ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Сарајево је данас духовно умртвљени простор, само панисламизам и фундаментализам, као оков и Алијин аманет

Република Српска је и данас, после 25 година постојања, многима трн у оку. Због чега је тако, каква је позиција Републике Српске и који су главни проблеми у региону разговарамо са Џевадом Галијашевићем, политичким аналитичарем и стручњаком за безбједност и тероризам.

Како ви видите Републику Српску данас?

Република Српска је стабилна државотворна заједница са видљивим демократским потенцијалом у самој уставној стуктури, законској регулативи, владиним службама али и  медијима, политичким субјектима, невладиним сектором, тачније, у цјелом друштву.

Она је истовремено за српски народ „посљедња историјска станица“ и минимална компензација за страдање народа у ослободилачким борбама, праведним ратовима.

То је она цивилизацијска линија одбране и народна позиција која се не смије изгубити и предати у руке непријатељу. То је једина пријатељска држава самој Србији те једина стварна препрека нацистима, исламистима, неолибералним империјама и крупном капиталу на њиховом планираном путу, да наставе тренутно заустављено, „черупање Србије“.

Због чега се дигла толика галама око прославе четврт века републике Српске и учешћа Трећег пешадијског пука?  

Зато што Република Српска функционише и бори се у условима евидентне мржње која се емитује из Сарајева од, историјском мржњом задојених потомака ханџар дивизионара и полуписмених идиота, отрованих идејама муслиманског братства и религијском нетолеранцијом саудијског вехабизма. Наравно у овом хору мржње најгласније „пјевају“ два нацистичка потомка: Валентин Инцко и Бакир Изетбеговић.

Њихово лицемјерје надилази њихову глупост а њихов безобразлук заслужује  канту фекалија истрешених на њихове главе. Јер Валентин Инцко, то огавно нацистичко копиле чија је мати бјежала са фашистима преко Блајбурга, није проговорио ни ријеч када Бакир Изетбеговић постројава Оружане снаге БиХ на мезару највећег неосуђеног ратног злочинца, свога оца Алије. Или кад изводи војску на улицу сваког Првог марта, тог срамног датума, када су завезаних застава, усташе и њихово цвијеће, објавили рат српском народу и Југословенској федерацији.

Да ли је Република Српска у опаности и ко су њени непријатељи?

Република Српска јесте у опасности а с њом заједно, у опасности је и мир и опстанак БиХ, тог протектората и посљедње заједничке државне заједнице неколико народа. Међутим, непријатељи Републике Српске су видљиви и препознати: они се више не крију. То су нацисти и исламисти – међутим, њихова моћ је ослабила.

Обамина администрација пакује своје кофере и одлазе на сметљиште историје гдје им је мјесто. Неолиберална, „Њемачка Европа“, реинкарнација Трећег рајха остала је на раскрсници са дилемом: да ли да се распадне данас или да то одгоди који дан или мјесец.

Ердоганов халифат и Исламска република Иран побјегли су под кишобран Русије, тражећи заштиту, помоћ и сарадњу у одбрани својих минималних интереса.

Да Република Српска је још увијек у опасности али њени пријатељи у Русији – па и Кини, наравно и Србији, све су јачи и све већа заштита од политичког и ван-правног насиља српских непријатеља на западу. Ствар иде у добром смјеру али треба издржати.

Колико је Дејтонски споразум у опасности, ко га руши и због чега и како се проблеми могу решити?

Дејтонски споразум се руши програмски и плански а основ је идеја Исламске државе артикулисана у јединственом програму Алије Изетбеговића и његовој политичкој пракси. Истина, та идеја Исламске државе и Исламске војске настала је у другом свијетском рату, у политичком програму Муслиманског братства и његовог омладинског исламског покрета, окупљеног око часописа „Ел хидаје“ и Панџине муслиманске милиције. Тај покрет је себе назвао „Младим муслиманима“. У другом свјетском рату, „Млади муслимани“ се боре за Хитлерову Њемачку у „13.СС Дивизији“, познатој као „Ханџар дивизија“, којој је вјерски вођа био Јерусалимски муфтија Мухамед Амин Ал Хусеини.  Дјелујући у овом покрету Алија Изетбеговић је стекао потребну дозу радикализма и исламског фанатизма, који је испољио радикалним, екстремистичким те прецизним и јасним, програмом исламске обнове, изградње исламског друштва и исламске државе, који је назвао Исламска декларација. Тај програм је суштинска негација Дејтонског споразума и његов највећи непријатељ.

