ЈОАНИКИЈЕ: Мило нам је предлагао да се одвојимо од СПЦ и да ће закон бити склоњен

Васкршњи интервју са Његовим преосвештенством епископом будимљанско-никшићким и администратором Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникијем. Разговор је водио главни и одговорни уредник Радио Светигоре о. Никола Пејовић.

Ваше преосвештенство, помаже Бог и Христос васкрсе!
– Ваистину васкрсе!

Велика и страсна недјеља, Велики пост и све што се дешавало у протеклој години је иза нас и у овим васкршњим данима можемо пуним плућима да се поздравимо радосним поздравом Христос васкрсе! Шта васкрсење представља за душу свакога човјека, а нарочито за православног хришћанина?
– Васкрсење Христово, Његова побједа над смрћу, и наше васкрсење и наша побједа над смрћу, за нас значи нови живот, нова радост, обновљење нашег бића, обновљење нашег заједништва, обновљење свега Неба и Земље, а понајвише човјекове душе и људског заједништва и наше људске радости.

Господ Исус Христос, који се оваплотио и постао човјек, примио је крсно страдање, примио наше гријехе, пострадао на крсту и излио своју живоносну крв, издахнуо је примивши смрт. Али Његова смрт је била живоносна и Његов гроб је живоносан, а то је све потврђено, кулминирало у Његовом васкрсењу и у Његовој слави, која се пројавила Његовом побједом над смрћу.

Ствар је у томе што све што је Христово – Богочовјеково – то је и наше. Он је наша глава, Он је наш Спаситељ, Он је глава Цркве. Ми смо Његово тијело, Његов организам, ми који се причешћујемо Светим тајнама Христовим сједињујемо се са васкрслим Христом, са Његовим животом, Његовом вјечношћу и то је наш хришћански живот, то је наша нада, то је наше дјелање, то је наше мишљење.

Ето, то је укратко. Наравно, не можемо исказати никад ту превелику тајну, она се стално пјева, али се никад не исцрпљује. Просто, такво је васкрсење Христово јер је то оно што осмишљава цио наш живот и што пројављује живи живот.

Као такво, Његош је пјевао да васкрсења не бива без смрти, колико је важно учешће сваког човјека појединачно у том животу Христовом, крстоваскрсном? Да ли можемо говорити о побједи, а да не будемо спремни да са Њим одемо на голготу?
– По ријечима апостола Павла, а и по искуству хришћанина, требамо бити спремни и на једно и на друго. Али страдање, крст и смрт претходе васкрсењу. Из љубави је Господ Исус Христос дошао у овај свијет, иначе другачије не може да се објасни Његов долазак. Из љубави је примио наше понижење, наше страдање, нашу биједу, ушао у таму, ушао у ад. И ми из љубави треба да се с Њиме сједињујемо, просто је немогуће сједињење са Христом без истинске, праве, безинтересне љубави, очишћене од сваке страсти.

Када се сједињујемо са Христом распетим, ми већ осјећамо да се сједињујемо са Христом побједитељем јер нам Он својим крстом већ даје силу да носимо страдање и осјећамо да се сједињујемо с распетим Спаситељем. Али радост васкрсења, која се у извјесној мјери пројављује чак и у Христовоме страдању и у нашем страдању са Христом, она врхуни заиста у овом великом празнику и сваки онај ко је осјетио васкршње радост свјестан је да сва наша страдања, све наше муке, биједе, ако их трпимо Христа ради, да су оне мале и да не могу да стану на пут ни нама као људима, ни нама као хришћанима.

Зато је много важно што говори Свети апостол Павле који је живио тај живот идући Христовим стопама, надокнађујући оно што је изоставио. Наиме, докле су други апостоли били са Христом, он није био, када су други апостоли славили Христово васкрсење, он је био гонитељ, али касније кад се обратио, све је надокнадио и чак преиспунио, више него остали, васељену својим дјеловањем и својом проповиједи.

Дакле, он је говорио ако страдамо са Христом, са Њиме ћемо и васкрснути, ако носимо наше муке Христа ради, онда ћемо сигурно на том путу осјетити велику радост јер кад осјетимо да смо са Христом распетим имамо извјесност и Његове и наше побједе. Зато је то тајанствено, то просто мора да се доживи и искуси, да се живи, и онај ко живи тим животом, он нема ту апсолутно никакве дилеме.

