ИСТОРИЈА: Овако је 20.000 Сплићана и навијача „Хајдука“ дочекало 1918. српску војску на риви

„Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас виђесмо. Благословена вам свака стопа била!“ речи су којима је сплитски градоначелник др Јосип Смодлака дочекао на Риви 2. батаљон 13. пешадијског пука Тимочке дивизије 20. новембра 1918. године

една од најтежих деценија у модерној историји Србије — она друга у XX веку — крунисана је великом победом пробијањем Солунског фронта, ослобођењем окупиране земље и припајањем Државе Словенаца, Хрвата и Срба, формиране крајем 1918. године на јужном тлу распале Аустроугарске монархије, те формирањем Kраљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Симболично, круна тог уједињења био је улазак трупа Српске војске у Загреб, престоницу дотадашње Kраљевине Хрватске-Славоније, конститутивног дела Аустроугарске монархије.

Али гвоздени српски армејци нису само у Загреб умарширали, већ свуда по југословенским земљама. Најсвечанији дочеци одиграли су се у Сплиту, Ријеци (Ријечане остали Хрвати чак и данас зову „Србима“), Дубровнику и Шибенику.

2. батаљон 5. пешадијског пука Дринске дивизије ушао је у Ријеку, ваљда истог дана када и 2. батаљон 13. пешадијског пука Тимочке дивизије у Сплит, 20. новембра, десетак дана пре формалног уједињења. Одиграло се то на позив Народног већа ДСХС, која нам је послала молбу.

У молби је писало: „У бившој аустроугарској војсци јесу дисциплина и ред посве уништени: Држава Словенаца, Хрвата и Срба стоји пред опасношћу да буде похарана од враћајућих се чета са бојишта (односно Хрвата из аустроугарске војске; прим. нов.). Влада српске државе се умољава да што скорије пошаље своје чете. Брзи одговор се умољања.“

Сходно томе, наши су момци отишли да успоставе ред и мир, и да заштите имовину грађанства.

Сплит — који је био и остао све до друге половине XX столећа најјугословенскији од свих градова Југославије, који је претио загребачким политичарима да ће сам Далмацију ујединити са Kраљевином Србијом ако они одлуче да створе независну Хрватску — сав се окупио на Риви том приликом.

20.000 Сплићана и навијача Хајдука (јер, Хајдук је основан седам година раније) српску је војску дочекало повицима: „Живјела Српска војска! Живјела Југославија!“.

Др Јосип Смодлака, оснивач и вођа Хрватске демократске странке и у том тренутку градоначелник Сплита (то ће постати у још једном наврату, 1943. године након слома Италије, испред АВНОЈ-а) овим их је речима поздравио:

„Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас виђесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала!

Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Kолико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Kарађорђа, Kраљу вашему и нашему. Да живи Kраљ Петар! Да живи Српска војска!“

Славни сплитски композитор Јаков Готовац компонује корачницу „Чика Пера“ (тридесетих година и познату оперу „Еро с онога свијета“), а паралелно са овим догађајима слични се масовни дочеци организују и у другим великим и малим местима.

Премда је у Загребу било далеко мање свечано, ако је свечано уопште прикладна реч, и премда је дошло до инцидента тог 5. децембра када је Српска војска ушла у град (војници 25. и 53. домобранске пуковније тражили су на Тргу бана Јелачића формирање самосталне Хрватске републике, било је повика „Доље српска династија! Доље краљ Петар! Доље српски милитаризам!“, а у сукобима их је убијено 13 а рањено 17), свеједно, и у Загребу је такође било много одушевљених Југословена.

Тако је у 3. броју „Пучких новина“ аутор надахнуто написао: „Браћа Срби доказала су овим чином да им је више стало до слободе и спаса хрватског и словеначког народа него до њихових властитих живота. Они зато остају међу нама као наша обрана и заштита. Својим животима хоће да нас очувају од талијанског освајања.

Благо си га ономе ко има у невољи друга – вели наша пословица. Тај друг у невољи нашој јесте брат Србин, који је још и након пет година јуначког ратовања спреман да гине за опћу, југословенску ствар. Нека се на њега угледају они наши војници, који срамотно побјегоше својим кућама, а успут пљачкају“.