ИМАО СЕ РАШТА РОДИТИ: Живот и дело митрополита Амфилохија

Упокојени митрополит Амфилохије Радовић био је аутор преко 1.000 библиографских јединица и главни покретач велике обнове Православне цркве и православног духа у Црној Гори

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ, МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ И ЕГЗАРХ СВЕТОГ ТРОНА ПЕЋКОГ АМФИЛОХИЈЕ

Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године.

Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање Митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије.

Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говориo je грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. У научном раду користио је старогрчки, латински и црквенословенски.

Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године.

Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије био је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски.

Митрополит Амфилохије био је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења Патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрирао је Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до 2018. године.

Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, Митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања Светог трона Цетињске митрополије од часног старца Митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, Митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори.

Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара.

На предлог Митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску [за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска] под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са Епископом Јоаникијем Мићовићем.

Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др.

Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, који је крштен и миропомазан светом руком Патријарха јерусалимског Теофила III, нашег српског Патријарха Иринеја и других епископа Цркве Божје. Саборни храмови у Подгорици и у Бару по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире.

Од доласка на Цетињску катедру Митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима Митрополита Амфилохија.

У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе Митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања.

На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази Митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху Митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.

Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником Митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха.

По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире.

Убрзо по доласку у Црну Гору, Митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч је о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес – информативни портал МЦП, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште.

У служби духовно-просветне мисије, Митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије.

За вријеме Митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према Митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској.

Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа и до смрти је био предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Био је предсједник Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др.

Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу.

Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бавио и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. Објавио је следећа дјела:

„Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику, “Изабрана дјела Митрополита Амфилохија” у издању „Светигоре“ 2019. у којима се Митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас.

У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима.

Митрополит Амфилохије био је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Такође, попут својих претходника, Митрополит Амфилохије био је носилац више одликовања и медаља.

Одликовања

Попут својих претходника митрополит Амфилохије био је носилац више одликовања. Разним пригодама митрополит Амфилохије је добио разна одликовања а међу њима и сљедећа:

– Орден Његоша првог реда Републике Српске (1994),

– Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001),

– Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003),

– Орден за вjеру и вjерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006),

– Орден Светог Кирила Туровског Бјелоруске Православне Цркве (2008),

– Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012),

– Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013),

– Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске Православне Цркве (2013),

– Орден Светог Георгија Великомученика и Побједоносца Епархије будимљанско-никшићке (2013),

– Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. год. ( 2014),

– Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова – Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014).

Медаље

Митрополит Амфилохије је разним пригодама бивао одликован и медаљама, међу којима су и сљедеће:

– Медаља Јерусалимске Патријаршије поводом 2000 година Хришћанства (2000)

– Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002),

– Медаља Јерусалимске Патријаршије поводом 1500 г. освећења манастира Светог Саве Освећеног (2002),

– Медаља Санкт-петербурске православне духовне академије Светога апостола и евангелисте Јована Богослова I степена поводом 30-година архијерејске хиротоније и 25-година служења на катедри Митрополије црногорске и приморске (2015)

Споменице – плакете

Међу споменицама – плакетама које је митрополит Амфилохије добијао разним пригодама су и сљедеће:

– Споменица поводом обиљежавања седамсто година (1296–1996) година Светог Григорија Паламе, архиепископа солунског

– Споменица Патријарха константинопољског Вартоломеја 1991. Г.

– Споменица Патријарха јерусалимског Теофила 2006. г.

– Споменица Патријарха александријског Петра VII

– Споменица Патријарха московског и све Русије Алексеја II 1999. г.

– Споменица Патријарха московског и све Русије Алексеја II 2004. г.

-Споменица поводом обиљежавања 1500 година (502–2002) манастира Светог Саве Освећеног

– Споменица хиљадугодишњег јубилеја (998–1998) манастира Преподобног Ксенофонта на Светој Гори

– Споменица поводом обиљежавања 2000 година Хришћанства

– Споменица поводом обиљежавања 1000 година Светог Владимира

– Споменица поводом обиљежавања 120-годишњице Екатеринске епархије

– Споменица поводом обиљежавања 10 година (1996–2006) Митрополије буеносајреске и јужноамеричке

– Споменица поводом освећења обновљене цркве Светог Николе у Братешићима у Горњем Грбљу 2009. г.