Ово сам питао у контексту онога што зовемо наши гробови и однос према нашим упокојенима, и у ком односу они стоје са Христовим живоносним гробом из кога је засијала свјетлост живота и радост побједе?
– Што се више човјек сјединио са Христом у овоме животу, он све ближе Њему, по природи ствари. Али и његов гроб, гроб праведника, истинског вјерника, истинског слуге Божијега је слика Христовог гроба, не у неком само визуелном или симболичном смислу, него у стварном смислу. То најбоље показују гробови Светих који имају силу живоносног гроба Христовога и то је оно што је нама људима омогућено, да из овога живота са Христом распетим прелазимо у нови живот са Његовим васкрсењем. И ту се пројављује на један чудесан начин да је човјек створен за вјечност и да иде путем вјечности.

Господ Исус Христос све оно што је раније било откривено човјеку, све оно што је Он говорио и откривао тајне овога и будућега вјека докле је проповједао Јеванђеље овдје на земљи, Он је то све својим васкрсењем потврдио, осмислио, продубио. И ми имамо прилику да славећи васкрсење Христово дођемо до пуноће смисла живота, пуноће истине и пуноће радости.

То значи да ће сваки онај који је живио тим васкрсењем у току живота и његов гроб свједочити то васкрсење?
– Код нас има то дубоко осјећање поштовања према сваком гробу, посебно према гробу хришћанина, а поготово према гробу Божијих праведника. Прошле године, а и ове, испратили смо велике личности наше Цркве које су заиста ушле у историју, али су истовремено улазиле и у вјечности: нашега светопочившега патријарха Иринеја и блаженопочившега митрополита Амфилохија, и владику Атанасија, владику Милутина, који се, нажалост, први упокојио од ове заразне болести, али и многе друге драге људе… Нашег проту Момчила Кривокапића, који се, такође, може убројати у ове велике личности нашег времена.

Нажалост, то вријеме полако пролази, видимо да долази неко ново вријеме, али смо свједоци да смо живјели у вријеме великих људи. И ово наше вријеме, можемо рећи да је дало велике људе. Надамо се да ће и вријеме које је пред нама показати још таквих људи, таквих личности.

Како сада можемо сагледати њихов живот и улогу, и светопочившега патријарха Иринеја, а овдје међу нама, свакако свакодневних проповједника и пастира, митрополита Амфилохија и владике Атанасија? Можда су ови васкршњи дани права прилика да полако почнемо да их сагледавамо из перспективе вјечног дјелања и њиховог свједочења васкрслога Христа.
– Заиста, у току Велике недеље и у току ових свјетлих дана Васкрсења Христовога све гледамо из другачије перспективе, из божанске перспективе, с тим што у току Велике недјеље страдања Христових некако гледамо живот са те његове трагичне, горке стране, али та горчина кроз нашу вјеру заслађена је Христовом љубављу и жртвом. Ми ту горчину, нашег живота и наших падова, некако лако подносимо са Христом, и ослобађамо се те горчине и она постаје сладост, а у вријеме Васкрсења отвора се пред нама неки нови, невјероватни хоризонт. Када први пут запјевамо Васкршњу химну „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова“, а пјевамо је стално ових дана, заиста свједочимо да је свјетлост Христове побједе обасјала и доње свијетове и душе раније преминулих, а посебно оних, који су се сјединили са Христом још у вријеме овог живота.

Говоримо о оним изузетним личностима, као што је био наш митрополит, владика Атанасије и Његова светост патријарх, који је толико година служио Господу, предано и истрајно. Ми осјећамо да су се они сјединили са Христом и у њиховом земаљском животу, а да је то сједињење ојачано и обесмрћено Христовим васкрсењем. Тако да некако васкрсење нам даје могућност, отвара наше духовне очи да завиримо и у онај свијет, јер „већ је смрт побијеђена и живот живује“, као што је говорио наш владика Атанасије, позивајући се на Светог Јована Златоустога. И онда, иако смо имали те велике губитке, васкрсење Христово нам даје да се радујемо, зато што видимо да су и ови људи који су с нама били, који су били наши учитељи, просветитељи, примјери и нама и многим другима, учесници Христове побједе, причасници Његове велике славе.

