ИВАН НЕГРИШОРАЦ: Његошевски покрет отпора

У књизи „Истрага предака“ сабрано је толико важног: од одбране смисла песништва, преко најаве да нас чека „настасијевићевска самоћа“, до сведочења о рецепцији Његошевог песништва у Летопису Матице српске у 19. веку.

Иван Негришорац одао је поштовање Исидориној књизи о владики Раду, несебично се, као тумач, поистоветио с Матијом Бећковићем, Ранком Јововићем, Драгомиром Брајковићем, Новицом Тадићем и Селимиром Радуловићем, песничким синовима световасилијевске и светопетровске Црне Горе. Зашао је Негришорац у „монтенегрински тамни вилајет“, позабавивши се уједињењем 1918. и трагедијом краља Николе који, од стегоноше националне борбе, постаје порицатељ себе и завета династије Петровића. Указао је на Секулу Дрљевића и Штедимлију, Брозове Црногорце као антисрбе, па и на данашње конвертите који спроводе истрагу предака. Ту су и његова читања Мира Вуксановића, Лабуда Драгића и Гојка Челебића, као и огледи о светосавском и косовском завету, значају митрополија Црногорско-приморске и Карловачке. Дата је и слика делатности митрополита Амфилохија у новој духовној обнови почетних простора Зетске епархије, коју је основао Свети Сава. Ту је и неминовно преплитање два Видовдана, оног 1389. и оног 1914, сусрет Обилића и Принципа. Негришорац није одустао од борбе за значење поезије у свету са све више информација, а све мање смисла, али ни од сведочења о интелектуалном ангажману као неопходности за сваког ко, како рече Мило Ломпар, међу нашим учењацима и књижевницима хоће не само да нешто значи него, кад српству затреба, да и нешто буде.

Дефинишући себе као „постмодерног исихасту“, есеје и записе сте проткали поезијом, пре свега из Камених чтенија, посвећених Црној Гори, Његошевој и нашој. Књига је темељна, озбиљна, моћна и уверљива. Како је настала? Како сте је склопили?

Књига Истрага предака: Искушења колективног и индивидуалног опстанка настајала је постепено, али сасвим спонтано, готово сама од себе. Пишући различите текстове различитим поводима, настојао сам да конституишем што потпунију и детаљнију слику о језичкој, књижевној, научној и културној ситуацији Црне Горе. Ту слику сам сматрао као важан, веома индикативан део свеукупне слике српске ситуације и сложених процеса у којима се та ситуација у савременом, постмодерном добу испољава. Нисам имао намеру да обликујем монографску целину, али су се некакве заједничке сазнајне нити саме наметале. Сви ови текстови настајали су у временском распону већем од четврт века (1992–2018), а били су осмишљавани на једном ширем проблематском плану, па су се природно испољили као део обухватније замишљене књижне композиционе целине.

Сам избор текстова је био најлакши део укупног посла, а он је природно укључио и једанаест песничких целина из књиге Камена чтенија (2013). Предао сам на увид културној јавности много тога што сам писао настојећи да разумем нешто што се разумети и рационално објаснити не може, а то је питање: како се десило да, упркос чињеници да је колектив којем припадају у XIX веку био најсрпскији део српскогa народа, сада, на крају XX и почетком XXI века, један део Црногораца одриче све оно што се у претходним временима сматрало ноторним истинама, па настоји да изгради слику о себи као несрпском етницитету. На таквим темељима данашњи Монтенегрини покушавају да изграде државну политику која постаје темељно антисрпска, а таква настојања су очигледно заснована на системском идеолошком, политичком и образовном насиљу над сопственим народом. То што је такав начин друштвеног и политичког конституисања транзиционе, глобалистички опредељене Црне Горе добио пуну подршку западних, демократских земаља, јесте чињеница која би најмање морала да нас чуди. Ипак, овакав облик аутошовинизма и аутодеструктивног порива неких Црногораца у односу на целину народа из којег су потекли, остаће велика, чак највећа загонетка не само за садашње време него и за многа времена која ће тек доћи. Такав облик порицања сопственог порекла и сопствених предака остаће у светским оквирима као један од најчуднијих и најнеобичнијих феномена, а сасвим сигурно ће познаваоце прилика задуго нагонити на књижевна, уметничка и научна истраживања.

Још почетком деведесетих година 20. века упозоравали сте на каквом смо се путу нашли и шта нас чека ако се не приберемо. Колико су ваша упозорења имала смисла?

