Јован Б. Душанић о новој књизи: Српске вође су тада биле истинска елита

Због великих заслуга породице Јефтановић, а нарочито Глигорија М. Јефтановића посебна књига о њима требало је да буде написана много раније.

Глигорије је неоспорни лидер српског народа у БиХ у време Аустроугарске окупације и захваљујући њему српски народ постигао је културни препород.

Каже то у интервјуу за „Глас Српске“ редовни универзитетски професор у пензији Јован Б. Душанић Липљански и поводом објављивања нове књиге „Горостас из Сарајева – Глигорије М. Јефтановић и његово доба“.

Поводом изласка књиге „Утемељивачи Републике Српске на прелазу из XIX у ХХ век“ Душанић је за „Глас“ раније појаснио да је Глигорије М. Јефтановић био неоспорни вођа српског народа у борби за црквено-школску аутономију у вријеме аустроугарске владавине. За тадашње српске вође нагласио је да су они били истинска национална елита, а између њих и народа постојала је природна хармонија.

ГЛАС: На „Гласовом“ Сајму књиге добили сте награду „Ступље“ за његовање српске традиције и православне духовности за књигу „Утемељивачи Републике Српске на прелазу из XIX у ХХ век“, објављену у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Источног Новог Сарајева?

ДУШАНИЋ: Сигурно да је пријатно када други примете ваш рад и високо га оцене те сам благодаран члановима жирија који су књигу наградили. Међутим, то неће имати никакав утицај на моје даље активности и наставићу да радим као и до сада: на ономе што сматрам значајним за наш народ без обзира на то да ли ће то бити препознато од савременика или не.

ГЛАС: У издању Архива Републике Српске недавно је објављена Ваша нова књига „Горостас из Сарајева – Глигорије М. Јефтановић и његово доба“, чије представљање ће бити у Бањалуци 15. октобра у Банском двору Културном центру. О породици Јефтановић сте и раније писали, а сада сте им посветили посебну књигу. Како је до тога дошло?

ДУШАНИЋ: Због великих заслуга породице Јефтановић у XIX и првој половини ХХ века, а нарочито Глигорија М. Јефтановића (1840-1927), пре би се могло поставити питање због чега посебна књига о њима није написана много раније. У књизи „Утемељивачи Републике Српске – на прелазу из XIX у ХХ век“ написао сам непотпуну биографију Глигорија М. Јефтановића, као и његових предака и потомака и она се завршава податком да су Глигоријевог сина Душана (1884-1941) усташе ухапсиле (маја 1941) у Сарајеву, пребацили у затвор у Загребу, а затим убили у јуну 1941. у логору Јадовно те да је Душанова супруга Милена са њиховом децом (Ксенијом, Предрагом и Ненадом) отпутовала брату Фрањи Петриновићу у Чиле, где је живела пре удаје за Душана.

У последњој реченици текста о породици Јефтановић у тој књизи напоменуо сам да потомака Глигорија Јефтановића више нема на нашим просторима. Раселили су се широм Европе (Француска, Немачка, Италија…) и Америке (САД, Канада, Чиле).

Када је књига била у штампи (лето 2023), Београд и Сарајево је посетила унука Душана Јефтановића (Предрагова кћерка) – Андреа Јефтановић, књижевник и професор универзитета у Чилеу. Тада сам одлучио да би било добро да уз њену помоћ употпуним постојећи текст новим подацима из њене породичне архиве те временски хоризонт проширим и на време после 1941. године. Ступио сам са Андреом у контакт, касније и са Миленом и Каролином (кћеркама Душанове Ксеније) и оне су ми уступиле много докумената и фотографија из породичне архиве Јефтановића. Од Јованке Арсић Каришик добио сам документе и фотографије из заоставштине Глигоријевог сина Здравка (1895-1965). Осим тога, успоставио сам контакт и са потомцима Глигоријеве кћерке Драгице (удате Спалајковић) и од њених потомака добио Драгичине дневничке белешке те документе и фотографије из породичне архиве Спалајковића.