Зато кад гледамо из те перспективе не можемо да се не радујемо јер не може се угодити Господу на прави истински начин ако се не испије и горка чаша. И све се то онда некако претвара у свјетлост и радост, и видимо, заиста, са Христовом побједом над смрћу, да се зацари нови живот, и да у том животу имају посебан удио Божији угодници, праведници, који су страдали за име Божије у овом свијету.

То потврђује и гроб нашег митрополита гдје људи непрекидно долазе и поклањају се и оном крсту који је на гробу, а са друге стране и осјећају њега као најрођенијега. У сусрету с тим људима управо чујемо те коментаре, да губитак митрополита осјећају као неког најрођенијег и та присност је духовна. Иако физички нијесу они имали прилику да са митрополитом проводе неко дуже вријеме, ипак осјећају ту душу као себи блиску. Да ли је и тај осјећај васкрсења Христовог онај који нас чини ближим једни другима? Да ли је то тај предукус Царства Небеског?
– Апсолутно јесте. Ми тај осјећај васкрсења имамо стално присутан, а он некако кулминира, и показује се у својој тој некој ширини, колико то ми можемо доживјети, баш у вријеме Свијетле недеље и у дане васкрсења, рачунамо све Пасхалне дане до Вазнесења, онда настају други празници, који такође много значе за наш хришћански живот.

То што народ долази на гроб блаженопочившег митрополита, а долазе дјеца, омладина, стари, млади, здрави, болесни, то је спонтано, то је Божији призив. Нико никога не подстиче да иде на његов гроб, народ иде срцем, то се види. Долази народ у тишини, поклања се, цјелива његову гробну плочу, помоли се и одлази са утјехом. И тај спонтанитет већ показује много ко је наш митрополит био, јесте и биће. Он је ушао у душу народа и остао у души народа. Многи људи су драги, вољени, али се полако заборављају, живот просто иде даље. Имамо у народу једну пословицу „живи мора да живи“, то је просто природно, разумљиво, и људски.

Овдје се показује нешто чудесно, а то је да људи који долазе на гроб нашег митрополита, ту доживе нешто изузетно, имају сви потребу да му нешто да кажу, да отворе душу пред његовим гробом, да се баш на том мјесту помоле и да пробораве неколико тренутака, неко дуже, неко краће, али сви одлазе утјешени, и увјерен сам, и просвећени његовим примјером, али и његовим присуством. Показује се да ће он заиста остати у души свог народа, и како то изгледа бити све више присутнији.

Не можемо да се не дотакнемо и величанствених литија када говоримо о животу и личности митрополита Амфилохија. Он је покретач једне свеопште духовне литије у Црној Гори, која је васкрсла након оних деценија комунизма, његова, за нас све који смо га поштовали и вољели, рана смрт, али Бог зна да ли је то врхунац његове пастирске дјелатности, и да ли је митрополит коначно могао пред Господом да изађе и каже „Ево ја и дјеца коју ми даде Бог“.
– Дакле, то је човјек који је стално био у покрету, али у покрету обнове. Он је покренуо људске душе и све оно што је чинио је била, можемо рећи, једна литија, један велики покрет. Он је покренуо и предводио свој народ све вријеме, а литије су биле просто видљива слика његове харизме и његовог вишедеценијског дјеловања у Црној Гори.

Литије у Црној Гори су заиста један јединствен феномен, може бити и непоновљив за дуго времена. Настале су у једној изузетној прилици, у једном моменту велике кризе у ЦГ. Такве тензичности земаљских власти било је у људској историје од Христа па до данас, чак и када су биле и хришћанске власти. Понекад је та тензичност имала и неке трагичне облике и достизала до неслућених размјера. А у наше вријеме ми смо доживјели у нашој Црној Гори, од наших власти, од синова овог народа, да је бивша власт православну, најбројнију вјеру, ону са толиком традицијом и духовним богатством, хтјела да склони са лица земље, да нас поћера у невиђ. Чим неко хоће да те стави ван закона, и да те поништи неким законом, он жели твој нестанак.

