(ИНТЕРВЈУ) Између историје и садашњости: Са Тајаном Потерјахин о традицији, идентитету, „Варошкој легенди“

Тајана Потерјахин, значајни глас српске књижевности, са дубоким руским и козачким коренима, својом тетралогијом„Варошка легенда“ већ је потврдила да се ради о књижевној појави ретког квалитета. Њен рад није само естетски изузетан, већ дубоко разматра људске судбине, прелазећи између духовности и друштвених и политичких питања. У интервју за ИН4С портал говори, између осталог, о својим романима, али и традицији, култури, обичајима…

1. Тајана, ове године издали сте завршни део Варошке Легенде, под називом „Молитва за душу суђену“. Можете ли нам, за почетак овог интервјуа, рећи колико је ово значајно за Вас?

– “Варошку легенду” почела сам да пишем док још нисам имала пуних тридесет година, а сада, када сам завршила ту причу, на прагу сам четрдесетих. Не само да је читав мој досадашњи књижевни пут обележен овим романом, већ и мој интимни живот, свакодневица чији је део “Варошка легенда”, на различите начине, била готово читаву деценију. Не знам шта ће бити у будућности, али кад се осврнем на дуги период настајања ове књиге и на ту заокружену целину, до краја уобличену идеју и суштину, осећам готово неверицу, како је нешто тако велико: обимом, слојевитошћу тема, ликова и стила могло да настане тако лако и спонтано, уз природно смењивање фаза у којима сам писала и дужих периода када сам само пуштала да ми се открије шта треба да радим даље. Мислим да је то поверење које сам имала у Бога и своју способност да чујем тај глас који води, оно што је учинило да током десет година, уз различите промене у личном животу, утиске, проблеме, просто: живот који ми се догађао, не погубим конце и не залутам као приповедач. Конац дело краси, сазнање да сам испричала причу до краја са истим жаром из ког је и настала испуњава ме у потпуности. То је сазнање да сте испунили своју сврху, да нисте закопали свој дукат.

2. Како бисте сумирали ову годину, који је тренутак на који сте најпоноснији?

-Свако јутро када сам са повређеном ногом излазила да одрадим својих 10 000 корака које ми је “преписала” докторка. Спремност да поднесем бол, ради испуњења велике жеље. Мислим да је то управо оно чиме Бога, пре него речима, понекад убедимо да Његова интервенција неће бити узалуд расута милост. Такође, поверење у Њега. Када сам одлучила да почнем писање “Молитве за душу суђену”, осећала сам известан страх, можда и несвесну жељу да одложим свршетак. Али сам се препустила, стављајући себе као писца потпуно у власт струјања виших стварности. И опет сам била награђена. Напослетку, поносна сам на овај тренутак сада, јер нисам допустила да ме поремети стихија друштвеног и политичког живота и да ме ови и они развлаче како бих се било коме допала. Сачувала сам расуђивање које се темељи на вредностима у које верујем и које заиста живим, без обзира на цену. Желим да останем заувек отпорна на ударце споља, и сензибилна за покрете који долазе изнутра.

3. С обзиром на то да сте антрополог и етнолог, уз то што сте и писац, можете ли нам рећи да ли је Ваша струка обликовала начин на који стварате и доживљавате ликове и друштва које приказујете у својим књигама?

-Антропологија ми је свакако помогла да разумем природу и сложеност људске заједнице, да увек имам на уму узајамне односе којима се појединац и друштво креирају у једном непрекинутом процесу који је одређен извесним правилностима, колико год нама, због честих промена спољашњих околности, деловао хаотично. Као етнолог, научила сам да појаве из прошлости не приписујем олако незнању и наивности некадашњег човека, него да потражим скривену логику унутар сваког обичаја, веровања, сваке шаре на преслици или ћилиму. Због тога слика српског друштва с краја 19. века у мојим књигама није ни савремена критика ни анахрона бајка, већ једна дубоко рациона перспектива која отвара могућност да ликови егзистирају као реалне личности, будући да живе у свету који је заснован на чвстим темељима логике историјске реалности. Никад не заборављам да је наш свет премрежен најразличитијим односима као финим пауковим ткањем. Да бисмо разумели неки (историјски) тренутак или личност, морамо да распетљамо све те танке нити. Да бисмо створили уверљив књижевни лик, морамо да исплетемо читаву ту мрежу око њега, а не само да га опишемо и очекујемо од читаоца да нам верује како је то стваран човек са којим се може саосећати, борити, који се може мрзети. Једна мала грешка може да поквари читаву мустру.

4. Као неко ко се бави проучавањем културе и традиције, како видите данашњи свет?

