КАД ЋЕ ПРЕСТАТИ РАТОВИ 90-ТИХ: Србима се намеће подмукло осмишљен осећај кривице

Када се Срби a priori сваке помисли о одбрани одрекну, тада ће тек ратови 90-тих бити завршени. И онда ће почети – следећи.

Ратови деведесетих, кажу, нису ментално завршени. Запрепашћен сам због чињенице да је уопште могуће помислити како се све завршило, па и ратови деведесетих година и да још једино недостаје њихово окончање у нашој свести.

Шта је то завршено? Да ли је српско питање закључено тиме што је Србима ускраћено право да живе на просторима на којима су живели вековима – у Славонији, Хрватској, Далмацији, на Космету? Да ли је све окончано самим тим што су Србима одузели конститутивност а затим и право на биолошки опстанак на просторима бивше Југославије, државе који су једино они створили и једино они бранили, ма колико то било непромишљено и погубно за њих. Како то рационално и здраворазумски може да се објасни историјска слика опстанка и напретка једне државе која од 16. века, дакле у петовековном континуитету смишља, сања и спроводи злочиначку политику и геноцид над народом од којег су преузели политички, културно и цивилизацијски све оно што иоле вреди у њиховом менталном хабитусу? Од Срба једино нису преузели мисао витештва, истинског хришћанског саосећања, морална начела по којима се људи разликују од нељуди.

Да ли се ратови деведесетих ментално завршавају тако што се прихвати изопачена идеја о геноцидности народа над којим је геноцид заиста извршен? Или тако што се у јавности свим расположивим средствима понавља и сугерише да Срби нису домицијалан, аутохтони, државотворни народ на простору Босне, Херцеговине, Космета, такозване Троједнице?

Како се то „ментално“ завршавају ратови кад ни један њихов епилог или мировни споразум који из њих произлази није заснован на правичности? Уосталом, по чему се то разликују ратови деведесетих у суштини од било којих других ратова? Посебно за Србе?

Они који су им били традиционални непријатељи, то су и остали. Разлика је једина у томе што су се Срби први пут озбиљније покушали од њих бранити. И сигурно би успели у томе да се у рат на страни Хрвата, Бошњака и Шиптара нису умешале велике западне силе, узимајући у том сукобу и директног војног учешћа без којег не би било ни муслиманске федералне јединице на око 50 одсто босанскохерцеговачке територије, ни шиптарске квазидржаве на Космету, ни усташко-хрватских земаља без Крајине.

Да ли се овако завршен рат уопште може сматрати завршеним? Може, али опет и само ако се питају Срби!? И важиће само за њих. Проблем је у томе што ни један народ у окружењу Србије рат не сматра завршеним, ни политички, ни војно, ни ментално. Србима се намеће лажни, подмукло осмишљен, осећај историјске кривице да би устукнули, да би се одрекли свега што им као народу припада и, изнад свега, да се не би никад више за себе и своју земљу борили. Да не мисле ни на преостале делове Србије, а камоли на Македонију, Космет, Крајину, Републику Српску. Када се a priori сваке помисли о одбрани одрекну, тада ће тек ратови деведесетих бити завршени. И онда ће почети – следећи.