– Споменица поводом обиљежавања 200 година Пушкина

– Споменица поводом обиљежавања 200 година Љермонтова

– Споменица поводом обиљежавања 15 година (1990–2005) Републике Литваније

– Споменица поводом обиљежавања 5 година (1992–1997) Републике Српске

– Октобарска споменица 1991. ствараоцу Републике Српске 2015. г.

– Споменица Руске ДУМЕ

– Споменица поводом обиљежавања 375 година Краснојарска у Сибиру, Русија

– Споменица поводом обиљежавања 200 година Новочеркакса, Русија

– Споменица општине Вергина, Грчка

– Споменица Друштва за чување споменика и неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године

– Споменица поводом 175 година (1839–2014) Српског пјевачког друштва Јединство из Котора

Почасна академска звања

Др Амфилохије Радовић је почасни доктор више духовних академија и теолошког института. Почасне докторате HONORIS CAUSA примио је како слиједи:

Докторат honoris causa Московске духовне академије 2003. године,

Докторат honoris causa Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. Године,

Докторат honoris causa Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012.године и

Докторат honoris causa Санкт-петербуршке духовне академије 2014.године.

Поред почасних доктората HONORIS CAUSA др Амфилохије Радовић изабран је и за почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности у у бугарском граду Варна 2015. године.

Прилог библиографији

(монографске публикације)

У свом богатом стваралачком опусу, који броји преко хиљаду библиографских јединица, Митрополит Амфилохије Радовић написао је и објавио велики број монографских публикација. Своју прву књигу написао је на грчком језику из области православне догматике и православне пневматологије „Ο Τριαδολογικος χαρακτηρ της Ορθοδοξου Πνευματολογιας“, објављена је у Атини 1971. Из историје Православне Цркве митрополит Амфилохије објавио је студију „Православна Црква и њен историјски и духовни живот“ (Београд, 1975). Књига „Тумачење Старог Завета кроз векове: кратка историја старозаветне егзегезе“ објављена му је у Београду 1979. године. У коауторству са Данилом Крстићем Амфилохије Радовић је објавио студију из православног катихизиса „Нема лепше вере од хришћанске“, Београд, 1982. Књига је је доживјела неколико издања на српском језику (Манастир Хиландар – Вршац 1988; Манастир Хиландар, 1994; Линц, 2000; Београд, 2003; Београд, 2005; Цетиње, 2009), на њемачком (Берлин, 2000), на француском (Београд, 2007; Београд, 2008) и енглеском језику (Алхамбра 2015).

Из области историје Српске Православне Цркве објавио је књигу „Срби и њихова Црква кроз векове“ и књигу „Духовни смисао храма Светог Саве на Врачару“ која је имала више издања (Београд, 1983; Вршац, 1989; Београд, 2003). У коауторству са филозофом Николом Милошевићем објавио је књигу „Дијалог о Достојевском“ (Београд, 1983). Амфилохије Радовић је на грчком језику објавио студију о Филокалијском препороду „Η Φιλοκαλικη Αναγέννησι του XVIII και XIX αι. και οι Πνευματικοί Καρποί της“, Αθληναι 1984. Бесједе и разговори митрополита Амфилохија Радовића обједињени су у књизи „Враћање душе у чистоту: бесједе, разговори, погледи“ која је имала више издања (Никшић – Подгорица – Приштина, 1992; Нови Београд, 2002; Београд – Подгорица, 2013). Митрополитова књига из области хришћанског васпитања „Основи православног васпитања“, која је коришћена као уџбеник, изашла је у више издања (Врњачка Бања, 1993; Цетиње, 2002; Београд, 2006). Митрополит је написао о великану српског просветитељства Доситеју Обрадовићу (1742–1811) студију „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“ (Врњачка Бања, 1994).