Шта да кажем осим да поновим оно што сам говорио још 1992, и што је тада многима звучало јуродиво, а сада се испуњава пред нашим очима. Тада сам, под насловом Српско песништво и питање опстанка, између осталог истакао да су започети опасни процеси деструкције српске нације: ти процеси и данас трају, премда је очигледно да смо, после силних страдања, доста научили како да успешније излазимо на крај с таквим изазовима. Сматрао сам тада, а и сад сматрам да је за наш народ крајње време да обави хармонизацију силних наших противречности, а да у том процесу култура мора имати највећу могућу улогу. Срби су народ изразитих напетости, чак и шизофрених искушења. Нама вечито прети некакав расцеп народног бића, а ми смо по правилу та искушења уклањали истрагом, немилосрдним чишћењем онога што је означено болесним ткивом. Ратник и Светитељ нису баш често били у сагласју, односно није се – сем у часним изузецима – поступало на начин Светог ратника. Данас је прека нужност да се такво сагласје коначно успостави. Ратник без Светитеља не може ништа да учини, штавише упропастиће и оно што је до сада учињено, а Светитељ без Ратника неће моћи да изврши оно што начелно зна како ваља чинити. Само заједно, кроз формулу Светог ратника, само кроз дијалог, кроз истинску народну саборност и кроз демократски политички систем, ојачаће српски народ за ношење свог великог и тешког крста. Ово што сам некада говорио, то данас могу само да поновим. Можда и да додам неку реч објашњења!

У свом огледу о улози интелектуалца у наше време истакли сте да је Косовско опредељење, поред свих својих значења и зрачења, и својеврсни праоблик делања национално одговорног интелектуалца. Како то мислите?

Између осталог, и тако би ваљало разумети цео комплекс везан за Косовски завет, као неку врсту јуначког, али и интелектуалног избора: овај завет није само митско-религијски и јуначко-историјски него и мистичко-интелектуални догађај. Тај догађај се целим системом српске културе испоставља као оквир за испољавање колико индивидуалног, толико и колективног мишљења, осећања и вољног става, те деловања, понашања и менталитетског обрасца. Природа Боја на Косову је таква да све праве припаднике српског народа води ка сазнању о неопходности учешћа у боју који је пуни израз етоса слободе. Тако у песми Цар Лазар и царица Милица, на молбу царице Милице својој браћи Бошку и Војину Југовићу да не иду на Косово него да, уз Лазареву дозволу, остану код куће („Да имадем брата од заклетве“), браћа своју реч правдања исказују готово истим речима. Бошко Југовић, тако, вели: „Иди, сестро, на бијелу кулу; / А ја ти се не бих повратио, / Ни из руке крсташ барјак дао, / Да ми царе поклони Крушевац; / Да ми рече дружина остала: / ‘Гле страшивца, Бошка Југовића! / Он не смједе поћи у Косово / За крст часни крвцу прољевати / И за своју вјеру умријети’.“ У песми Пропаст царства српскога светитељ Илија, у лику сокола, доноси из Јерусалима „књигу од Богородице“, па цара Лазара суочава са дилемом хоће ли се приволети царству небескоме или царству земаљскоме, а цар Лазар одговара да ће, упркос извесности страдања, испунити све захтеве који долазе из опредељења за царство небеско, јер: „Земаљско је за малено царство, / А небеско у век и до века.“ Овакве одлуке су, дакако, не само одлуке јунака и владара него и одлуке духовног, интелектуалног бића.

Ваша идеја о „истрази предака“ прихваћена је као прецизан опис онога што се збива у Црној Гори претвореној у Монтенегро. Како сте сазирали дубину овог процеса?

