Ђуро М. Ђуришић рођен је 12. фебруара 1883. у селу Бољевићу срез Вирпазарски у Црној Гори, у врло угледној и старој породици, коју и Његош помиње у свом „Горском вијенцу“.
За изванредне заслуге на Ловћену, пред саму капитулацију Црне Горе, добио је чин капетана 3. јануара 1916. Одмах је напустио Црну Гору и јавио се добровољно у српску војску.
Распоређен је у штаб прве пешадијске бригаде Дунавске дивизије, на што је он пристао само после датог му изричитог обећања да ће добити прво упражњено командирско место у трупи.
Другог августа одређен је за командира прве чете првог батаљона Осмог пешадијског пука, који се онда налазио око Соровића. Прва његова појава у батаљону била је тако необична да је дубоко импресионирала и официре и војнике у батаљону. Неки су са смехом примили његов први говор одржан војницима, али три дана доцније сви су се уверили у његову храброст.
Петог августа 1916. код Лерина Ђура је био јунак а због подвига 6, 8, 9. и 14. августа 1916. на Чеганским планинама слава његовог имена прешла је оквире пука и био је предложен за Карађорђеву звезду са мачевима и вапредно унапређење. Тога дана одржао је најважнији део положаја, иако је непријатељ био зашао иза леђа његове чете.
Тешко је рањен у груди, а његовим саборцима остало је у сећању када је предајући чету рекао воднику: „Чувај образ чете…“
Умро је 1922. године.
Извор: Србадија