Збирка поезије митрополита Амфилохија Радовића „У Јагњету је спас“ доживјела је неколика издања (Подгорица, 1996; Подгорица, 2000; Београд, 2004; Цетиње, 2009). Књига „Кажи ми ријеч спасења“ (Градишка, 1997) представља предавање др Амфилохија Радовића на скупу „Савремена богословска мисао“, одржаном на манифестацији „Дани исламске књиге“ у октобру 1990. године у Сарајеву. У коауторству са Јустином Поповићем и Атанасијем Јевтићем објавио је „Църква, православие, евхаристия: кратка антология на съвременното сръбско богословие“ (София, 1999). Митрополит је објавио и монографију „Храм Христовог Васкрсења у Подгорици“ (Подгорица, 1999?). Књига „Цетињски источник“ објављена му је 2002. године у Београду. Разговоре које је водила Јелица Роћеновић са митрополитом Амфилохијем објављени су у књизи „Сви смо једно у Христу: разговори са митрополитом Амфилохијем (Радовићем)“ у неколико издања (Цетиње, 2002; Београд, 2005; Београд, 2012) и под насловом „Разговори о духовном животу, Цркви и друштву“ (књ. 1, Цетиње, 2011; књ. 2, Цетиње, 2012).

Научну студију „Историја тумачења Старог завјета; Премудрости Соломонове“ митрополит Амфилохије објавио је 2002. године у Никшићу. Манастир Острог је 2006. године објавио докторску дисертацију Амфилохија Радовића одбрањену на Теолошком факултету Атинског универзитета на тему „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами“, која је поново објављена 2012. на Цетињу. Из области православне филозофије религије објавио је књигу „Увод у православну философију васпитања“ (Цетиње, 2009). На библијску тему објавио је научну монографију „Историјски пресјек тумачења Старога завјета“. О творцу Српске Православне Цркве Сави Немањићу митрополит Амфилохије је објавио књигу „Свети Сава и светосавски завјет: студије, есеји, бесједе“ (Цетиње, 2009). Књига „Светлост Христова просвећује све“ објављена му је 2009. године (Београд – Манастир Хиландар). Празничне поруке, бесједе и разговори митрополита Амфилохија обједињени су у књигама: „Божићни загрљај Бога и човјека: празничне поруке, бесједе и разговори“ (Цетиње, 2010); „Васкрс дар живота вјечнога: празничне поруке, бесједе и разговори“ (Цетиње, 2010); „Велича душа моја Господа: бесједе на Богородичне празнике (Цетиње, 2015).

Књига „У почетку бијаше Слово“ објављена му је 2010. године на Цетињу. На тему Косовске битке, српског кнеза Лазара Хребељановића и најновије голготе српског народа на Косову Митрополит Амфилохије написао је књиге: „Часни крст Христов и косовски завјет: предавања, есеји и бесједе о Косовском завјету“ (Цетиње, 2010; Цетиње, 2011); „Косово је глава Лазарева: предавања, есеји и бесједе“ (Цетиње, 2010; Цетиње, 2011); „Љетопис новог Косовског распећа: дневнички и други записи: март–август 1999“ (књ. 1, Цетиње, 2011; књ. 2, Цетиње, 2012); „Chronicles of the Renewed Crucifixion of Kosovo“ (Цетиње, 2014); „Летопись нового Косовского распятия: дневниковые и другие записи: марта 1999 – декабря 2000“ (Цетиње, 2014). Из области православног аскетизма митрополит Амфилохије је написао студију: „Исихазам, освајање унутарњих простора – Синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века“ (Манастир Подмаине, 2010).

На теме из Старог и Новог завјета објављене су му књиге: „Са извора воде живе: архипастирске бесједе на библијске теме“ (књ. 1, Цетиње, 2011; књ. 2, Цетиње, 2012); „Тајна Христа и тајна свијета: еклисиолошке студије, есеји, предавања и бесједе“ (Цетиње, 2011); „Литургија и подвижништво: студије, есеји, чланци, прикази и бесједе“ (Цетиње, 2011). Са темама из богословља објављена му је књига „Богословска слова: студије и есеји, предавања и записи“ (Цетиње, 2012). У част јубилеја 1700-годишњице Миланског едикта изашла му је књига „Саберимо се око Саборног храма Христовог Васкрсења: у спомен 1700-годишњице Миланског едикта (313–2013) и освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици“ (Цетиње, 2013). У коауторству са монахињом Амфилохијом Драгојевић написао је књигу „Подвижнице Христове љубави: женско монаштво у историји Цркве са посебним освртом на подвижнице Христове љубави код православних Срба: поуке преподобних матера и подвижница“ (Цетиње – Беране, 2009). Митрополит Амфилохије Радовић писао је и о црногорском владици Петру II Петровићу Његошу „Свети Петар II Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац“ (Цетиње, 2015).

 

Извор mitropolija.com