ГЛАС: Највећи дио књиге посветили сте Глигорију, али сте нас упознали са основним подацима и његових предака и потомака. Из тога се види, како је то истакао и професор Мило Ломпар, да „успон сарајевске породице Јефтановић у више поколења у извесном смислу показује да се понекад код нас није остваривала она иначе тачна и помало злослутна тврдња Исидоре Секулић о српским грађанским породицама које су брзо подлегле процесу декаденције, односно опадању животних снага већ у трећем колену.“

ДУШАНИЋ: Према породичном предању Јефтановићи су потицали од словенског племена Новљана, које се доселило на Балкан у VII веку на подручју средње Босне, у околини данашњег Травника, а после су се селили према реци Неретви, да би се у XVI веку доселили у Гатачко поље. Међутим, поуздано се зна да преци Глигорија Јефтановића воде порекло из Старе Херцеговине (села Самобора код Гацка) и да су до средине XVII века носили презиме Поповић. Презиме Јефтановић добијају по Јефти Поповићу, који се у то време одселио из Херцеговине у Посавину. Глигоријев деда Петар (1750-1830) се у првој половини ЏИХ века из Посавине досељава у (Доњу) Тузлу. Као један од угледнијих српских занатлија – ћурчија (крзнара) он се потом сели у Сарајево. Било је то време када су се ћурчије бавиле и табачким занатом (прерада сирове коже). Петар се сматра родоначелником угледне сарајевске породице Јефтановић, али ће она велики економски успон и друштвени углед постићи у време његовог сина Манојла (1781-1878), унука Глигорија и праунука Душана.

Манојло, поред занатских, све више развија и трговачке послове у вези са кожом и крзном и своје пословне везе све више шири и оне ће се протезати од Смирне на истоку до Лајпцига на северу. Он је први српски трговац са сопственом сталном комисионом радњом у Бечу.

Манојлов син Глигорије је најмаркантнија личност ове чувене сарајевске породице и неоспорни лидер српског народа у Босни и Херцеговини у време аустроугарске окупације. Захваљујући њему породица Јефтановић постиже велики економски успон, а српски народ културни препород. Развијајући послове које је наследио од оца, он све више улаже у грађевинску делатност и некретнине (гради и чувени хотел „Европа“), банкарство (оснивач је и највећи акционар од прве Српске штедионице, до Српска централна привредна банка д.д. Сарајево), издаваштво (оснива Српску дионичарску штампарију и дневно-политички лист „Српска ријеч“) и слично. Осим тога он је утемељивач и први председник Српског певачког друштва „Слога“, утемељивач и велики донатор Друштва за потпомагање сиромашних Срба ђака за Велику школу у Бечу. те „члан-утемељач“ Друштва Свети Сава у Београду, а помогао је и оснивање српске штампарије у Загребу те политичког часописа „Србобран“ у истом граду. Значајна средства донирао је за „Босанску вилу“ те најзначајнијој српској културној институцији у Босни и Херцеговини за време аустроугарске владавине – СПКД „Просвјета“. Сарајевској митрополији донирао је издашна средства за њену штампу и издвајао је значајна средства и за светосавске приредбе.

Глигорије је на челу организоване борбе српског народа у БиХ за национална права кроз покрет за црквено-школску аутономију и у тој вишегодишњој (1896-1905) борби на крају ће успети. Убрзо после тога (1907) на сједници Митровданске скупштине формирана је јединствена странка српског народа под називом Српска народна организација и усвојен је њен програм у којем су централно место заузели национално-политички захтеви за аутономију. На првим (и јединим) изборима који су одржани у Босни и Херцеговини (мај 1910) за време аустроугарске власти, све српске мандате (31) добила је Српска народна организација.

