Како живи српска заједница у Хрватској: Покушавају да се „не истичу“ и пазе како говоре у јавности

Загребачке „Новости“, лист Српског народног вијећа који Домовински покрет свим снагама жели да укине, спровеле су занимљиво истраживање како живи српска заједница у Хрватској и дошли до закључка да је Ријека најбоље место за живот преосталих Срба. Истраживање је спроведено на шест локација, уз Ријеку и у Доњем Лапцу, Петрињи, Белом Манастиру, Пакрацу и Книну, да би се добио одговор како се млади Срби носе са дискриминацијом и како виде последице рата и хрватско-српске односе данас.

Сви се слажу да је дискриминације мање него пре, а о рату се више не говори. Ипак, млади у Белом Манастиру и Петрињи трпе већу дискриминацију током школовања и запошљавања, док млади у Пакрацу имају добра искуства и дружење међу својим вршњацима хрватске националности.

Део српских младића и девојака изјавило је да покушавају да се „не истичу“ и да пазе како говоре у јавности. Млади Срби у Ријеци, већином су изјавили да нису имали никаквих проблема и да је град отворен за све.

„Генерално бих рекла да је град пуно отворенији него град у околини Огулина где сам пре живела и у којем сам доживела пуно више тих националних испада него што сам то икад доживела у Ријеци“, рекла је једна девојка, а неки су се жалили на негативне коментаре на друштвеним мрежама приликом отварања Српског културног центра или када су српски певачи гостовали у Ријеци.

Када је реч о запошљавању многи Срби крију своју националност да не би имали проблема.

„Нема истицања и ми смо навикли тако да се не истичемо“, казали су многи.

Један младић из Книна је изнео пример познанице која је хтела да промени националност на попису становништва, јер јој је било непријатно да је питају жели ли мањински листић.

„И сада се она води у тој статистици да је Хрватица. Она се осећа као Српкиња, него једноставно ради неке комоције, тако да вероватно има још доста случајева да људи избегавају свој идентитет“, испричао је младић.

Има и случајева да млади крију да говоре српски, да би избегли реакције. Једна девојка из Петриње готово се извињавала због екавице, тврдњом да је дуго живела у Србији „па тако говори“, док су је други „исправљали“.

„Ја у некој својој приватној комуникацији говорим српским језиком и екавицом, а када изађем напоље некако се пребацим на хрватски. Јер кад сам у кући и где сам опуштена, ја се служим српским језиком“, рекла је она.

Истраживање је показало да има и примера вербалног малтретирања на националној основи, када се ученици вређају у школи „због екавице“, а професори не реагују. И догађају се неукусне шале на рачун Срба, док непримерено реагују и неки професори.

„Баш пре месец дана на предавању на факултету у Загребу једна професорица је изговорила нешто у контексту околних држава, ‘што јужније то тужније’, нагласила је то и преокренула очима“, наводи се у анализи резултата истраживања.

„Тешко је бити Србин, али лепо“

Тражило се од младих и да говоре „чистим хрватским језиком“, а то може бити препрека и код запошљавања.

„Није лако бити припадник српске мањине у Хрватској, мислим да је много лакше бити Албанац у Хрватској, него Србин. Било која друга национална мањина има много мање негативних коментара и осуда на нивоу целе државе у односу на српску мањину“, сматра један младић, што указује и потврђује и резултате других истраживања да и сада „није лако“ бити Србин у Хрватској, иако је мање проблема него пре.

Загребачке „Новости“ закључују, „тешко је бити Србин, али лепо“, цитирајући речи Филипа Кљајића Фиће, народног хероја бивше државе, који је рођен у једном селу близу Петриње.

Млади Срби сада долазе брже до посла, јер је несташица радника, па се лакше запошљавају и у полицији. Млади из редова српске заједнице имају много боље односе са Хрватима, поготово у Ријеци, Книну, Петрињи, Лапцу и Белом Манастиру.

„Ми живимо заједно већ дуго, имамо ту неку културолошку повезаност“, тврде, али има и примера да се мржња преноси са генерације на генерацију. Срби се боље осећају у Ријеци, Загребу, Истри, а много горе у Сплиту, Задру, Вуковару, Имотском.