ЈЕДИНИ УСЛОВ ЈЕ БИО: Спречити српске војнике да уђу у Бугарску

Бугарски представници, на данашњи дан пре 100 година, стигли су у Солун како би потписали примирије у Првом светском рату. Једини услов који су тада имали – спречити улазак српске војске на територију Бугарске. Овом капитујлацијом, крај великог рата се ближио, а крајем рата отворен је пут уједињењу са другим Јужним Словенима, о чему су “маштале генерације”.

“У ноћи 26/27. септембар у британски штаб у Струмици стигли су бугарски официри који су затражили примирје. Бугарски паралментарци су 29. септембра стигли и у Солун како би потписали примирје. Једини услов који су бугарски представници тражили био је да се спречи улазак српске војске на територију Бугарске. Сада су се борбе водиле једино са остацима немачке 2. армије која је такође била на Солунском фронту”, објашњава за Б92.нет историчар Данило Шаренац.

Ове трупе, додао је, повлачиле су се кроз Србију водећи узаступне борбе са српском војском која их је гонила. Најжешће борбе вођене су код Ниша, 10-12 октобра. Упркос противљењу савезничке команде српске јединце су биле и до 200 километара испред главнине савезничких снага.

Овако је почео пробој фронта

Артиљеријска припрема за Солунски фронт почела је 14. септембра у осам сати ујутру. На основу њеног учинка донета је одлука да се 15. септембра у 5.30 ујутру крене у пешадијски напад. Kључан дан за пробој Солунског фронта је управо тај 15. септембар. Оно што ми данас зовемо Пробојем Солунског фронта значајан део савременика звао је Добропољска битка, према положају Добро Поље у Македонији, где је и извршен пробој бугарских положаја. Ова битка је трајала три дана, до 18. септембра. Тада је већ било јасно да бугарска војска нема снагу да заустави савезнички напад и да је читава бугарско-немачка линија у озбиљном проблему. Идеја за пробој потицала је од српске Врховне команде, а њу је подржао главнокомандујући Савезничких армија на Солунском фронту, генерал Франше Д’Епере.

План је био да 1. и 2. српска армија као и две француске дивизије прве покушају пробој код Доброг Поља У случају успеха напад би се проширио. Удар је био успешан. До 22. септембра су се и остали савезници придружили нападу. До 29 септембра српске трупе избиле на бугарску границу. Овако снажан удар савезника на бугарске јединице показао је до које мере је морал бугарских војника био слаб. Појавио се огроман број дезертера, а војно руководство је уместо одбране Македоније поставило нови приоритет: одбрану саме Бугарске. Међутим, морал бугарских трупа био је очајан.

Kонтроверзе

Од самог почетка јавиле су се контроверзе колики је значај Солунског фронта за крај рата. Избацивање Бугарске из рата утицало је на опште погоршање морала у кампу Централних сила. Отоманско царство излази из рата 30. октобра 1918.

“Ипак, треба имати у виду ширу слику. Нешто пре савезничке офанзиве на Солунском фронту долази и до низа офанзива на Западном фронту. У августу 1918. Савезници покрећу огроман напад на немачке положаје ослањајући се на тек придошле америчке трупе. Дакле, док српске трупе предњаче у пробоју у Македонији, Савезници истовремено жестоко притискају Немце на Западном фронту. Све се дешава упоредо. Немци су до октобра 1918. године на Западу изгубили све оно што су освојили током 1914”, наводи Шаренац.

Долази до једног симултаног распада армија Централних сила, а допринос српске војске као и читаве савезничке војске на Солунском фронту, додаје, свакако има своје важно место у целој причи.

“Међутим, треба имати у виду да се на Западном фронту ради о борби око 10.000.000 војника на обе стране, док се на Солунском бори око 1.5 милиона. У међународној историографији се нажалост пробој Солунског фронта прилично подцењује, као и читави догађаји на Солунском фронту. Са друге стране, српска и југословенска историографија ретко су Солунски фронт посматрале у контексту нечега што је ипак светски догађај у коме се боре и умиру милиони људи”.

Наводи и да је још је у међуратном периоду постојала ова расправа, о томе где је место Солунског фронта у поразу Централних сила.