Истински наследник оца Глигорија, деде Манојла и прадеде Петра, био је Душан, који је у Бечу докторирао право и вратио се у Сарајево да са оцем води породични посао. Када му отац препусти вођење посла, Душан га даље унапређује и улази у нове подухвате као што је бродарство (акционар је и директор Југословенско-америчке пловидбе у коме су акционари већином били далматински и грчки исељеници из Јужне Америке – међу којима и Фрањо Петриновић из Чилеа) и туризам (основао прву туристичку агенцију на јужнословенским просторима под именом Путник – Друштво за саобраћај путника и туриста у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, са четири пословнице у Београду, Сарајеву, Загребу и Љубљани).

Треба нагласити да су Јефтановићи значајна средства издвајали за српске школе, цркве и манастире, отварање библиотека и набавку за њих српских књига и часописа. Још већа средства издвајали су за помоћ сиромашнима.

ГЛАС: На крају књиге изразили сте наду да ће се у будућности појавити нове сличне књиге, али и изложили један конкретан приједлог. О чему се ради?

ДУШАНИЋ: Да, предложио сам оснивање фондације Јефтановић и изразио наду да ће директни потомци Душана Г. Јефтановића – његове унуке Милена, Каролина и Андреа – прихватити ту иницијативу и имати кључну улогу у њеном раду. Поред њих у раду фондације би требало ангажовати истакнуте личности из Српске православне цркве, Академије наука и уметности и Универзитета. Била би то непрофитна организација која би остваривала циљеве од опште користи и значаја: очување и неговање успомене на породицу Јефтановић, подстицање доброчинства и хуманитарног рада, организовање конференција, јавних трибина, округлих столова, семинара и других облика стручног образовања и јавног деловања, објављивање књига и других публикација, итд.

Фондација Јефтановић би додељивала годишње награде за објављену књигу или озбиљан стручни рад ауторима који се баве истраживањем лика и дела значајних личности из историје нашег народа, који су нас својим радом и делима задужили, а који су дуго било скрајнути и недовољно су познати стручној, а поготово широј јавности. Био би то и конкретан допринос култури памћења на наше најбоље претке, а нова истраживања и подсећања на њихова велика дела употпуњавали би наша знања те знања нових генерација.
“ИНЦИДЕНТ”

ГЛАС: У књизи пишете и о једном мало познатом „инциденту“ до којег је дошло на првом пријему за стране дипломате који је Лењин приредио два мјесеца послије Октобарске револуције (14.1.1918), а који је изазвао М. Спалајковић. О томе су у својим мемоарима писали неки од учесника тог састанка те западна штампа?

ДУШАНИЋ: Француске новине (17. јануара 1918) пишу да је Спалајковић „изнео истинску оптужницу, дирљиву и оштру, против руског напуштања Србије“, а француски посланик Нуленс, у својим мемоарима, записаће да је после његовог излагања „српски посланик г. Спалајковић, који се још од почетка пријема с муком савладавао, нагло устао и, упирући кажипрстом, окренут према Лењину на мање од метар од лица, ’олакшао душу’ жестоко жигошући издају максималиста: ’Ви сте бандити’, викао је на врхунцу гнева; ’срамотите словенски род и ја вам пљујем у лице!’ Док сам ја устајао да умирим г. Спалајковића, Лењин га је нетремице гледао својим косим очима.“ Секретар француске амбасаде Де Робјен записао је да је Мирослав Спалајковић, „који се од почетка тешко уздржавао, скочио напред и, стиснутих песница, жестоко сасуо на Лењина и његове саучеснике оштре прекоре да су издали Србију… Тај енергични говор изненадио је Лењина, који је, видећи да извесне дипломате покушавају да зауставе свог српског колегу, рекао: ‘Пустите, више волим увреде г. Спалајковића од уобичајене реторике других дипломата. Он барем говори то што мисли.’“

Спалајковић ће о састанку са Лењином писати тек током Другог светског рата: „У његовим (Лењиновим) речима било је прилично цинизма. Тај цинизам ме је све више и више узрујавао… Онда мени прекипе. Устадох и ударих руком по столу: ‘Доста с лажима, издајниче! Ви водите руски народ у нова понижења, у нове срамоте. Ја вам кажем отворено да заслужујете да вам се пљуне у лице. Ето какви су ваши принципи!‘ Сви се дипломате поплашише. После смо чули да су стражари кад су чули вику хтели да упадну.“
Глигоријеве ћерке

ГЛАС: У односу на раније биографије Јефтановића у новој књизи детаљније пишете и Глигоријевим кћеркама које су стекле европско образовање и удале се за особе које су у првој половини ХХ века били истакнути српски политичари и дипломате?