Парадокс је да када смо били ван закона, ми смо заправо тада били најјачи, зато што смо били са Христом, са Њиме смо се сјединили око Његовог светог престола, и светог имена се објединили, и око имена Светог Василија, јер то се не раздваја. Свети Господ је свети над светима, они се не раздвајају. Они су једно, ми смо се објединили око ћивота Светог Василија, Светог Петра и осталих светих из рода нашега. Тако смо и осјећали непосредно присуство Божије, и присуство анђела, и свих светих. Јесте то било наше дјело, али је много више било Божије дјело. Бог нам је дао толику радост и снагу, зато што смо били јединствени, зато што смо чували једни друге, зато што је наше свештенство било једнодушно, одлучно, храбро.

Наравно, улога првога који је предводио литије блаженопочившег митрополита је неупоредива и има везе са свим његовим ранијим дјеловањем у Црној Гори, јер је, наравно, он тај огањ распирио, онај огањ који је његов претходник митрополит Данило оставио да тиња под пепелом, али и прорекао да ће се тај исти огањ једнога дана разгорети. Митрополит је тај који је разгорио и ту ватру држао пуних 30 година, од ’91. И, ето, тај се огањ распламсао и свјетлост његовога дјеловања и проповиједања, његових патњи и трпљења за Христа се пројавила, и кроз његово лице и кроз лице његовог народа, што је заиста једна велики дар од Бога.

И морамо благодарити Богу на литијама које су се догодиле када се народ објединио, када је заобишао све неке своје подјеле, свађе, заваде, старе и нове. Ми смо се објединили око онога што је вјечно, око наше свете вјере, око имена Божијега, око наших светаца и светиња. И то је велики Божији благослов који морамо да очувамо, и ту благодат коју смо добили у тој великој борби која је заправо пројавила највећу љубав и највећу жртву. Ми смо показали љубав и према онима који су нас гонили, и трпјели без иједне ружне ријечи, псовке. Дакле, то је велики Божији благослов и дужни смо да умножавамо ту благодат коју смо примили у току литија.

Да ли то свенародно јединство можемо схватити као митрополитов аманет?
– Апсолутно! Он је о свенародном јединству увијек говорио. Он је увијек душом страдао због народних подјела, толико патио, трпио увреде, псовке, подвале, клевете, и никада се ником није светио. Према свима је показао љубав и свакога, и своје непријатеље благословио, тако да се невјероватна величина Божијег човјека пројавила.

Ја сам свједок, био сам десет година на Цетињу, али и касније знам шта се све догађало, шта је он мученик све претрпио на Цетињу од бандоглаваца, не од цијелог народа, Боже сачувај, има много народа на Цетињу који је благочестив, скроман. Има много карактерних, Божијих људи, вјерника, који поштују ћивот Светог Петра, поштују митрополитску столицу и Цетињски манастир. Али, нажалост ту се некако организовала нека група, која је цијело вријеме од митрополитовог устоличења, од Петровдана ’91. године, па све до његове смрти, непрестано узнемиравала и ширила мржњу, неку демонску мржњу, против тог Божијег човјека. Али шта да кажемо, ако су Христа назвали вођом демона његови сународници, шта ће Христов апостол друго да очекује у овом свијету!?

Дакле, наш митрополит је страдао за Црну Гору и свој народ, посебно за сиротињу, људе који су јадни, тужни, чемерни, и зато га је Господ наградио. Ишао је цијело вријеме Христовим путем, голготским путем, тако је он и појимао своју службу: ношење и сједињење са Христом и Његовим крстом, да би смо добили и открили радост Васкрсења и себи и другима.

Кад смо се дотакли личности митрополита Амфилохија, Ви који сте га познавали и били уз њега деценијама, знате колика је била његова брига за једну Свету саборну и апостолску цркву, и да су ране које су се појављивале на тијелу Христовом, ма у којој помјесној Цркви се догађале, биле његове ране, као да су биле у његовој Цркви. Као такав имао је велики утицај у зацјеливању многих расклоничких рана. Ово помињем, зато што у последње вријеме новинари, па и неки незнавени политичари, помињу његово име и дјело за неку “аутономну цркву” или неко слично дјело и активност. Међутим, сав његов живот је, чини ми се, био управо у очувању канонског јединства једне Свете саборне и апостолске цркве. Колико је то опасно и помињати, а камоли градити било шта озбиљно на тако неозбиљној, неодговорној и надасве неистинитој причи?
– Да прво подсјетимо на ту његову улогу у православљу која је била видљива и свима опште позната. Дакле, изузетно велики удио је имао наш блаженопочивши митрополит у измирењу нашега раскола у Америци, у Аустралији. Он је имао и једну врло лијепу улогу у измирењу Руске заграничке цркве за Московском патријаршијом. Сјећам се када су га позвали да дође на један јубилеј Руске заграничке цркве и он се јавио Светом синодом, и речено му је “можеш да одеш и иако ми саслужујемо са Руском заграничком црквом, али пошто браћа Руси не саслужују, немој да се замјерамо Руској патријаршији и немој да служиш”. Такав је налог добио од Синода и он је, наравно, отишао и био спреман да га испоштује.

