Већ годинама разговарам са њим у сну. Први пут се појавио када сам купио три стана и кућу на мору.
„Сине нико ти није био лупеж, ексер нико у твојој породици није украо а ти стотине квадрата покрао несоју…“
„Ђеде, ви сте живјели у вријеме када су те трице и кучине, поштење и морал били мјера, данас је мјера успјех…“
„Сине, успјех је срећна породица, здрава чељад, чист образ. Не зградетине и кола“.
„Ђеде, то су неке старе вриједности. Данас треба преживјети у овој џунгли и не остати глуп. Success, ђеде, Efficiency, ђеде“.
„Сине, то је зло сине. Црногорци никада нијесу за крпама и машинама трчали. То је пролазно, остаје образ“.
И тако из ноћи у ноћ. Све се појачало када смо ушли у НАТО и признали Косово. И ево га опет:
„Сине, никада нико није радио за окупатора, не у фамилији него у селу, гинули смо да не дамо на образ, а ти без муке признајеш Косово. Ка да си Турчин…“
„Ђеде, то је било некада, данас треба да опстанемо у овом свијету, да не пострадамо…“
„Сине, то су сви сарадници окупатора вазда говорили и били стријељани када су се ратови завршавали“.
„Ђеде, данас нас штити НАТО…“
„Сине, како може окупатор и његова сила да те штити несоју. Ви сте гори од Секуле Дрљевића. Мозак вам се помутио, па славите Тита и Секулу заједно. Никада таквога несоја међу Црногорцима било није“.
„Ђеде, морамо да се ослободимо великосрпског угњетавања и да будемо своји на своме“.
„Сине, јадо јадни, ти ни у твом стану нијеси свој на своме, не знаш ђе ти је жена. шта ти син ради, а од брата Србина се браниш да те окупатор штити. Јер ти разумијеш да би вас сваки црногорски владар стријељао, али сваки и кнез и краљ и комуниста“.
Ђед је ноћима био све напорнији али ме није бољела глава док спавам. Глава је почела да ме боли када су кренуле литије.
„Сине, излази отале, неће нам се образ опрати ни за сто година. Не на нашу цркву сине!“
„Ђеде, то је српска црква која нас враћа у мрачну прошлост…“
„Сине, владике су владале нашом земљом, очувале сјећање, гусле одржале. Друге цркве није било. Не слушај ове јадове неписменије од мене неписменог“.
„Ђеде, то је прошлост а и сам знаш како сам прошао у Београду, нијесу ме прихватили јер сам Црногорац“.
„Сине, не тандарај, како је остао Божо, Митар, Васо, Јово, а ти нијеси. Причао ми је Никола да нијеси долазио на посао , био бахат, ништа нијеси хтио да учиш…“
„Ђеде, јесам ли ти рекао да сам купио стан у Београду?“
„Сине, нијеси купио него си покрао, па за крадено купио. Губало те крадено“.
„Ђеде, стварно не разумијеш нови свијет“.
„Не сине но ти не разумијеш шта је Црногорац. Брат ти је Швабо, а непријатељ Рус, удараш на своју цркву а ни у шта не вјерујеш. Гори си од комуниста“.
„Ђеде, ово су нова времена, све се мијења, мора се прилагодити…“
„Сине, то су говорили комунисти, па убијали браћу рођену, све им се на роду вратило. Ево вас је и Црква изопштила, шта ћеш сутра сине рођени“.
„Ђеде, не брини се, све је на мјесту. Добро је“.
„Сине, како је на мјесту када ево и ваш вођа губи власт, чека те Спуж, а онда несјећање и срамота твојих насљедника…“
Нијесам могао да издржим више, морао сам да потражим помоћ психијатра. Овај ме саслушао и рекао ми да није могуће да ђед са мном разговара.
„То је ваша нечиста савјест пријатељу. То је добро, да још имате савјести за кајање за све гријехе посљедњих година. Схватили сте колико сте гријешни“.
„Па шта да радим докторе?“
„Идите у цркву и покајте се“.
„Како када су ме изопштили као и све посланике из цркве?“
„Бог прашта покајницима. Народ не прашта. Тако је свијет устројен. Примиће вас црква, идите у следећи понедјељак. То је прави дан да се исповедите…“