Црногорска државна политика у овом тренутку насиље спроводи не само над становницима Црне Горе него и над свим онима који су својом мишљу, емоцијом и делом градили прошлост Црне Горе и Црногораца. Највећи противници данашњег режима налазе се међу прецима, међу оним див-јунацима који су утемељили историјску Црну Гору. Данашњи нови црногорски идеолози би чак веома лако убедили и Црногорце, као и све остале Србе да је нова, антисрпска идеологија сасвим у праву, али то не могу да изведу све дотле док ми, потомци, имамо снаге да се обраћамо својим прецима и да тумачимо оно што су мислили, говорили и чинили Свети Петар Цетињски, Његош, књаз/краљ Никола, Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша и толики други. У таквом дијалогу је настала и моја поема/књига песама Камена чтенија, која је својевремено веома привукла пажњу јавности, па и понела више награда, а међу њима и „Печат времена“. Поука у том дијалогу има сијасет, а једна је ова коју сам именовао истрагом предака. Ако је династија Петровића некада морала да се бори против духа потурчењаштва како би сачувала српски слободарски дух Црне Горе, ако је морала да се суочи са изазовом истраге потурица, данашњи црногорски главари решили су да изведу нешто сасвим супротно: они хоће да обаве темељну истрагу својих предака како би реафирмисали дух потурчењаштва и исказали своју спремност да буду оно што неко изван Црне Горе од Црногораца тражи да буду. Велики преци су добро знали, али данашњи однарођени црногорски главари не знају: ако нећеш да будеш брат своме брату, бићеш слуга злом господару! Зато је династија Петровића чувала Косовски завет чак и онда када се огроман део српскога народа претворио у покорну и ћутљиву рају, али је и та раја певала песме које су сведочиле о некадашњем царству и о могућем васкрсу државе српске. Данас, под црногорским режимом, опет треба певати песме које ће чувати сећање на светле дане, будити веру у боље сутра и неговати наду да су ти снови оствариви. И те песме се, у одбрани највећих светиња Црне Горе, данас и овде опет певају, од свег срца, у нашим православним литијама. То је оно што ја од 2013, од свечаности обележавања 200. годишњице Његошевог рођења, називам Његошевским покретом отпора. Том покрету отпора нема силе која је у стању да се ефикасно супротстави! Бар онолико колико је Његош као песник, владика и владар јачи од оних који покушавају да свог великог претка по сваку цену ућуткају, па и изложе чину симболичког оцеубиства и лапота.

Православље се налази на великим искушењима: од Антиохијске патријаршије, разорене у рату против Сирије, напада на Грузијску цркву, настојања да се Руска црква сломи путем „украјинског питања“, последица раскола крајем 20. века у Бугарској цркви, рата против православног идентитета Грчке, настојања цариградског патријарха да се прогласи „источним папом“. Јуриш на Митрополију црногорско-приморску СПЦ делује као битка једног ширег фронта, чије је отварање Карл Билт прогласио још 2014, тврдећи да је руско православље опасније од исламског фундаментализма. Какви су ваши увиди у целину ове „фронтовске“ слике?

С тим у вези можемо истаћи неколико ствари. Пре свега треба да нам буде јасно да у процесе интеграција православних култура, народа и држава морамо да уђемо с пуном свешћу да је тако нешто сасвим оправдано, потребно и пожељно. Паралелно с том интеграцијом треба непрестано да радимо на другим и другачијим типовима интегрисања, али с другачијим претпоставкама, поступцима и сврхама, а коначно и са различитом мером енергије и ентузијазма. У свему томе, на уму бисмо морали имати неопходност непрестаног повећавања стабилности, мира и безбедности како на Балкану тако и шире. Ипак, од нас, Срба, неће пресудно зависити колике ће се тензије унутар православног света јављати, али да су оне вештачки изазиване, смишљане и активиране, у то нема никакве сумње. Ширина и интензитет тих тензија биће у најнепосреднијој сразмери са снагом Русије и са степеном њених интеграција са Западним државама. Чим Запад буде престао да именује Русију као главног свог противника, ове тензије ће знатно изгубити на снази. Тај дан није тако далеко.

За нас је, међутим, најважније питање шта у свему томе можемо и треба да учинимо? Кључна је ствар да, пре свега, себе добро разумемо, а онда и да добро разумемо европску и светску ситуацију. У тим суочавањима морамо превасходно да водимо рачуна о сопственим интересима и да водимо битке које реално можемо добити, док остале битке треба оставити да сачекају нека боља времена. Истовремено та наша победа мора бити усклађена с победом бољег, честитијег и смисленијег дела човечанства унутар спора који се води од како је света и века. Треба стога јасно препознати ко је ко и шта је шта. У овом тренутку, осим озбиљних развојних цивилизацијских процеса и подизања општег квалитета живота, тренутно нам је највећа опасност повезана с покушајима раздробљавања целине српског националног, културног и државног простора. Најдраматичнија су свакако питања Косова и Метохије и Црне Горе, а њихова сложеност је таква да се можемо запитати имамо ли снаге да се с тим изборимо на добар начин. За тако нешто ми способности свакако имамо, али нам је паклена неслога и неспособност да делујемо саборно и здружено извор великих мука, могуће је и великих пораза. Последњи је тренутак да тај део својих слабости некако превладамо и да се организујемо како бисмо обезбедили сопствени опстанак и изградили лепшу будућност.