-Свет коме ми данас донекле припадамо, у геополитичком и културном смислу, рекла бих, налази се у фази цивилизацијске стагнације на свим пољима, и то је сада незаустављив процес због тога што представља логичну последицу одабира одређених вредности и модела према којима се конституишу друштва и појединци. Кажем донекле, јер сматрам да су наше специфично историјско искуство, географска и геополитичка позиција и пре свега културни запис, дефинисан верским одређењем, премда узроци многих невоља у прошлости имали и заштитну улогу: управо захваљујући традицији која је осмислила везе између споменутих елемената и сачувала одређену самосвест која још увек, срећом, не дозвољава потпуно разводњавање идентитета у глобалистичкој мочвари. На другој страни, можемо пратити судбину света који је прихватио идеје просветитељства и хуманизма у потпуности. Не треба данашњи концепт људских права који заправо служи да преформулише саму људскост посматрати као девијацију, то је само последња фаза процеса који су били екстремно непријатељски и агресивни према европским традицијама.

5. Да ли мислите да људи данас довољно препознају значај традиције?

-Рекла бих да врло мали број људи уопште разуме шта је традиција заиста, и то им се не може замерити, јер наш образовни систем уопште не препознаје значај разумевања ове теме на исправан начин. Често тако можемо чути мишљење да традиција сама по себи није нешто лоше, него да из ње треба узети оно што је добро, а одбацити оно што је лоше. Ова визија, у којој су елементи традиције послагани као воћке на пијачној тезги, па се може бирати која је трула а која зрела, управо показује најдубљи степен неразумевања природе и суштине традиције: најсложенијих феномена људске друштвене историје. Вратићу се на метафору о пауковој мрежи. Кидање једне нити узрокује парање, или макар озбиљну штету, зато што је традиција филигрански осмишљен орнамент значења, а не механички скуп обичаја, веровања и сећања.

6. Како видите улогу празничних обичаја у очувању културног идентитета?

-Обичај је елемент, манифестација традиционалног погледа на свет и конкретне традиције, стога је подједнако пожељно инсистирати на чувању обичаја, колико и опасно, уколико не постоји шири контекст разумевања метафизичког значења и места које конкретни обичај има у целини једне традиције. Обичаји су постали аргументи против традиције, управо стога што се, често идеолошки сасвим свесно а још чешће у незнању, игнорише чињеница да је за анализирање неког конкретног ритуала или обичајне праксе неопходно познавање целокупног друштвеног контекста из ког потиче.

Не потребно, пожељно, него неопходно.

Ми смо обичаје у великој мери претворили у нематеријалне експонате који се у пригодним, најчешће празничним приликама износе из музеја и након перформанса тамо враћају: у критичној мери нарушен је континуитет који би обезбедио човеку данашњице да истински разуме и живи ону традицију чији је одређени обичај био саставни део. То не значи да неко друштво може и треба да се окамени у тренутку, напротив, већ да традиција представља једну вишу категорију смисла који идентитетски повезује све генерације, у свим историјским, економским, технолошким и културним моментима трајања.

Ми из године у годину слушамо на Јавном сервису како се “традиционално” дочекује Божић, уз етнографски опис свих радњи и веровања, али никада не сазнамо више и шире од тога. Ми смо научили да су многи наши хришћански обичаји настали интегрисањем старих предхришћанских традиција, али нико нам не објашњава механизам те интеграције, њен смисао и логику. Свакако, боље је да сачувамо све што се сачувати може, али сматрам да наши савремени етнолози, застрашени идејом о превазиђености оваквих интересовања, не раде свој посао довољно одговорно. Наравно, нису они једини одговорни, у најширој јавности постоји неразумевање, може се рећи и отпор, према покушајима реконструкције наше традиције и увођења ових тема на један студиозан начин у наш образовни систем и јавни простор. Ради се о идентитетском питању највишег реда, зато структуре инсталиране управо са циљем коначне разградње националних идентитета доследно раде на маргинализацији етнологије која тумачи традицију, наспрам антропологије која се данас претежно бави актуелним феноменима.

7. Да ли књижевност може бити средство за промену друштва или је по Вашем мишљењу, она више рефлексија друштвених промена?

-Пошто настаје као последица психолошких, духовних, емотивних, интелектуалних процеса и покрета у писцу, књижевности је суђено да увек у некој мери буде и огледало постављено пред лицем света који је писца формирао, али ми се чини да је промена друштва посредством уметности могућа само онда када уметност има снажан капацитет да утиче на појединца. Верујем да је уметност сва лична, и да се претвара у импотентни активизам када заборави на то и покуша да се обраћа било ком колективном ентитету. Генерално, друштвена промена је нека врста утопистичке крилатице. Могућа је само промена човека. У том контексту, књижевност је можда најпотентија од свих уметности. Кажем, можда, јер и једна Бахова фраза може заувек да измени душу човека. Али књижевност је причање прича, а приче су створиле наш свет.