ДУШАНИЋ: Старија кћерка Драгица (1887–1957) после Сарајева, наставила је школовање у Бечу. Удала се за Мирослава Спалајковића (1869–1951), који је потицао из богате крагујевачке породице. У Паризу је на Сорбони докторирао право (1898) са тезом о међународном положају Босне и Херцеговине под аустроугарском окупацијом. Његова дисертација је била запажена, награђена и објављена као књига (La Bosnie et l’Herzégovine: étude d’histoire diplomatique et de droit international).

Мирослав Спалајковић је био истакнути српски дипломата и политичар у првој половини ХХ века. Као дипломата Краљевине Србије прво је службовао (1900–1904) као секретар посланства у Петрограду, а 1904–1906. године био је конзул у Приштини. Из Приштине се враћа у Београд где је постављен за шефа Конзуларног одељења Министарства иностраних дела, а наредне године бива унапређен за начелника истог министарства. У Софију одлази као посланик 1911. године где активно учествује у склапању Балканског савеза. Његова улога у склапању овог савеза била је веома значајна и представља велики дипломатски успех који ће омогућити историјска достигнућа током балканских ратова.

На самом почетку 1914. године Мирослав Спалајковић одлази поново у Петроград где је постављен за посланика Србије у Русији и на том месту остаје у наредних шест бурних година (Први светски рат, Фебруарска и Октобарска револуција). После Првог светског рата на изборима, за Уставотворну скупштину Срба Хрвата и Словенаца, изабран је (на листи Радикалне странке) за посланика. Као искусни дипломата постављен је 1922. године на, у то време најзначајније, место посланика у Паризу, где остаје све до пензионисања 1935. године. Драгица је са Мирославом имала два сина (Војина и Мирослава) и две кћери (Војку и Олгу).

Млађа Глигоријева кћерка Круница–Круна (1889–1966) удала се за Милана Сршкића (1880–1937), који је потицао из угледне српске сарајевске породице. Милан ће у Сарајеву завршити основну школу и гимназију. У Бечу ће студирати право где је и докторирао. По завршетку студија враћа се (1905) године у Сарајево где је један од најугледнијих сарајевских адвоката али и веома активно учествује у јавном животу. Изабран је (1910) за посланика у први Босанскохерцеговачки сабор у коме је био и први потпредседник српског клуба.

У Првом светском рату аустроугарске власти га мобилишу и шаљу на руски фронт, али он је убрзо пребегао на руску страну (исто се догодило и са Здравком – најмлађим сином Глигорија М. Јефтановића). Захваљујући српском посланику у Петрограду, М. Спалајковићу, пребачен је у Петроград и после тога убрзо одлази у Србију. Са супругом Круницом и српском војском одступа преко Албаније.

После завршетка рата Милан Сршкић се активно укључује у политички живот као члан Народне радикалне странке Николе Пашића. Био је председник Покрајинске владе Босне и Херцеговине. На првим изборима за Уставотворну скупштину изабран је (1920) за посланика и тада даје оставку на положај председника Покрајинске владе Босне и Херцеговине. После тога биран је за народног посланика и на наредним скупштинским изборима: 1923, 1925, 1927. и 1931. Крајем 1922. године постаје министар шума и рудника у влади Николе Пашића, а после тога у наредним владама је био министар и унутрашњих послова, министар за Конституанту и изједначавање закона, министар правде, да би на крају дошао на чело кабинета две владе Краљевине Југославије које је формирао (прва и друга влада Милана Сршкића 1932–1934). Круна је са Миланом имала две кћерke (Ксенију и Мирјану).