Дејтонски споразум, у начелу, представља, максимум нашег, заједничког, политичког компромиса и максимум нашег политичког разума. Тачно; Дејтонски споразум, због свих исламистичких тенденција и циљева, те сарајевске, политичке праксе јесте у опасности.                                                                               

На који начин се може одбранити?

Зато га треба бранити управо онако како то ради Предсједник Републике Српске Милорад Додик. Одлучно и у изворном облику. Јер, чак и овакав, и изнуђени али договорени,  Дејтонски споразум је подлога за уставну конституцију и изградњу једино могуће државне организације – недовољно ефикасне, национално прекомпоноване, сиромашне, неправедно испарцелисане државе; назор , какве-такве али, договором, једино могуће.  Управо је овај споразум створио услове за утврђивање одговорности за ратне злочине и појединаца, група али и идеологије, као оквира за убијање у име историјских циљева. Дејтонски споразум, ударио је својим, сада већ реализованим „Анексом 7“  темеље повратка сваког на своје.

Гарантовао је правну и имовинску сигурност, војничким присуством НАТО снага (од ИФОР-а до СФОР-а и ЕУФОР-а), инсталирао међународну полицију као инструмент надзора над поступцима и дјеловањем локалних полицијских снага (ИПТФ па ЕУПМ), ОДРЕДИО ГРАНИЦЕ ИНСТИТУЦИОНАЛНИХ МОГУЋНОСТИ И ОДГОВОРНОСТИ ЛОКАЛНОГ ПОЛИТИЧКОГ ФАКТОРА, и утврдио орган за ПОЛИТИЧКЕ ДЕБЛОКАДЕ (ОХР) , за политичку контролу и надзор  (ОСЦЕ) и успоставио мрежу међународних организација и служби од савјетодавног, аналитичког и хуманитарног значаја. Пред међународну заједницу поставио је обавезу инвестиционог праћења и пружања конкретне финансијске помоћи и праћења финансијских токова – што је довело до израстања КОНВЕРТИБИЛНЕ МАРКЕ (БАМ) у стабилну регионалну и врло важну валуту са унутрашњим покрићем.  Сигурно је да се на овако устројеном политичком систему, који настаје на темељу примарног интереса да се заустави рат, може радити, и да се он може поправљати и прекомпоновати. Али, корак по корак, сваки појединачно договорен и усаглашен, без нервозе, без мржње и са јасним отклоном према насилном рјешавању унутрашњих проблема, једини су правилан пут.

Први корак био је Дејтонски споразум?

Тај пут је започео својим првим кораком названим Дејтонски споразум.Он је разоружао будале, одузео оружје фанатицима (али не фанатицима са улице него политичким фанатицима-стварним убицама) бескрупулозним аветима наше блиске историје, који данас спавају немирним сном очекујући заслужени позив у Хаг. Зато у објективној анализи и критици Дејтонског споразума, који јесте несавршен, увијек треба полазити од друштвеног и историјског контекста у коме је он настао и био потписан као заједничка воља међусобно завађених, непријатељски настројених, народа и држава, у чије име су одлучивале Вође и Кривци, који сами себе потврдише потписом на овај споразум.

Након потписивања Дејтонског споразума БиХ је кренула у правом смјеру али то кретање није достигло тачку стварне потребе грађана само зато, што су укупни друштвени односи дубоко оптерећени блиском и даљом прошлошћу и што трећеразредне дипломате из западних земаља тумаче га како хоће и плански руше права Хрватима и Србима. Стварну блокаду земље и уставну кризу изазива понашање те обавјештајне багре (попут Валентина Инцка, Морен Цормак, Гизеле Вилз и других) који желе да са Србима и Републиком Српском ураде оно што су прије деценије и пол урадили са Хрватима – згазивши их као конститутиван, уставотворан народ. ОХР – који је требао бити дио процеса деблокаде претворио се у нацистички оперативни штаб подршке исламистима да доврше унитаризацију земље и формирају Исламску државу.