Међутим, осјетио је да су људи спремни да се измире са својом Црквом – Московском патријаршијом, и имао је гаранцију да ће се то убрзо догодити, и толико се обрадовао, знао је да се препороди кад види да се људи мире. Он је рекао: “Ја ћу објаснити мом патријарху“, био је тада патријарх Павле, и кад су га они молили да ипак служи, он се усудио. Било је мало примједби, али митрополит је таква личност, који је некако гледао ствари унапријед и оно што је будуће доживљавао некако непосредно. Поднио је те критике, али се, хвала Богу, убрзо измирише – Загранична црква са матицом Московском патријаршијом. Е, онда смо били сви у прилици да видимо и ту његову свијетлу улогу у охрабривању браће која су била у расколу са Руском заграничном црквом да приступе, да се врате свом Патријарху и Московској патријаршији.

Знамо колико је он само патио због ових јада који су се догодили код наше браће у Украјини и да је гледао да утјеши кад је год могао. Колико је он само свештеника, епископа из УПЦ примио и охрабрио, и какав је лијеп утисак оставио на њих кад су имали велика искушења. Сјећамо се сви оне литије, једне од последњих прије пандемије, кад нам је дошао блажењејши митрополит украјински Онуфрије. Тај сусрет није био уопште случајан, и његов долазак није био случајан, зато што је он осјетио да ми овдје страдамо исто као и они у Украјини. Њих тамо мучи раскол, а нас овдје муче неке друге муке, трпимо прогон од своје власти. И добили смо велику подршку не само УПЦ, већ и Московске патријаршије и свих помјесних Цркава, понајвише због великог митрополитовог ауторитета и његовог саосјећања. Сви су знали како је он широк и дубок и колико је важна његова личност за цијело православље. Зато смо и добили толику подршку свих Цркви у вријеме ових искушења која смо трпјели. Могли бисмо још много о томе говорити, али мислим да сам донекле одговорио на ваше питање.

Ово је било само у контексту да подсјетимо да морамо митрополита и његово дјело посматрати много шире, а не само што нам се из перспективе идеолошких и политичких ствари учини.
– Он је човјек васељенске ширине, наравно злонамјерна тумачења да се митрополит упушта у неко одвајање цркве у ЦГ, апсолутно не стоје. Имали смо такав један формат човјека који је имао велики углед и утицај и у нашој Цркви и у осталим православним Црквама и поједини су прижељкивали да се мало огребу о тај његов велики ауторитет, било са њим или нападајући га. Свега је ту било, али ако је ико утврђивао јединство Цркве, и СПЦ, ми то добро знамо, то је био митрополит Амфилохије. Прије свега колико је он пострадао за јединство Цркве у ЦГ.

Па нама је предсједник Ђукановић на једном, последњем састанку у суштини рекао, а то је било упућено прије свега митрополиту, ја сам само био у његовој пратњи: „У реду, ево нудимо решење, одвојите се ви од Патријаршије, а ми ћемо лако склонити овај закон”. Дакле био је то један притисак. Митрополит Амфилохије такву ријеч просто није хтио ни да чује! То је тај формат човјека.