Све је изненадила снага отпора Црногораца решених да бране своје светиње упркос режимском насиљу над стварности. Како је могуће да је удар опет нашао искру у камену?

Мене та снага отпора није нимало изненадила. Веома добро знам колико у Црној Гори има часних и поштених људи који ни по коју цену не би издали ловћенског тајновидца Његоша, Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, Светога Саву и многе, многе претке који су утирали пут часној Црној Гори, одговорној пред Богом, пред свеколиким српством и пред целим човечанством. Такви Црногорци већ годинама и деценијама учествују у оном Његошевском покрету отпора, исказујући непристајање на разарање црногорског идентитета који се не може одвојити од српства. Може се насиљем и само насиљем покушати да се то учини, али резултати ће увек бити поразни пре свега за саме Црногорце, али и за све преостале Србе.

У својој студији показао сам да је сама идеја црногорске нације продукт тоталитаристичких идеологија (југословенских комуниста и хрватских усташа), а њихови креатори Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија једино уточиште су могли да нађу у Павелићевој НДХ, намереној да сасвим уништи Србе, у Титовој Југославији, намереној да све етницитете на тлу Југославије покуша да претвори у нације, а да једино Србе раздробљава и доведе до јаких аутодеструктивних искушења. Ни краљу Николи ни зеленашима није на памет падало да изводе неке неутемељене пројекте стварања посебне нације, али су тек тоталитаристичке идеологије развиле осећање да се насилним методама може све учинити на овоме свету, укључујући и реализацију најлуђих и најнеутемељнијих замисли. На основи таквог субјективног, пре свега револуционарног осећаја да се може и оно што ником паметном на ум није пало, кренуо је млади Милован Ђилас, на крилима партизанских ратних победа и на подстицај своје Врховне команде, да креира идеју црногорске нације. И њему самоме је, усред таквога заноса, било јасно да све то стоји на стакленим ногама. А довољно је било само да коју годину касније падне с власти, па да се његова реторика, његов идеолошки програм и његов вредносни систем преокрену тумбе, те да опет, сасвим природно, Црногорац Милован Ђилас стане на ноге.

Читав наратив о црногорској националној посебности је потпуно неутемељен и неодржив, а довољно је да у Црној Гори престане систематско државно насиље, па да се људи најзад призову памети и да схвате да иду слепом улицом која их ни на какво добро место неће одвести. Треба свакако признати да је режим Мила Ђукановића омогућио изразити материјални напредак црногорског друштва, али је цена за тако нешто плаћена озбиљним ударима на душу и дух Црне Горе. Никоме не бих пожелео да свој национални идентитет гради на издаји свега онога што су њихови преци бранили по цену живота, крвавим заветима, народном песмом и свим свецима који су утврђивали веру и душевни полет. А нова идеологија монтенегринства тај синдром издаје темељно усађује у саму душу и тело својих поданика.

Сматрате, дакле, да садашњи отпор у Црној Гори није случајан. Како је та „неслучајност“ утемељена?

Знајући истински дух Црногораца ја сам се питао како то да и раније, у оваквом броју као данас, нису устали против системског државног насиља које се над њима спроводи. Не у таквом броју, али је отпора часних појединаца и те како било. Сетимо се само 27 професора који нису пристали да се традиционално, у Црној Гори једино познато име српскога језика елиминише из школског система, те да се замени неутралним именом матерњег језика, а потом и производњом политичког конструкта црногорског језика. Тих 27 професора су по линији струке морали бити питани о томе какав је легитимитет таквог чина брисања имена српскога језика и таквог удара на сам српски језички идентитет, али не само што нису били питани о стварима струке него су одмах бачени на саму друштвену маргину и угрожен им је елементарни опстанак. Знам и многе друге људе који годинама улажу напоре да се онај природни, здрави резон Црногораца не изгуби у овој, истовременој, тмуши и мрмору, те буци и галами, на коју рачунају они који би да обаве истрагу предака и да Црногорце претворе у оно што никад нису били. Сви ти припадници Његошевског покрета отпора очували су част имену Црногораца, све чувајући част своме српском презимену.

Континуитет отпора је везан с континуитетом србомрзачког насиља. До када?