На Свечаној академији поводом Дана Републике Српске у Бањалуци био је запажен говор Емира Кустурице. Шта посебно издвајате из његовог обраћања?

Посебно бих издвојио све што је Кустурица рекао али је свакако упечатљив дио о лажној етничкој толеранцији и новој симболичкој стварности Сарајева. Подсјетило ме то на, исто тако надахнуту мисао Иве Андрића из „Госпођице“ : „ … Припадници трију главних вера, они се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу а пораз и срамоту комшије иноверца. Рађају се, расту и умиру у тој мржњи, тој стварно физичкој одвратности према суседу друге вере, често им и цео век прође а да им се не пружи прилика да ту мржњу испоље у свој њеној сили и страхоти; али кад год се поводом неког крупног догађаја поколеба устаљени ред ствари и разум и закон буду суспендовани за неколико сати или неколико дана, онда се та руља, односно један њен део, нашавши најпосле ваљан повод, излива на ову варош, познату иначе због своје углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору. Тада све оне дуго задржаване мржње и притајене жеље за рушењем и насиљем, које су дотле владале осећањима и мислима, избију на површину и, као пламен који је дуго тражио и најпосле добио хране, загосподаре улицама, и пљују, уједају, ломе, све док их нека сила, јача од њих, не сузбије или док не сагоре и малакшу саме од свог беса. Затим се повлаче, као шакали подвијена репа, у душе, куће и улице, где опет живе годинама притајене, избијајући само у злим погледима, ружним узречицама и опсценим покретима…“

Кустурица је доживјео и преживјео ту мржњу сарајевске чаршије и касабалијског духа – отпор том духу који он испољава раван је значају који су том духу пружили многи угледни интелектуалци: Меша Селимовић, Иво Андрић, Дервиш Сушић, Скендер Куленовић…

Изнесите нам своје виђење данашњег Сарајева у коме се налази и високи представник.

Сарајево је духовно умртвљен простор: ниједна вриједна мисао ни књига… ниједна пјесма… само панисламизам и фундаментализам као оков и Алијин аманет. Сарадња са терористичким организацијама. Учестали протести подршке терористима Сирије и Египта а против Башара Асада и Абдел Фатах Сисија. Инцко се као нацистичка будала одлично уклапа у амбијент и стање духа у самом Сарајеву. Сарајево неће да прихвати чињеницу: Османско царство се никада више неће обновити а Ердоган је дезоријентисани исламиста који сада мора мислити о свом преживљавању, у условима отвореног непријатељства дојучерашњих савезника: САД-а, Њемачке и Француске.

Председник СДА Бакир Изетбеговић изјавио је да су Република Српска, њено руководство и председник Српске Милорад Додик већа претња уставном поретку и територијалном интегритету БиХ него екстремизам и тероризам. Откуд такво размишљање?

Једног дана, неко ће морати открити скривену истину Бакиру Изетбеговићу: То што он замишља као „воз за Европу“ преко Исламске државе, то је само један сточни вагон на слијепом колосијеку историје, у коме су се нагурали „јарани“ и сарадници Бакирови (Сарајлић, Џаферовић, Зукић, Османовић…) и у који слијепо улећу „зелени социјалдемократе (Бећировићи, Машићи, Магазиновићи, Комшићи, Бајровићи, Суљагићи…).

У тај сточни вагон они би најрадије угурали цјели свој народ и цјелу Босну и Херцеговину.

Бакир Изетбеговић је корумпирани фундаменталиста, који подржава терористичке организације и групе у БиХ и уставни поредак халифата тј. исламске државе.