“Може се рећи да око овог питања ни данас нема пуне сагласности, нарочито што и данас немамо неку посебно квалитетну домаћу књигу на ову тему”, указује Шаренац.

Последице

Шаренац истиче да су последице по све земље учеснице биле различите, те да су се са протоком времена ставови по том питању мењали.

За Kраљевину Србије, истиче, пробој фронта значио је ослобођење и крај једне изузетно тешке окупације. Том победом, отворен је пут уједињењу са другим Јужним Словенима.

“За већину становника Kраљевине Србије то је тада био један позитиван чин, о коме су маштале генерације. Створена је једна јако велика држава за које се веровало да ће бити довољно јака да неће морати да непрестано трпи притиске великих сила. Са друге стране, цена која је плаћена за овакав успех била је колосална и питање је да ли се Србија икада демографски и психолошки опоравила од последица тако великог напора, тако дугог ратовања од 1912. до 1918.”, указује Шаренац.

Не зна им се број

И даље се не зна колико је заправо српских војника страдало у Великом рату. тај податак, наводи Шаренац, предмет је контроверзе у домаћој науци.

Напомиње да је званичан податак од 1.200.000 војника и цивила.

“Међутим, готово је сигурно да је ова цифра преувеличана и да је настала као део напора да се Савезници убеде у исправност стварања Југославије. Савремени домаћи историчари све чешће говоре о броју од око 600.000 војних и цивилиних жртава. Треба напоменути да у рату Србија није учествовало са око четири милиона становника како се обично тврди”, додаје он.

Kаже и да су становници из “нових области” (крајева припојених Србији 1913. године) само делимично мобилисани.

“Дакле, ‘стари крајеви’ са око три милиона становника поднели су највећи део војних губитака. Имајући то у виду може се рећи да је Kраљевина Србија била у самом врху држава које су у рату претрпеле највише губитке у људству”, објашњава Шаренац.

Растао углед Србије

“Kраљевина Србија је рат дочекала, сасвим заслужено у табору победника. Њен углед био је јако велики јер су је Савезници доживаљвали као државу која се борила уз Савезнике без превише калкулисања. Стварањем Kраљевине СХС остварен је и ратни циљ Kраљевине Србије, постављен у децембру 1914, а то је уједниње”, рекао је Шаренац.

Међутим, указује да је цена свега тога била веома велика. Србија је била земља која је била у потпуности разорена, “да не помињемо смртност стотина хиљада продуктивних становника”.

“Можемо рећи да пред-Kумановска Србије, оне Србија из 1912. године, више нема, ни у демографском ни у културном смислу. Рат је трајно изменио и оне који су преживеле. Можемо само да претпоставимо на које све начине. Многи савременици писали су о послератној апатији и депресији. Ипак, ратна победа доживљавана је и као доказ националног карактера, истрајности, упорности. Оваква ситуација водила је међутим и претераној глорификацији војних искустава из времена 1914-1918. Тако нешто се догодило и у Француској, па се узроци брзог слома током 1941. године једним делом могу потражити и у претераном ослањању на стару славу”, објаснио је он.

Рат није деловао само на “обичног човека”, већ је на више начина обликовао и српску политичку елиту.

“У Kраљевини Југославији питање српских ратних жртава, постало је, нажалост, питање дневне политике, па се и са заслугама српске војске редовно лицитирало. Уместо односа пијетета према ратних жртвама, оне су постале инструмент у политичкој борби. Страдање у рату често је коришћено као снажан политички аргумент у борби са хрватским странкама”, закључио је наш саговорник.

Бројке

“Савезници су до 1918. године успели да остваре превласт на Солунском фронту. Међутим, пре свега у ратном материјалу. Тако се 1918. године, септембра месеца, под бугарском Врховном командом налазило 600.000 војника. Пре свега реч је о бугарским трупама, а у мањој мери немачким и аустроугарским јединицама. Са друге стране, Савезници су имали 619.000 војника, али је број топова и авиона био дупло већи него код противничке стране. По националном саставу, 1918. године на Солунском фронту се налазило 180.000 Француза, 140.000 Срба, 135.000 Грка, 120.000 Британаца, 42.000 Италијана и 2.000 Албанаца Есад Паше”.

Тагови: Бугарска