ЈУТАРЊИ: У Црној Гори је коначно покопана идеја о Великој Србији

Након бурне, праве балканске узавреле ноћи, пуне страсти, дрских пријетњи, хапшења, десетерачке патетике, популистичке епике и мириса барута, Црна Гора, након 13 година од референдума о неовисности 2006. године, када узнемирена ноћ прелази у рано јутро, у петак 27. просинца, донијела је најзначајнији државотворни акт.

Изгласан је Закон о слободи вјероисповијести, који је важан за опстанак националног и државног идентитета Црна Горе те исправљање повијесне неправде, нанесене Црногорској православној цркви. Наиме, тим се Законом, који су прихватиле све вјерске заједнице (католици, Жидови и муслимани) осим „владајуће“ Српске православне цркве (СПЦ), односно Црногорско-приморске митрополије, уређују имовинско-правни односи у вјерским заједницама које дјелују у Црној Гори те одређује што ће бити с имовином (храмовима, манастирима, посједима, земљиштима) која је остала након укидања аутокефалне Црногорске православне цркве (ЦПЦ), до које је дошло актом краља Александра Карађорђевића након оснивања Југославије.

У Србији и СПЦ-у те међу протуцрногорском просрпском и проруском опорбом окупљеном у Демократској фронти, а и руска Црква, политика и медији су прихватили ту реторику – Закон су називали антисрпским и „отимачином српске имовине“. Заступници просрпске опорбе позивали су своје сљедбенике да блокирају прометнице, да се „окупе ратни другови“ (на то их је позивао четнички војвода Андрија Мандић), али одазив је био слаб, а покушајем изазивања насиља, па су чак копирали прокушану методу коју је користио радикални албански националист Албин Курти у косовском парламенту, бацањем сузавца (нису га знали употријебити), хтјели су онемогућити гласање.
Ухићени заступници ДФ-а

На крају су сви заступници ДФ-а ухићени (сви су касније пуштени осим тројице најратоборнијих лидера – Мандића, Зоговића и Кнежевића) па се гласање могло одржати. И зашто је на крају овај Закон круцијалан за Црну Гору и њен опстанак те зашто је у Србији (и Русији) он дочекан на нож? Закон је врло важан за даљње етаблирање црногорског националног и државотворног идентитета. Управо је то и одговор зашто је у Србији (и Русији) те антицрногорској опорби тај закон дочекан с великим, благо речено, незадовољством.

Наиме, за православне народе, управо је национална Црква врло важан елемент националног, културолошког идентитета, а не само вјерског. Стога је ревитализација ЦПЦ-а кључни елемент, с једне стране у том процрногорском процесу, а с друге стране, смањивање и одбацивање погубног и асимилаторског утјецаја СПЦ-а и „српства“ на црногорско национално биће. Наиме, овдје је важно напоменути да је опстанак Црне Горе као неовисне државе, у непрестаном насртају.

На ваги стабилност односа са Србијом

Странке окупљене у ДФ-у, отворено су просрпске и проруске, не само да штите интересе српске националне заједнице, него отворено пријете и позивају на поновно уједињење са Србијом, говорећи да „почиње борба за ослобођење Црне Горе“ или “ борба за српски идентитет Црне Горе“. Тако да је, након овога, на ваги и стабилност односа са Србијом. Подсјетимо да су дан прије расправе у Скупштини, вође ДФ-а зракопловом србијанске владе биле у Београду на конзултацијама, те да су, како су се сами похвалили, добили благослов од патријарха СПЦ-а Иринеја да се свим средствима боре против усвајања Закона. Неки су чак претпостављали да би се Црна Гора могла наћи на рубу грађанског рата. Но, како се чини, проруско-просрпска опорба ипак није у пуној снази, поготово након неуспјелог пуча у листопаду 2016. године. Црна Гора је, унаточ њиховом противљењу признала неовисност Косова, постала чланицом НАТО-а те сада прихватила овај готово епохални Закон о вјерским слободама и заједницама.

Након овога, очекује се да ће почети и „црквено-правна“ битка за основом аутокефалности ЦПЦ-а, на исти начин како је то пошло за руком Православној цркви Украјине (ПЦУ), која је унаточ жестоком противљењу Руске православне цркве и руске државе, успјела добити аутокефалност коју је потврдио цариградски патријарх Бартоломеј. Тиме је изазван највећи раскол у православљу, још од велике шизме 1054. године. Након тога су РПЦ и СПЦ прекинуле све везе с цариградском патријаршијом, али и с осталим православним црквама које су признале аутокефалност УПЦ-а – попут Грчке и Александријске.

Наиме, очекује се да би патријарх Бартоломеј могао пристати на обнову аутокефалности ЦПЦ-а те се очекује већи ангажман црногорских државних тијела, без којих је то немогуће остварити. Иако је тренутно већи удио вјерника СПЦ-а (према чак и површном увиду, види се да је и добар дио гласача процрногорских странака још увијек вјеран СПЦ-у), очекује се да би добитком неовисности ЦПЦ-у могао нагло порасти број вјерника. Тренутно ЦПЦ води архиепископ цетињски и митрополит црногорски, поглавар Црногорске православне Цркве – Михаило.

Важност закона за ширу регију

Још један разлог важности закона јест и за ширу регију. Наиме, како је то небројено пута казао црногорски књижевник Милорад Поповић, губљењем утјецаја у Црној Гори, односно слабљењем просрпског печата, идеја Велике Србија, која попут авети и даље лебди оронулим салонима (гласног дијела) београдске академске и тренутно владајуће, али и значајног дијела опорбене политичке елите, постаје излишна. Наиме, не треба подсјећати да је у Вучићевој Србији на дјелу пузајућа рехабилитација и оправдавање политике Слободана Милошевића, из чијег су шињела коначно и изашли готово сви важнији актери тренутне режимске србијанске политичке сцене.

Без Црне Горе, идеја Велике Србије практички је у магличастом малигном стању и кноцк-доwну. Ово је важна одлука Црне Горе, али треба видјети како ће се ствари одвијати надаље те како ће реагирати Александар Вучић, који ионако има (и жели имати) све Србе у регији на свом даљинском управљачу, а не треба занемарити и позицију Москве, која још увијек рогобори око пријама Црне Горе у НАТО, чиме су у потпуности изгубили могућност реализације свог вишестољетног сна (од царевина, преко СССР-а до данас) о изласку на топло море. На Јадран. Ово је свакако велика побједа Мила Ђукановића и црногорских суверениста, али треба видјети какав ће бити одговор СПЦ-а, Србије и ДФ-а.

Пише: Владо Вурушић