Истина о Дритану Абазовићу – Тридесет година мржње и најљући челик би истопило

Пише: мр Горан Бјелановић

Узмували се аналитичари, квазисоциолози, НВО звездочатци – нема ко није своју рекао у вези са резултатима недавно одржанних парламентарних избора у Црној Гори. Како се то деси? Због чега? Који су најважнији фактори, а гдје леже одсудне преломне тачке, промјене односа снага на политичкој карти државе под Ловћеном?

Остварило се чудо над чудима, али како? Лако – да лакше бити не може. Свети апостоли кажу да се ствари дешавају онда кад се поклопи вријеме. И оно и скуп толико пута спомињаних фактора да их нећу прежвакавати овим текстом. О једном бих чиниоцу да проговорим. Ономе који је најпресуднији, а не спомиње га готово нико. Мржња!

Тридесет година мржње и челик би најљући истопило, камо ли неку власт. Без обзира на њену привидну моћ и надмоћ над факторима опозиције.

Ово недоба је лансирало синтагму „партијски војник“ као ознаку најватренијег присталице „јединог правог пута“, сви остали су хејтери, сметња општем прогресу и напретку.
Сам термин „војник“, ма био он и партијски подразумијева ратно стање и мржњу као природно осјећање према ономе из „другог рова“.

Свака политичка акција је легитимна, свака идеја би се могла ако не оправдати, а оно макар разумјети, да мржња према онима који другачије мисле није била погонско гориво и храна неуморним чуварима тековина демократског фашизма.
И ова оксиморонска, а толико тачна синтагма, најбољи је илустратор сулудости и неодрживости оваквог стања ствари.
Демони су, етеричне силе зла, присутне на сваком меридијану, у сваком народу и појединцу. Немају они бајковита имена: Мефистофел, Белзебуб…. Зову се једноставно: Мржња, Похлепа, Завист, Лаж, Подлост, Лицемјерје… И тако до прексјутра.

Без обзира на до детаља разрађене варијанте: сицилијанке, даминог или краљевог гамбита – ни једна партија шаха никада није имала исти ток. Очекивано, толико пута успјешно извођена изборна стратегија досадшњих владајућих структура, овај пут је била спријечена да повуче завршни – побједнички потез.

Добро осмишљеним, побједничким походом кроз три велике колоне опозиција је успјела да изненади противнике и освоји сасвим довољну већину.

У политици ништа није завршено док не буде готово, па је губитничка страна промислила низ сценарија којима би цијелу ствар окренула у своју корист.

Доктор Здравко Кривокапић – Црногорац а вјерује у Бога (друго му још нашли нијесу, а како изгледа и неће), Алекса Бечић, Владимир Јоковић и Дадо Шћекић, Горан Даниловић… У реду!

Њих је једноставно стигматизовати, етикетирати мржњом према Црној Гори и црногорству. Пет пута поновљена лаж прераста у неопозиву истину. Код нас је довољно и једном. Истренирани смо добро у ових тридесетак година.

Играјући на провјерену карту распиривања међунационалне нетрпељивости доктор Дритан Абазовић се губитничкој страни наметао као најслабија карика у опозиционом ланцу.
И ту их је сачекао „ковертирани потез“ који су најмање очекивали!

Доктор Дритан Абазовић? Албанац, а не мрзи! Ни Србе ни Црногорце, Хрвате ни Бошњаке ни Роме, Ашкалије ни Египћане…

Уистину – ко је Дритан Абазовић? Неки га зову „гејм чејнџер“. Слутим шта то значи али не знам до краја. Неупоредиво више знам о прецима Дритана Абазовића.

О једноме од њих војвода Марко Миљанов пише у „Примјерима чојства и јунаштва“:
( Парафразираћу) Пољем се усред ноћи за неким сиромахом надала хорда Турака. Исукани им јатагани. Овај колико га ноге носе бјежи према једној арбанашкој кући. Домаћица куће га уочи, па улети пред домаћина:
– Чојку, ево се надала сила за неким сиромахом, шта да радим, кукала?
– Отвори врата томе што бјежи затвори онима што ћерају!

Кратко и одлучно одговори стари Арбанас. Потпуно је небитно евентуално одсуство крвне везе споменутог јунака са младим доктором наука, господином Дританом Абазовићем.
Били у сродству или не и површним посматрачима савремених политичких прилика мора бити кристално јасно да је Абазовић директни потомак једног таквог чојског и јуначког генетског кода.

У питање је младић, грађанске, космополитске профилације који је чврсто ријешио да „отвори врата свима онима који бјеже, а затвори онима што ћерају“.

Не треба ангажовати ни социологе, политикологе ни профајлере. Ова прича из „Примјера чојства и јунаштва“ господина Абазовића објашњава – у потпуности. Ништа другачије и друго се од њега нити може добити нити очекивати.

Свјестан је млади доктор наука Абазовић, да се слобода никоме не поклања, него се мора освојити. Спреман је и да плати ту цијену кроз изложеност: прозивању, етикетитирању, свим нискостима којим се одлазећи силници умију и могу послужити.

Оно што би сваки грађанин Црне Горе највише морао да зна јесте да се Абазовић не бори за себе. Човјек његових година и образовања би лако могао да купи авионску карту за: Лондон, Париз, Минхен… И брига њега за балканске „торове и оборе“!

Његова борба се објашњава истински утемељеном вјером у срећнију и бољу Црну Гору. Млади доктор наука и те како добро зна да је то борба за сваког слободног грађанина у нашој држави, без обзира на националну, партијску или вјерску припадност, па и за оне који су однедавно највише против њега!

Ни то није довијек’. Кад буду ослобођени мржње којом су задајани више од тридесет година, разумјеће колико зло су непотребно носили под грудном кости, како се без тог Демона и љепше и слободније дише.

Тада ће ваљда стећи и демократски капацитет да признају грешке које су чинили у овоме времену. Овај текст је тек наговјештај да је будућност без мржње – већ почела!