ЈЕЛЕНА БУХАЧ (82): Jош чуjем вриску деце из jасеновачког логора…

Jош увек чуjем вриску деце и маjки коjе су усташе раздваjале у логору Стара Градиска, то су слике коjе не бледе, почиње причу за Танјуг Jелена Бухач Радоjчић (82), коjа jе као дете преживела голготу jасеновачког логора.

Усташе су 1942. године у jасеновачком логору заклале њеног четворогодишњег брата Душана, бабу и деду, зато што нису желели да се раздваjаjу.

Црнокошуљаши су оца Божу убили маљем, а претходно jе са групом заробљеника морао сам да ископа jаму у коjоj ће бити сахрањен.

„Са маjком Aном и два брата Живком (9) и Илиjом (2) стигла сам у априлу у jасеновачки логор Стара Градишка. Били смо стално гладни, добиjали смо само jедан оброк, а кажу да су нам у таj jедини оброк сипали соду, али вероватно не довољно да нас убиjе“, прича Jелена.

Oна jе у логор доспела са седам година, али се добро сећа слике из логора где су жене седеле покуњено, деца изгладнела тражила да jеду.

На уласку у логор, присећа се она, усташе су тражиле да се са стране одложе све вредности, новац, накит… Mаjка jе, како каже, нешто новца сакрила у поруб од сукње, а jош види слику жене коjа jе у пунђу сакрила накит, али су га црнокошуљаши открили, а жену убили.

Логораши су стално били гладни, ниjе било соли, хлеба, а воду су пили из бунара коjа се мешала са фекалиjама, jер су око бунара затвореници вршили нужду.

„Jош се сећам да сам стално била гладна, али да ми jе маjка обjаснила да смо у логору и да нема хлеба. Сећам се да сам стално вадила мрвице из њеног џепа“, прича Jелена.

Из jасеновачког логора њу и њену браћу спасила jе Диjана Будисављевић, жена коjа jе током Другог светског рата спасила, кажу, око 12.000 српске деце.

Раздваjање од маjке било jе нешто наjстрашниjе за њу и браћу, а никада ниjе и неће заборавити вриску малишана коjе одводе од родитеља.

„Tо су слике коjе не бледе. Jош видим оца како одлази, видим маjку коjа се растаjе са мном. Видим баку коjа глође кости, ту децу коjа плачу док их раздваjаjу од родитеља“, каже наша саговорница.

Из логора заjедно са браћом стигла jе до Загреба, где се губи сваки траг двогодишњем Илиjи, док су Живко и Jелена смештени у различите хрватске породице.

Mаjка Aна jе из Jасеновачког логора пребачена у Немачку у логор у Лаjпцигу, а ослобођена jе 1944. године и тада jе поново видела своjе двоjе преживеле деце.

Jелена прича да ни после рата нису нестале њихове недаће, глад их jе пратила током одрастања, маjка jе радила наjтеже послове, товарила дрва… само да би њих двоjе прехранила.

Усташе су током Другог светског рата Jелени убиле баку, деку, оца, два брата и jош 80 рођака, а по завршетку рата она, брат и маjка нису имали где да се врате, jер jе породична кућа у Jабланцу била срушена, а и кућа бабе и деде.

„Жао ми jе што за Градину, на обележавање страдања Срба у Jасеновцу, држава ниjе могла да обезбеди jедан комби за све логораше. Oтишло jе троjе логораша аутобусом, а мени jе било тешко аутобусом и у истом дану да се враћам“, тужна jе Jелена.

Oна каже да Удружење логораша данас нема своjе канцелариjе, него се петком окупљаjу у канцелариjама СУБНOР-а.

„Данас, не може нико да нас нађе, а jош мало неће нас никако ни бити“, каже она.

Oна каже да Tихомир Станић већ десет година покушава да направи филм о деци логора, али да за то нема новца и да наилази на затворена врата и у Србиjи, Босни и у Хрватскоj.

Тагови: Jелена Бухач