„ИСКРА“ НА ЛИЦУ МЕСТА: На гробљима око Сарајева сад убијају мртве Србе!

Поразбијани и разбацани споменици и крстови на гробљу у Семизовцу крај Вогошће. Тешка слика до бога и до неба. Само што се гробови на гробљу у Семизовцу крај Вогошће не поотварају од муке…

– Оцу ми срушили споменик. Срећа па није препукао… Сад ми требају шесторица људи да га вратимо где је био… Поломили и ограду око гроба. Неко је то са лошим намерама урадио. У комшије са којима живимо од вајкада не сумњам, неко је то ко није човек – каже Невенка Петровић која сада живи у Вишеграду а кости њених најмилијих остале у Сарајеву.

На гробљу најстарији споменик из 1785. године, па даље из 19. и 20. века. Нису Срби у Семизовцу крај Вогошће никли јуче или прекјуче, мада у кућама испод гробља јуче нисмо нашли ни једног јединог да нам отвори врата и исприча тугу коју су пре који дан затекли на гробљу…

Изломљен споменик Војиславу Маунаги, и поред њега Мићу Маунаги, па мало даље срушен споменик Саву, Петри и Ђуру Петровићима.

Натписи „Овде почива раб божији“ – у блату.

Гледао сам исте слике на српском гробљу у Јужној Митровици пре годину дана. Једино, гробље у Митровици је веће па је тамо више поломљених споменика. У Митровици нељуди отварали гробове и вадили кости, у Семизовцу нису… Ако је коме за утеху.

Наташа Крсман била пре седам дана на гробљу Бријешће у Сарајеву да оцу запали свећу. Испрва није ништа ни приметила, тек кад је пришла очевом гробу, видела да је ишчупан и бачен крст… После се окренула око себе и видела још порушених споменика. Од тада, туга јој се уселила у срце…

– Отац је преминуо пре десет месеци… Била велика сахрана, дошли су и комшије… Али, није ту проблем до комшија, проблем је до система и до климе у Сарајеву. А клима тренутно није добра. Ово гробље нико није дирао ни за време рата, зашто сада, осим ако у питању није оркстрирана акација, јер, из недеље у недељу скрнаве гробља, руше крстове – каже Наташа.

У Сарајеву сад је горе него 1997. године, са пуно горчине прича Наташа. Пре двадесет година рат тек био завршен, сви се надали у мир, после двадесет година око Сарајева убијају мртве…

– Ако сваки дан слушамо за шта смо све ми Срби одговорни не појединачно, него за шта смо одговорни колективно, онда то није добра порука, а ову поруку добро смо схватили али што се мене тиче отићи ћу кад ја хоцу а не кад ми то неко поручи. Као што ни ово моје огорчење није порука мојим пријатељима Бошњацима јер су и они огорчени овим дивљаштвом. – каже Наташа.

Од рата до данас, црква Преображења Господњег у Пофалићима оскрнављена је равно 40 пута. За кратко време, последњих недеља, оскрнављена су гробља у Осјеку, па у Какњу, па у Бријешћу, пре пар дана у Семизовцу. Недавно су и из ЈКП „Сарајево“ на 13.000 адреса у граду, највећим делом на адресе Срба отишла упозорења – ко не плати таксу, гробови његових најмилијих биће прекопани, кости покупљене и кремиране…

Као да их ту никад није ни било… Ни мртвих Срба ни њихових споменика.

– Преносим званичне податке. По подацима из пописа, од 1991. године до 2013. Сарајево је трајно напустило 280.000 људи, од тога, најмање је 120.000 Срба. По попису из 2013. у Сарајеву садашњем остало је 13.300 Срба, а пре рата било их је 157.000 и још 57.000 Југословена, а од тога је најмање пола било Срба. И, то говори много – каже Душан Шеховац, директор Бироа за људска права Удружења демократска иницијатива сарајевских Срба.

И Душан Шеховац данас је по гробљу у Семизовцу претурао по поломљеним споменицима и крстовима.

– Скоро 99 посто Срба са којима сам причао кажу да је рушење споменика јасна порука Србима – нисте овде добродошли. Ја мислим да је оно што данас овде видимо и тотално непоштовање човека. Шта значи вређати посмртне остатке човека који ти ништа није урадио? Овде видим и невероватну мржњу према крсту, према православљу, према Србима… И још једна порука је рушењем споменика овде одаслата Србима – ви сте лоши, све ваше треба уништити – каже Шеховац.

Њему, додаје, нису јасни позиви из Сарајева на заједнички живот, заједничку државу.

– Зову ме на заједништво, а и мени и мом народу мисле све налошије. Оптужују Србе да су растурили Југославију, да су желели велику Србију, а истовремено затиру се трагови Срба и тамо где су живели. Има ли ико у Сарајеву да каже – па нису Срби црн ђаво. Срби су 500 година градили овај град – каже Шеховац.

У Сарајеву се тренутно, наставља Шеховац, рађа више малих Американца, Арапа или Кинеза, деце представника међународне заједнице, него што се рађа Срба. Број српске деце у сарајевским основним и средњим школама сведен је на – статистичку грешку.

– Будућност Срба у Сарајеву? Тешко питање. Јер, у Сарајеву су три врсте Срба. Имате у Сарајеву Србе који су за време рата били уз Бошњаке, и – њима је сада супер. Други су Срби, има их неколико хиљада, који раде у заједничким институцијама, и трећи су Срби који су за време рата били у Републици Српској и они сада немају никаква права, осим права да дишу ваздух, а са водом је већ мало проблематичније, јер, мало – мало па се вода искључује. Срби у Сарајеву могу само да понављају залеђену, контролисану, програмирану садашњост. Срби у Сарајеву нису субјект изградње сопствене будућности – каже Шеховац.

Ко руши споменика и крстове по гробљима око Сарајева и у граду, још се не зна. Истрага је у току, на лицу места била је полиција. Од оближњег насеља до гробља у Семизовцу има барем два километра, од тога километар и по кроз блато… Онај ко је рушио споменике морао се добро помучити да дође до гробља које није ни близу путевима.

– У Сарајево је у међувремену стигло 170.000 нових грађана, многи од њих из средње Босне, хрватских делова Херцеговине, из источне Босне. То је маса незадовољних, можда се из тих структура од људи уништених живота регрутују они који свој бол претварају у мржњу према другима и другачијима. Много од њих нису у својој средини чули црквено звоно, видели крст, неко им је објаснио да су Срби дивљаци који су дошли у Сарајево и напали Бошњаке – каже Шеховац.

И још додаје:
– Сарајево је продало свету идеју да су само Срби варвари који су рушили Сарајево. Продата је и легенда да они нису рушили православне цркве, а истина је да су срушили цркве у Хаџићима и Трнову где је свештеник страдао од мучења ужареним крстом…

Тагови: Гробље, Душан Шеховац, Наташа Крсман, Сарајево, Семизовац, Срби