Читав низ насилних метода јасно сведочи о континуитету тоталитаристичке идеологије у Црној Гори. Тако отуђени центар комунистичке политичке моћи није 1945. године, на демократски уредан начин, питао народ у Црној Гори јесу ли они национално Црногорци или Срби. Исто тако политички однарођена клика није 2007. питала ни озбиљне лингвисте ни сопствени народ је ли језички оправдано конструисати некакву политичку измишљотину названу црногорски језик. А такође иста однарођена политичка клика на власти није 2019. године питала ни озбиљне правнике ни сопствени народ може ли се, без уредне јавне расправе, утемељити овај бесрамни тзв. Закон о слободи вероисповести, а у њему (нарочито у члану 52 и 53 Нацрта закона) изложити читав програм срачунат на бескрупулозну национализацију добара које имају јасног, историјски и правно утемељног титулара, а то је Српска православна црква.

Овакав континуитет тоталитаристичких метода у државном апарату довољно указује на чињеницу да је за постојећу власт у Црној Гори демократија само обланда и алиби, а да су одлуке несумњиво насилне и неутемељене, тј. да су израз диктаторске, тоталитаристичке идеологије. Тако су се имена Дукљана и Монтенегрина оцрнила за вечита времена, као оличење произвољности и неутемељености, мистификација и фалсификата, измишљотина и лажи. С обзиром на то да та имена долазе из неких других, страних центара моћи, она савршено одговарају природи једног отуђеног, ненародног режима.

Шта и куда даље?

Пре свега треба бити крајње одлучан, али и веома опрезан. У овом тренутку креатори криза у свету већ имају планове о томе како да пусте крв између Србије и Црне Горе, а од тренутка кад је Црна Гора ушла у НАТО, то је постала реална опасност од које највише треба стрепети. У својој потреби да радикализује облике насиља над сопственим народом, актуелни монтенегрински режим ће се ослонити на све војне и шпијунске структуре, па ће настојати да до тог пуштања крви свакако дође, али да он, тај режим, никако не понесе кључну кривицу. Јасно је да је једној другој великој светској сили намењено да јој се припише улога која ће оправдати све облике насиља који би требало да уследе.

Једини начин да из ових прљавих игара срећно изађемо јесте да сва догађања буду искључиво у домену вере и цркве, језика и књижевности, науке и културе, људских права и цивилизованих норми понашања, те одлучног грађанског и политичког отпора, јер у тој области и јесу основни узроци ове проблематичне ситуације. Нико режиму Мила Ђукановића не замера што је подигао градове и путеве него му замера што се бави измишљањем идентитета и што организује насиље над прецима, савременицима и потомцима, а све то на темељу измишљеног идентитетског наратива. Покрет треба да буде потпуно његошевски и светосавски, а то значи да буде у знаку духовне стабилности и чврстине, дубоке вере и трајне енергије, заснован на знању и духовности, на књижевности и просвећивању, на култури и науци. Мир је највећа српска шанса, све остало нас води у пораз.

Како доћи до мира у немирно доба?

А тај мир подразумева још неколико крупнијих ствари, а пре свега пажљиву припрему за изборе који треба да уследе. Људи су се окупили око неких стабилних, идентитетских питања и вредности, па сада природно очекују да се ствари развијају на озбиљан, реалан и политички остварив начин. Окупљеним људима треба утемељена нада која се неће већ сутра претворити у пепео и у прах, односно у систем изневерених очекивања, лажи и превара. Све што се буде радило, мора бити дело самих Црногораца! Логистичка подршка свих Срба ће постојати, али само дело мора бити црногорско! У том погледу треба урадити три крупне ствари: дефинисати озбиљан политички програм, а он би морао да садржи не само оно што је пожељно са становишта националних интереса него често и понешто што није баш пријатна и мила обавеза; затим градити саборни политички дух који треба да сузбије личне сујете, те крупне и ситне људске, одвише људске омразе које за собом повлаче тешке и мучне последице по читав народ: не сме се дозволити да риба од главе почне да се квари и смрди! И сачинити јаку организациону структуру на терену, у сваком месту где Црногораца има, те где живе у дослуху са својим прецима и са сопственом природом! Од три поменута циља, све се чини реалним и остваривим, али она друга ствар представља готово непремостиву препреку. Бојим се да ће, као и много пута раније, политичке елите у Црној Гори показати да их сложеност задатака превазилази, те да ће све предности које им Мило Ђукановић својим неуравнотеженим амбицијама и насиљем даје, убрзо бити неутралисане тако да ће господар Црне Горе – бојим се – остати исти!

Разговарао: Владимир Димитријевић