И за крај да се дотакнемо актуелне теме ових дана. У питању је темељни уговор о коме се доста спекулише и који је, као и све што се дешавало у Цркви ових година, добило неку политичку димензију. Шта он заправо значи за било коју вјерску заједницу па и за ову најбројнију, СПЦ и наше вјернике?
– Треба да схватимо правилно значај Темељног уговора, да му не придајемо ни мањи ни већи значај него што он има. Очигледно је да многи људи или не знају или неће да знају који је значај тог уговора. У Црној Гори потписана су три темељна уговора са три остале вјерске заједнице: Светом столицом, Исламском и Јеврејском заједницом (са свима осим са Српском православном црквом). И ти темељни уговори су одрађени у тишини: двије стране, наша држава (власт) и највиши представници тих вјерских заједница су преговарали, дописивали се, разматрали та документа, предлоге, параграфе. То је са појединима трајало мало дуже, са неким краће, и у одређеном моменту када су се око свега усагласили, приступили су потписивању тих уговора појединачно. Ми смо се обрадовали свим тим догађајима јер смо видјели у томе одличну причу. Дакле, Црна Гора је показала дјелимично спремност да ријеши све оно што је везано за положај и статус вјерских заједница у ЦГ.

Међутим, те добре воље са стране наше власти није било према СПЦ, односно према епархијама СПЦ у Црној Гори, него је власт тадашња цијело вријеме опструисала дијалог. Никаквог конструктивног дијалога није било, заиста, не због нас, ми смо цијело вријеме хтјели да разговарамо. С друге стране имали смо пројаву анимозитета и један уцјењивачки став. Иако је било ријечи у Влади Игора Лукшића, који је показивао некакав афинитет да се и то питање ријеши, али очигледно није могао од његовог главног шефа тада, и тада, 2012, није се дошло до било каквог резултата. Послије није било ни говора о Темељном уговору. Сада кад смо добили нови Закон о слободи вјероисповијести, који је за нас прихватљив, дошло је на ред потписивање Темељног уговора.

Темељни уговор је када двије стране, с једне стране држава, с друге Црква, поштујући Устав и правни поредак наше државе и канонско устројство наше Цркве, поштујући једни друге и начело одвојености Цркве и државе, изражавају спремност на сарадњу и јавно свједоче међусобно поштовање, за опште добро свих. У уговору, нама је то потпуно јасно, не смије да буде ништа што је у несагласности са Уставом Црне Горе и са њеним законодавством. На основу онога што нам већ Устав даје, и што нам даје Закон о слободи вјероисповјести, просто поједина питања се мало опширније разрађују и дефинишу се неки оквири сарадње за будућност у неком ширем плану, као и са осталим вјерама у ЦГ.

Ми смо цијело вријеме говорили, и то смо посвједочили у нашој борби за измјену првобитног дискриминаторног закона, да не тражимо ништа више, али и ништа мање него што су добиле остале историјске вјере у Црној Гори. И ево, толико је било фаме око закона, да ми нећемо да уђемо у правни поредак ЦГ, него да се стављамо изнад државе. А заправо ми нисмо хтјели да прихватимо диктат, и нисмо хтјели да прихватимо дискриминацију. На крају кад смо затражили измјене, нисмо тражили за себе ништа специјално и ништа противно Уставу и правном поретку Црне Горе. Апсолутно ништа, и да има и најмањег повода, сигурно би неко поднио тужбу Уставном суду, до сад би то било завршено, с обзиром на то какво је било расположење и даље је. У том односу државе и Цркве и даље некако трпимо кроз судство и неке друге институције.

Даље, говори се о томе да уговор треба да се објави прије него што дође до потписивања. Ми још немамо уговор, имамо само нацрт, и то опет у неком условном смислу. Имамо текст који је усвојен на нивоу Цркве, тај текст је достављен Влади ЦГ. Она треба да се изјасни, има право да да неке примједбе, да нешто поправи, да нешто прихвати, и ту ће се, надам се, руководити оним начелима која су фиксирана у Уставу и законима ЦГ, посебно у Закону о слободи вјероисповијести. Дакле, то је све још увијек у радној верзији, За мене лично, за Цркву, сваки документ, нарочито уговор, док не потпишу обије стране и не овјере печатом, он заправо не постоји у неком правном смислу. Он је у припреми, он није завршен, и никада није обичај, макар у нашем црквеном поретку, да било који документ који је још у изради да се објављује и да се чини предметом јавне расправе.

Треба да се запитамо, да ли је било те јавне расправе када се потписивао уговор ЦГ и Свете столице. Помињем то посебно пошто је то уговор са хришћанском Црквом. Није било, нити се знало. Ко је знао да се тај уговор уопште припрема, и, хвала Богу, добили смо темељни уговор између Црне Горе и Свете столице. И тај уговор је, по моме осјећању, одличан и ми никада нисмо имали ниједну примједбу, чак смо изразили радост, као што сам већ рекао, због потписивања тог уговора. Да ли је било јавне расправе, да ли је објављен неки нацрт прије него је потписан? Не.

