulcinja, kćer majora-senatora Kraljevine Crne Gore Selim-bega, unuka veleslavnog vojvode Arslan-bega, sestra od albanskih fašista streljanog komesara partizanske čete Ćazima Resulbegovića, čije ime nosi jedna od glavnih ulica grada Ulcinja, pa i glavna karaula na obali Bojane, prema Albaniji. Džemala je još kao devojka pošla stopama svog brata partizana, pa je kao Skojevka podržala Norodno-oslobodilačku borbu jugoslovenskih naroda, dopala i zatvora, a više puta bila i u opasnosti da se ubije. Pošto je oplakala javno svog oca po hrišćanskom crnogorskom običaju (Namerno ne po muslimanskom !), ona je dočekala sred grada partizanski oslobodilački odred: spalila feredžu i razdala na poklon partizanima svoju prčiju, svadbenu spremu. Zatim im se kratkim govorom zahvalila za oslobođenje i poželjela im dobrodošlicu.
Od prvog dana oslobođenja ona je na čelo muslimanki grada i čitave Crne Gore za emancipaciju žena. Ide i na izgradnju željezničke pruge Nikšić-Podgorica i drugih udarnih radova, gde je četiri puta proglašavaju za udarnika. Vodila je i kurseve analfabetizma, pa se i udala za zastavnika KNOJ-a Ethema Odobašića, ratni vojni invalid iz Prijedora.
Za nju su pisali mnogi, ali se ja osvrćem samo na pomenutu dvojicu intelektualca od prve ruke grada Ulcinja. A. Janinović, između ostalog piše: “Džemalu je hapsio zloglasni Hasan Jusuf, ali se sve završilo ponekim šamarom i sočnin psovkama, u kojima je ona obilježavana kao veliki izdajnik svog naroda ” (A.Janinović: BUDIMO LJUDI !”, list POBJEDA, Podgorica, 19.april 1992, str. 18.)
Ono svog naroda treba da razumete kao ALBANSKOG NARODA, pošto su Albanci tada (pa i danas !) smatrali sve muslimane Balkana za Albance.
Imajući u predvid njeno ponašanje posle rata, njeno aktiviziranje za izgradnju domovine Jugoslavije i primerno samopožrtvovanje, Č.Rolović piše o njoj: “Ova begova kćerka nimalo se ne ponaša begovski, iako ima čime da se pohvali” (FEREDŽA ZBOG KONSPIRACIJE, list NEDELJNE NOVOSTI, Beograd, 02. oktobar 1977, str. 26, kol. II.)
Iako im je ova Džemala jasno i glasno naglasila da su joj “korijeni iz Hercegovine”, da ne govorimo o njenom ponašanju za vreme rata i – posebno – o njenom naricanju svog oca po pravoslavnom običaju Crnogorki (što znači da nije Albanka !), i jedan i drugi autor dopisa o njoj tretiraju je kao Albanku. I to u jedno vreme kad na sve strane Jugoslavije besni albanski ekstremni nacionalizam i antijugoslovenski (antisrpsko-crnogorski i anti-makedonski šovinizam !), pa i anti opšte slovenski rasizam. Nemamo posla sa običnim piskaralima, već sa intelektualcima prvog ranga, pa i sa službenim prestavnicima vlasti. A kad su oni tako tretirali muslimane Crne Gore, i to i one iz porodice Resulbegović, koja je dokumentirana slovenska, hercegovačka, srpsko-crnogorska, koja je okupana u krvi od neprijatelja našeg i svih drugih slovenskih naroda, kojoj su i jednog sina Albanci 10 puta na živo odrali da bi ga primorali da se izjavi za Albanca, da porekne svoju jugoslovensku nacionalnost, pa su ga najzad osudili i na doživotnu monstruoznu robiju, možemo zamisliti kako su ih to tretirali obični neuki Crnogorci pravoslavne vere, i posebno oni fundamentalistički nastrojeni, koji su crnogorsku nacionalnost akaparisali za sebe i neće ni da čuju da su moguće i čistokrvniji Crnogorci upravo ovi muslimani, kako je to jedan srpski pravoslavni istoričar naglasio u poslednje vreme.
Kad sam se posle 33 godina otsustva vratio iz inostranstva u naš rodni Ulcinj, neprijatno sam iznenađen onime što su uradili Rolovići i Janinovići sa muslimanima grada Ulcinja i okoline. Pre svega sami su se muslimani izjavljivali za Albance, a zatim i Crnogorci pravoslavne vere ih nisu drukčije tretirali. Tu su i autentični Albanci dijaspore, koji su svojim ekstremnim nacionalizmom, šovinizmom i rasizmom vršili nad njima svakojaki pritisak, pa i ekonomski šantaž, da bi se tako izjavili. Neka što se niko od ovih muslimana nije usudio ni da zucne da nije Albanac, već i sami pravoslavni Crnogorci nisu nijednom od njih ni šapnuli u poverenju ko su po nacionalnom poreklu. Šta više, i onima koji su sačuvali svest svog crnogorskog porekla, obraćali su se kao Albancima. Preko svega, eto kako se i meni (neki od njih !) dan-danas obraćaju kao Albancu, iako su svesni da sam im mojom odranom čaprom dokazao da nisam Albanac !
Za vreme krvave fašističke italo-nemačke okupacije ovi su Crnogorci bili mnogo-mnogo svesniji svojih nacionalnih obaveza, dužnosti, pa i smeliji, hrabriji. Latili su se i oružja u odbrani domovine i naroda ! A sada, je li moguće da su se pomirili sa još zvanično neproglašenom albanskom okupacijom ?! Da ne čekaju da ovi Albanci počnu i da nas streljaju, kako su to činili za vreme rata, ili da nas oderu, kao tamo – u Albaniji ?!
Gde vlast ćuti, umire i odriče se svojih dužnosti, obaveza, tu treba da narod progovori, da ustane na noge i prihvati se svojih dužnosti, odbrane svojih prava, sebe samog i svoje domovine, pa i organiziranju novih vlasti, kojima će narod i domovina biti svetinja. Po grobovima se prevrću sinovi crnogorskog naroda, jer se nad njihovim mogilama pišu i slave imena albanskih fašista, upravo onih koji su ih streljali. Ili ovo nije istina ?!