ЈОВИЧИЋ: „Силос“ – најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ
Логор „Силос“ (Фото: РТРС)
Концентрациони логор „Силос“ у Тарчину, код Сарајева, у којем је било заточено више од 600 српских цивила, од којих су, према свједочењима логораша, 24 умрла од посљедица физичког злостављања, пребијања, тортуре и мучења глађу, затворен је на данашњи дан 1996. године.
Логор за Србе „Силос“, којим је управљала тазв. Армија БиХ, отворен је 11. маја 1992. у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, а затворен је 27. јануара 1996. године на Светог Саву, два мјесеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум.
Према свједочењу бивших заточеника, „Силос“ је имао све елементе злогласног логора из Другог свјетског рата Аушвиц.
У том логору, једном од укупно 126 на подручју ратног Сарајева, углавном су били заточени цивили са подручја Тарчина, Пазарића и других околних мјеста.
Најмлађи међу њима био је четрнаестогодишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац који је имао више од 85 година и умро је у „Силосу“ на температури која је увијек била нижа за десет степени у односу на спољну. Тортуре нису биле поштеђене ни жене, од којих је једна била у шестом мјесецу трудноће.
Српски заточеници који су преживјели стравичне тортуре,свједочили су да су тадашњи званичници у влади тзв. Републике БиХ долазили у „Силос“ и да су били упознати о дешавањима у логору.
О распуштању логора „Силос“ затвореници су сазнали од представника Међународног комитета Црвеног крста. Логор су напустили 26. јануара 1996. године, док су посљедња 44 затвореника изашла дан касније, чиме су коначно затворена врата овог казамата.
Бивши заточеник логора смрти „Силоса“ Славко Јовичић Славуј у тексту објављеном на свом блогу написао је да је „посљедњи концентрациони логор у БиХ – `Силос` распуштен на Светог Саву 1996. године, два мјесеца послије рока предвиђеног за распуштање логора у БиХ“.
„Из логора `Силос` у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша. Само седам дана раније, 19. јануара те 1996. године, на православну светковину Богојављење, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана, заједно са још четрдесетак логораша, муслиманске власти пустиле су ме на слободу“, нагласио је Јовичић.
Према његовим ријечима, у концентрационом логору смрти „Силос“ били су затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 војника, који су били резервни војници заробљени на линији у Хаџићима, наводи Јовичић, сви остали су били цивилна лица.
Кроз муслимански концентрациони логор логор „Силос“ прошло је, према његовим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
„Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/. За прва 63 дана у концентрационом логору изгубио сам 43 килограма. Када сам затворен имао сам 77 килограма, а 8. августа 1992. имао сам свега 34 килограма. Да није било коже, кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита“, свједочи Јовичић.
Он је навео да су 1993. године муслимани из логора смрти „Силос“ почели да одводе логораше на прве борбене линије на Игману и за потребе злогласне муслиманске јединице „Зулфикар“ /Зулфикар Алишпаго, оснивач и финасијер те злочиначке формације/ обављали су најтеже физичке радове, затим у Храсницу, гдје су даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.
„Концентрациони логор `Силос` је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши мучени на 167 начина и зато што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека. Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су утврдили стручњаци на основу исказа свједока“, нагласио је Јовичић.
Сва документација о томе била је предата бившем главном тужиоцу Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је, истиче Јовичић, био Сизифов посао, јер она је имала само један циљ – потпуно сатанизовати српски народ, злочини над Србима је нису интересовали.
Од краја рата па до данас, каже Јовичић, више од 200 логораша, расељених широм свијета – од Аустралије, Америке, Европе, Србије и Републике Српске, умрло је од посљедица стравичних мучења.
Јовичић наглашава да су сви они однијели са собом своје истине, јер никада нису добили прилику да пред било којом правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.
„С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења, а свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од злочиначких руку, метака, ножева… изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском“, навео је Јовичић на свом блогу у тексту поводом годишњице распуштања логора смрти за Србе – „Силос“ Тарчин.