Још интересантније, ови уговори скоро да немају никакве последице у односу на буџет Црне Горе, нама се ништа више не даје него што ми већ имамо у Уставу и закону. А да ли је неко тражио да се објави уговор између Црне Горе и Народне Републике Кине око ауто-пута због којег смо себе довели у подређени положај у односу на ту државу. Ко зна за текст тог уговор, да ли је тај текст и дан данас познат јавности, а већ је уговор давно потписан?! Морамо лицемјерство које се пројављује по овом питању да жигошемо. Очигледно да није у питању интерес, него ситно шићарџијско збирање неких јефтиних политичких поена, умјесто да се бавимо неким озбиљним питањима.

Право да вам кажем, ја могу да релаксирам свакога. Унапријед тврдим, ја ћу бити први уколико би било нешто у том уговору супротно Уставу и правном поретку Црне Горе. Неће бити апсолутно ништа, ми ћемо гледати да наш уговор са државом не може да обори ни један Уставни суд. Што ће рећи да су то редовне активности. Ништа више од тога.

Ми можемо и треба да потпишемо уговор, то је изражавање добре воље и спремности на сарадњу између двије стране, и то је у интересу обије стране. Црква је овдје остала и са законом и без њега, и опстаће са уговором и без уговора Ми гледамо да радимо на добро своје Цркве и своје државе, за државу је добро да вјерска питања буду ријешена на један цивилизован начин. Ми смо претрпјели дискриминацију што до сада нисмо имали у уговор, а друге вјере су имале. Венецијанска комисија је упозорила да је то дискриминација, коју врши државу над нама, што немамо потписан уговор. Ми хоћемо да уклонимо ту дискриминацију, хоћемо да коначно уђемо и овјеримо то лично својим потписима. Да уђемо у правни поредак Црне Горе и сада је то некоме проблем.

До јуче смо били оптуживани да не желимо да уђемо у сарадњу.
– Да се толика енергија улаже да се доведе Црна Гора заиста у ред па до сад би све процвјетало. Колико људи улажу своје енергије у хаос, а ми гледамо да из тог хаоса изађемо. И ево, ријешисмо питање Закона о слободи вјероисповијести, више никоме он није проблематичан зато што је свакоме јасно да је у складу са Уставом и доприноси правди не само вјерника него општој правној сигурности у ЦГ. Тако ће и бити са уговором.

Ја имам неко лијепо осјећање да ћемо то ријешити. Међутим, право да вам кажем, не стрепим уопште иако се то питање евентуално и не ријеши, па Црква је некако ближа својој суштини кад трпи неправду, кад трпи незаслужене клевете и све остало. Ми смо ових дана опет томе изложени од дјела нашег народа од којих је један дио изманипулисан, али, не бих рекао да су сви изманипулисани, многи су и злонамјерни. Међу злонамјерним видимо оне који су нам радили о глави, који су нам радили о злу, па се то њихово зло нама, хвала Богу, вратило на добро. Нека и њима Бог да добро.

Можда је то и најљепша порука овог разговора и за ове Свијетле дане Христовог Васкрсења.
– Па причи никад краја, али не треба много ни причати када је све радошћу дивном наравњено. Опет да се сјетимо Његоша и Горског вијенца:

„Воскресењем смрт си поразио,
Небо Твојом хвалом одјекује,
Земља слави свога Спаситеља!“

Завршетак “Луче микрокозме”, величанствен! У васкршњем расположењу. И заиста више нам приличи да пјевамо него да расправљамо о неким разним ситним стварима. Ово су дани радости, ово су дани Христове побједе и наше побједе, да доживимо и да се радујемо тој побједи, тој суштини наше вјере. То нам је много потребно, обнавља се тако наше биће, наше душе, наше заједништво, и зато све стоји практично у том нашем сверадосном васкршњем поздраву ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Ваше преосвештенство, хвала на издвојеном времену и овом дивном разговору, а вама уважени слушаоци и гледаоци нашег портала и Радија Светигоре нека се свјетлост Васкрсења Христовога зацари у вашим срцима, душама и домовима, и да се на радост сријећемо, гледамо и слушамо.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!