8. Може ли књижевност, као уметничка форма, допринети очувању традиције и обичаја у модерном друштву?

-То је врло осетљиво питање, зато што књижевност није документаристика и претерано инсистирање на етнографској веродостојности може да наруши право ствараоца на имагинацију, са друге стране, неки велики аутори који су стварали уметничка дела не фалсификујући традицију, али без намере да оставе за собом научне списе, данас се сматрају ауторитетима на пољу етнологије. Много више људи прочитало је Бору Станковића него Ердељановића или Ђорђевића, Зборнике етнографског института САНУ, и данас ће многи о српском патријархату заправо знати само оно што може да се нађе у Станковићевим делима. Идеолошки, такође, притисак је стравичан: Лазаревић се, рецимо, сматра баналним и зашећереним управо стога што показује једну другачију слику минулог времена, премда и Станковић и Лазаревић говоре о одређеним епохама са много више ширине и осећајности него што то чини већина данашњих аутора. Станковић разуме свог газда Марка, али га савремене феминисткиње не разумеју. Зато је веома важно да књижевност задржи свој уметнички карактер, да буде лична, субјективна, наравно, не срљајући и кривотворење, али да са друге стране стоји образован и васпитан читалац који познаје контекст и уме да тумачи. Иначе ће писац морати да деформише свој уметнички подухват како би подучавао читаоце, а то увек, у крајњем облику, делује јадно када постоји очигледна интенција.

9. Како лично видите културни идентитет Србије у савременом добу?

-Ми смо збуњени из много разлога. Није ми тешко сваки пут да поновим, културоцид који смо доживели након Другог светског рата оставио је теже последице него вишевековна османска окупација. Паралелно са комунистичком “еманципацијом” десила се експанзија телевизије, путем које је англосаксонска култура извршила кобан утицај на бројне националне заједнице, формирајући се напослетку у једну глобалистичку звер која усисава све. Ми данас поседујемо сећање, али не и начин живота који бисмо могли да сматрамо специфично српским. На првом месту, секуларизација је скрајнула Цркву, од разарања породичне задруге преко изражене индивидуализације и усвајања материјалистичких идеала, све до технолошке експанзије која нас је напослетку готово потпуно удаљила једне од других гурајући нам телефоне у руке: наша свакодневица све мање се разликује од свакодневице припадника било ког друштва у Европи, уз мање или веће разлике у стандарду. У колико породица се чита Оче наш пре јела, када сте последњи пут отишли на мобу, или чак однели комшијама топле колаче? Наравно, све ово још увек се понегде и понекад догађа, али све ређе, “приватност” је преузела место саборности, а наш идентитет је управо заснован на хришћанској идеји шире заједнице као традиционалног језгра у оквиру кога породица и појединац себе остварују путем односа. Због тога, модерна глобалистичка култура и наш културни модел не могу да се помире, јер било какав компромис захтева одрицање једне стране од онога што је кључно. У том раскораку стојимо већ читав век. То је својеврсна културна шизофренија.

10. Као неко ко дубоко разуме историју и културу, да ли постоји нека тема која Вам је посебно важна и којом бисте се се можда бавили у следећој години? Шта је оно што имате у плану за 2025.?

-Агресивни феминизам чији агенти вршљају српским културним простором дефинитивно заслужује озбиљан и достојан одговор. Као главни закулисни подстрекачи насиља, промотери идеологије која продубљује јаз између полова и дискриминише један од њих: онај који је вероватно највећа жртва свих насилних процеса акултурације и економске репресије у прошлости и садашњости, инфилтрирали су се у практично све институције наше државе: од Владе, до школа, да не спомињено монопол у попкултури. Последице су тужне, и наговештавају све већи раздор, уз трајни утицај на нашу моћ саморазумевања и решавања друштвених конфликата, пошто је фалсификовање прошлости једна од главних метода ове идеологије. Можда ће, уколико се Доналд Трамп заиста обрачуна са оним што је назвао “родним лудилом” и код нас да се отвори простор за одлучније деловање против токсичне и опасне феминистичке агенде. Пошто о томе штошта знам, волела бих да време у коме не пишем књижевност, ипак посветим свом народу чинећи му на корист. Наравно, колико ми буде допуштало највољеније Српче које очекујем овог лета.