Милорад Додик је стварна препрека Алијиним насљедницима и његовој политичкој копилади да успоставе исламску државу на цјелој територији БиХ. У том смислу разумијем ову Изетбеговићеву изјаву: њему екстремисти и терористи, стварно нису пријетња, они су његови; али јесу пријетња грађанима БиХ а посебно грађанима Републике Српске.

Колико би дестабилизација Републике Српске утицала на ситуацију у региону?

Сваким даном Република Српска је способнија да спријечи властиту дестабилизацију али сваког дана, видимо и одлучност Србије и Русије, да то не дозволе никоме.

Поједине западне владе на одласку, постају свјесне да је њихова политика на Балкану пропала и да је Босну и Херцеговину заробила у канџама своје неспособности и исламског радикализма. Својим дјеловањем, безвриједне „каријерне“ дипломате (из Источног Тимора, Џибитија, Чада или Јужног Судана), пропали војници и обавјештајци, учинили су све да спријече БиХ да напредује.  Да буде земља сарадње.

Наравно да они желе дестабилизирати Републику Српску као једини државотворни субјект који показује способност развоја, инвестиција, заштите и демократског плурализма, што је чини стабилном и просперитетном.

Да ли је регион угрожен од терориста?

Регион је угрожен из БиХ, тачније из Сарајева.

Екстремистичка хоботница у овој земљи, данас, располаже са преко пет хиљада радикалних исламиста који представљају стални извор терористичких претњи. Иако су ова лица позната безбједносним агенцијама у БиХ, они су овдје до сада били заштићени у сваком смислу тако да су несметано створили највећи исламистички покрет у Европи, са преко 100.000 припадника, познат под именом „ВЕХАБИЈСКИ ПОКРЕТ“. Тачно је да нису сви припадници тог покрета терористи али сви познати терористи, у овој земљи, долазе, искључиво, из тог покрета. Потпуно несметано,ова лица,оснивала су на подручју БиХ, предузећа и невладине организације а онда у њихово име куповали куће, зграде – читава насеља – да би у њима настанили фанатизовану армију својих сљедбеника – војску будућег ратног конфликта.  

У цијелој Европи, не постоји држава, осим Босне и Херцеговине, која би на своме тлу толерисала мале халифате, исламске државице и ван-уставни живот у тим насељима. Та екстремистичка насеља су, у ствари, базе – класичне војне базе и мале Исламске државе о којима данас пише и говори Европска јавност. У Босни и Херцеговини, те исламистичке базе се налазе са обе стране ентитетске границе, на тзв. „линијама разграничења“,  и функционишу, по строгим исламским правилима.  Нека од њих су: Горња Маоча (између Сребреника и Тузле), Горња Дубница (код Калесије), Босанска Бојна код Буижима, Доња Бочиња (између Маглаја и Завидовића)  и Ошве (између Маглаја и Тешња) али ту су и дјелови насеља: Каменица (код Теслића), Сјенина Ријека (између Модриче и Добоја), Мехурићи код Травника, Каменица код Теслића, Шерићи (Зеница), Подбријежје и Жељезно Поље (код Зенице)…

Колико ситуација у Македонији, мада на први поглед изгеда да се смирује, може да дестабилизује регион?

Ситуација у Македонији, уопште није добра и тешко ће се стабилизовати. Албански националисти у Македонији наступају удружени са Исламистима и желе подијелу Македоније. Владе најважниих западних земаља подржавају тај концепт неколико држава албанаца које би се послије ујединиле. Тај пројекат јачања албанског фактора на Балкану неће се завршити у Македонији него ће се наставити у Црној Гори а послије покушати и са Србијом, у тзв. Прешевској долини. Слабљење америчког и њемачког утицаја на Балкану би умањило степен пријетње.

Косово је постало упориште екстремиста. Да ли међународна заједница жмури на чињеницу да је, у односу на број становника, највише џихадиста Исламске државе из Европе потиче с Косова?

Међународна заједница је креирала и данас подржава управо такво Косово.

На сцени је заједнички наступ шиптарских националиста, исламиста-терориста и нарко картела. Тај јединствени удружени механизам управо је изградила тзв. Међународна заједница. Терористи су геополитичка пјешадија утицајних НАТО земаља, које их регрутују и које им одређују борбене задатке и циљеве.

