Једина два доказа у случају „Маркале 1 и 2“, због којих је одговорност пребачена на Војску Републике Српске, уништена су у депоу Хашког трибунала. Бранилац Ратка Младића пред овим међународним судом Бранко Лукић каже да су стабилизатори на реповима мина, за које тужилаштво тврди да су испаљене са српских положаја, разлабављене и на тај начин су изгубили карактер доказа.

То се догодило баш у тренутку када је одбрана требало да искористи ове доказе и покаже да мине нису биле испаљене са положаја Војске Републике Српске.

На основу деформација од експлозије на реповима мина могуће је доказати одакле су испаљене. Међутим, ако се стабилизатор поломи специјалним кључем, то постаје немогуће.

Ово је други пут у току неколико дана да се појављују оптужбе за уништавање доказа у депоима Хашког трибунала. Недавно је Дик Марти, специјални известилац Парламентарне скупштине Савета Европе, у интервјуу „Вечерњим новостима“ изразио запрепашћење због тога што су у депоима Трибунала уништени докази у случају „Жута кућа“.

„На тај начин тужилаштво контролише све поступке. Доказе који оптужују савезнике НАТО-а они униште. Ако то не ураде, онда те злочинце свесно оптуже за оно за шта нису криви, а не за оно за шта су криви. Зато није ни чудо што су Насер Орић и Рамуш Харадинај ослобођени“, објаснио је Лукић.

Прикривање или уништавање ослобађајућих доказа у односу на Србе оптужене пред Хагом био је уобичајени модел рада Трибунала, каже адвокат Горан Петронијевић. У првом реду, докази су прикривани.

Обавеза тужилаштва је да обелодани све доказе одбрани пре почетка доказног поступка, како би одбрана доказе могла да употреби у корист оптуженог, наводи он.

„Међутим, ми смо, рецимо, само у случају доктора Караџића од 177 захтева за упознавање већа за прикривање доказа од стране тужилаштва имали 173 позитивне одлуке“, наводи Петронијевић, „Значи, 173 пута у суђењу доктору Караџићу суд је опоменуо тужилаштво да је прекршило правило о поступку и доказима о обелодањивању доказа, које је имало обавезу да обелодани до почетка поступка.“

Тужилаштво је доказе редовно прикривало и обелодањивало их је, или када их одбрана открије, или када прође рок за употребу доказа и одбрана више не може да га употреби, додаје Петронијевић.

Такве ствари су масовно рађене, наглашава он. У англосаксонском праву, када би тужилаштво било ухваћено три пута да прикрива доказе од одбране, поступак би био поновљен.

Да је одбрана у случају Радована Караџића имала прилике да употреби само трећину прикривених доказа, пресуда би била ослобађајућа, констатује Петронијевић. С обзиром да је понашање тужилаштва систематско, адвокат извлачи закључак да између тужилаштва и суда постоји договор против Срба и као оптужених, али и као жртава.

„На пример, када су у питању били Орић, па Харадинај или хрватски генерали, тада су прикривани докази који су ишли у корист оптужбе. Сетите се да Хрватска никада није доставила ’Топничке дневнике‘, подсећа Петронијевић, „кључни доказ који је говорио о кривцима за ’Олују‘, о кривици у ’Олуји‘, па чак и о геноцидној намери.“

Да је тужилаштво правовремено достављало доказе браниоцима, они никада не би могли да буду уништени, јер би их адвокати одбране сачували, каже адвокат Бранислав Тапушковић. Оно што је важно, према његовим речима, јесте ко је наредио уништавање доказа. У случају „Жута кућа“, бивша главна тужитељка трибунала Карла дел Понте рекла је да зна ко је наредбодавац, али, пошто више није у Хашком трибуналу, то треба питати садашњег главног тужиоца Сержа Брамерца, подсећа Тапушковић:

„Ту је највећа грешка суда, јер ми никада нисмо могли да сазнамо шта они све имају од доказа, иако су били у обавези да нарочито такозване ослобађајуће доказе одмах доставе браниоцима. И онда то не би било уништено. Сада је питање ко је наредио да се докази униште. Карла дел Понте је изјавила да она то зна, али да она више није тужилац и да треба питати Брамерца.“

То што више нема кључних доказа у случају „Маркале 1 и 2“ може да има велике последице по пресуду Ратку Младићу, јер се ради о ослобађајућим доказима, закључује Петронијевић.

Чини се, ипак, да није све тако црно. Професор Универзитета Илиноис у Чикагу Никола Моравчевић, увидом у архив УН, дошао је до закључка да су званичници УН Србима дописивали злочине у последњем рату у Југославији и БиХ и сакривали извештаје с терена који су приказивали другачију слику од оне коју је захтевала америчка дипломатија.

Пре неколико година балистичари Зорица Суботић и Миле Попарић, у сарадњи са колегама из неколико земаља, показали су да гранате које су погодиле пијацу Маркале (први масакр догодио се 5. фебруара 1994, а други 28. августа 1995.) нису могле да дођу са српских положаја.

Међутим, према мишљењу историчара Чедомира Антића, да би се променила слика о Србима као јединим кривцима за грађански рат у бившој Југославији, мора до дође до смене генерација, ако не и до промене епохе.

„Постало је јасно да је тај рат за САД и њене савезнике био нека врста тријумфалног огледног рата ’новог светског поретка‘, јер ни у једном другом рату, ни пре ни после нису постигли ту врсту успеха“, сматра Антић, „То је било време, што би рекао стручњак за Балкан Џон Шиндлер, када су постојале глобалне информативне мреже, а није постојао Интернет. Тако да је, малтене, све оно што би неко на некој страној телевизији представио и измонтирао, било прихваћено као апсолутна истина.“

Суђења у Хашком трибуналу разобличила су, према Антићевим речима, једнострани приступ Запада према југословенском грађанском рату:

„Суд је у старту био представљен као суд који неће судити злочине против мира и неће судити политичарима, осим Србима. Од самог почетка било је јасно да ће тако радити. Судије су великим делом биле пристрасне, нестручне и показало се да већина тих наратива, у које данас верују националисти у Сарајеву, Загребу и Приштини, није тачна.“

Грађански рат у Југославији био је, каже Антић, прљав и тежак и у њему није било невиних када је реч о ратним злочинима. Неке ратне злочине немогуће је оспорити, али злоупотребе ратних злочина у Србији није било ни 1991. године.

Међутим, испливавање нових доказа о злоупотреби ратних злочина зарад потврде западне политике према Србима неће променити слику о прошлом југословенском рату. Најбоље што би могло да се догоди, јесте да све то буде заборављено, закључује Антић.