У медијима се појавила вест да се из Сирије вратио у Качаник Лавдрим Мухаџери. За Качаник се каже да је легло Исис бораца. Због чега међународне снаге којих има доста на Косову не реагују?

Лажни Бобан Депић – Лавдрим Мухаџери се прије више од два мјесеца вратио на Косово. Недавно су ту вијест, из властитих обавјештајних извора, објавили италијански медији.

Мухаџери је ДАЕШ-ов убица и кољач; он је симбол исламистичке бруталности и одлучности – није обичан војник. Његов боравак на Косову значи озбиљну пријетњу, даљу радикализацију и нову регрутацију. Гдје ће бити усмјерен и упућен, знају само западни ментори овог кољача.

Ситуација на Косову је наизглед мирна, али колико заиста Косово представља опасност по регион?

Косово као и  Бакиров „фртаљ Босне“ представљају озбиљну пријетњу по регионалну стабилност због комплементарног циља „продора на исток“, до Турске и остваривања неосманског пројекта „Зелене трансверзале“. Косово је стална пријетња територијалном интегритету Србије и стабилности у окружењу.

Где се у региону налазе терористи спавачи, где се они регрутују, да ли долазеи са избеглицама?

Највише их је у Босни и Херцеговини и на Косову – има их и у тзв. Санџаку. Ријеч је о сложеном покрету бивших муџахедина, вехабија, припадника Муслиманског братсва, тзв. Активне исламске омладине, разних необразованих и бесперспективних вуцибатина.

На Балкан, терористи долаз уз помоћ Саудијске Арабије, Турске и западних служби (Америчке, Британске, Француске и Њемачке) долазе прије рата али и током најжешћих сукоба 1993. године. Практично долазак бивших авганистанских ветерана 1992. године означио је почетак процеса који је активан и данас. Оно што је Авганистан даровао Босни то је Босна даровала региону и цјелом европском континенту. Сталну пријетњу.

По списку који је овјерио Генерал Сакиб Махмуљин из фебруара 1996. одред Ел муџахедин је бројао 1774 војника. Поред овог Одреда ту је и тзв. „Зубејрова група“ са 128 муџахедина те група из „Рубеа“ са 14 муџахедина и француских обавјештајаца, „Египатска група“ са 24 муџахедина, „Алжирска група“ са 18 ратника… Најважније вође муџахедина су остале у БиХ: главни идеолог, Египћанин Имад ал Мисри (Ахмед Фарагала – Еслам Дурмо), затим главни безбједњак Одреда ел муџахедин Аиман Авад (ебу Абдурахман), вођа муџахединске заједнице из Бочиње Абу Хамза (Имад ал Хусин) те цјела Алжирска група упућена из Гуантанама у БиХ (Мустафа Мухамед Аит Идр, Мухамед Нецхле, Лакхдар Боумедијен, Боудела Хај, Сабер Махфоуз Лахмар Лабар).

Ту је и највећи стручњак Ал Каиде за специјалне експлозивне направе Тарек Мухмуд Ахмед ал Сањах, такође, враћен из Гуантанама: сви су они без надзора и представљају изворе највећих прјетњи са становишта тероризма. Иза њих наступају вјерске и политичке елите у Сарајеву, мноштво организација, медија и финансијера те активна подршка најмање 100.000 муслимана у Босни и Херцеговини

Све ово упућује на потребу регионалне сарадње у борби против тероризма. Како оцењујете су сарадњу?

Регионална сарадња је слаба и не може другачија ни бити, док год власти у Сарајеву, контра-обавјештајно, логистички и на сваки други начин, подржавају развој и финансирање терористичких организација. У борби против терористих група, организација и идеологије, муслиманске вјерске и политичке елите у Сарајеву су на стани терориста а не на страни регионалне безбједности и сарадње. Наравно, прије или касније, терористи ће наставити започета убијања по Сарајеву и тада ће бити јасно коме фактурисати одговорност за то.

Тагови: Џевад Галијашевић