И 29 ГОДИНА ПОСЛЕ „ОЛУЈЕ“ БАНИЈА ЈЕ ГОТОВО ПУСТА: У Буињи нема живе душе сем Милана

ЈА, Уна, ријека студена/немирна као Крајина/Крајина, крвава хаљина/многе сам јаде видјела…, шапутала је смарагдно зелена Уна стихове Бранка Ћопића кад смо се у Хрватској Костајници једва од ње растали на путу који нас је водио навише у банијска села. Тамо где су Срби моји вековима огњишта своја свијали, бразде орали, воћњаке садили и благо на испашу изгонили, све док их нису као жито у пуном роду сасекли ножевима, јединим у свету што добише име по народу који сатиру, а онда изданке што преживеше поломили у налету мрачне „Олује“.

Пуста је сада Банија. Промичу поред нас њиве обрасле коровом и воћна стабла пуна ко око до земље савијена. Нема никог да плодове обере. И куће је трње обавило, дворишта заузела дивља купина… Једино шуме неко крчи и стабла, ко зна чија, односи путевима којима се једва пролази… А, путоказа има. Кажу: Ћорића река, Доња Ораовица, Горња Ораовица, Буиња. Ту се однекуд зачу глас, утишава разлајалог пса…

– Осетио је мој Обама да човек прилази – изађе на зараван испред нас човек, брзо иако храмље. – Немам госте често. Одакле ви? Ко год да сте добродошли сте. Ето мени разговора.

Очас је привезао пса подаље од нас јер је, вели, опасан и у рукама принео бокал воде, три чашице и флашу „капљице“. И, крену бујица речи…

– Име ми је Буињац, Милан Буињац, седамдесет прва ми је – каже. – У селу сам једини становник. Још су ту мој пас Обама и девет мачака и нико више. Ето, сам самцијат живим у селу 21 годину.

Остали смо без речи, полуотворених уста… Једва изговорих: Како?

– Како? – питао је Милан и себе и нас док су му се у ситним модро-плавим очима гомилале сузе.

Обузе нас мучна тишина, неверица… Сам, 21 годину сам…

– Наши су старином прво живели, мало горе подаље на месту које зовемо Врбуиња још од 14. века, па су се негде око 16. спустили овде крај овог бунара, на ову зараван што је данас зовем Теслин трг. Овде су ми живели отац, мајка, две сестре и нас два брата. у селу је тада било 16-17 кућа и више од 60 душа у кућама Ивчића, Добречевића, Цветановића… Отишао сам у војску 1972, прво у Приштину, па у Призрен. После сам се запослио у Загребу у „Сигурности“ где сам био и шеф. Женио се нисам. У Загребу сам био до 25. септембра 1991. А, онда је дошло зло доба. Православље се морало повући… Био сам овде с мајком, до 4. августа 1995. Знате већ, до „Олује“… Излаз нам је био један, једини. Не знам више како смо стигли до Приједора, па пешке и трактором до Бањалуке, а онда пут Шида. Тамо смо боравили у некој дворани седам-осам дана. Одатле сам отишао код једног колеге у Шабац. Нудио ми је да останем, али у том моменту нисам могао. Отишао сам после три дана код рођака у Голубинце, па у Београд у Комесаријат за избеглице. Понудили су нам да идемо у Урошевац. Нисам хтео, хтео сам у Призрен или Пећ. И, распоређени смо у Пећку бању, било нас је много у том хотелу. Тамо сам остао 30 месеци, од септембра 1995. до априла 1998, кад сам сломио кук.

Хитно су га, каже, из Пећи упутили у Приштину, где су лекари одбили да му оперишу кук. Оперисан је тек у Вршцу.

– Ишао сам на штакама све до 2003, али сам се у Буињу вратио 23. маја 2000. У селу су били само Радован и Даница Ивчић. Друговали смо три године… Преминули су. Отад сам сам. Сам… – замишљен је Милан.

Годинама је косио и крчио цело село да га коров не „поједе“, одржавао гробље. Сад више не може, снага издаје:

– Не могу више ни узбрдо, ни на гробље где ми је матер. Не могу… Само крчим ово око себе да не подивља. А, одржавао сам воћњак: јабуке, шљиве, црне крушке. Од њих сам ракију пек’о, најбоља је. Ни то не радим више, али због себе, јер алкохол ми некад помаже, а некад ме вуче у провалију… Имам пензију 279 евра, мој рођак Душко из Костајнице ми купи храну за мачке, храну за мене, платим обавезе држави… И Лидија, Душкова жена ми спреми нека јела па ми он донесе, обично на две недеље. Лечим се сам.

Каже да га је дан пре нас посетила полиција из Аустралије:

– Био ми је рођак, ради у полицији у Аустралији. Нисам га видео 13 година. Довео сина и жену.

Док је говорио радост је озарила Миланово лице. Можда смо му били срећне руке. Само што смо се спремили да кренемо, на Миланов Теслин трг паркирао се још један ауто београдских таблица.

– Шта је ово данас? Све код мене Београђани – усхићено је говорио док је пружао руку младом рођаку Зорану Миочиновићу који је у посету завичају и Милану довео и своја три сина.

Оставили смо Милана, бар у дану радости, разговора. И њему и нама тако је било лакше… Али, осећај тескобе није нас напуштао, осећај туге, немоћи, бола, убијене наде…

Путем разоранијим од оног којим смо дошли, кренули смо даље. Исте слике напуштених и запуштених кућа, њива, воћњака, раздирале су нас и „сипале“ питање за питањем на која је сваки одговор био непотпун, недоречен… Одједном, није се могло даље. Испред нас лош пут, али и кућа… Жива, прва таква на коју смо наишли.

– Село је Грабовица, а ово је кућа Прибичевића. Мени је име Јулијана – каже нам млада жена док излази из штале са јагњетом у наручју.

У домаћинству, вели, осим ње живе мајка Милка, брат Ђурослав и снаја Милица.

– Све друго ме можете питати, осим о „Олуји“. не волим да јој неко и „о“ изговори, не желим да је се сећам, мада ових дана увек навире у сећање… Јер, у ствари, не може се толика патња заборавити. У оној страшној колони бола, стигли смо некако до Србије, па до Салаша Ноћајског код Сремске Митровице, где сам две године радила у једном ресторану. Али, вукла ме Банија. После тачно две године, августа 1997. вратила сам се сама. Било је све опљачкано. Купила сам три свиње, од јабука и крушака те јесени испекла 150 литара ракије, посејала пшеницу… Брат и мајка вратили су се 1998. – прича Јулијана.

Сада се Прибичевићи баве пољопривредом, угледно су газдинство. Али уз њихову, од некадашњих 27 „живе“ су још само три куће, деце оне најмлађе нема, осим троје који су, како каже, за студијама отишли у Загреб.

– Мада, последњих неколико година крче се нека закоровљена домаћинства. Занимљиво, не родитељи који су избегли због „Олује“ него њихова деца и унуци. Праве дрвене кућице, да могу да дођу барем једном-двапут годишње – додаје бака Милка (88).

Прибичевићи су били тренутак лепог живота на Банији. Даље путовање опет нас је вратило тешким сликама опустелог краја. Свега је око 12.000 наших сународника на целој Банији, а било их је… Било их је десетоструко више… Прошли смо десетак километара шуме и кроз њу џаде, којој је и такав назив епитет.

Испред нас табла Миочиновићи. У једном дворишту живо, за баштенским столом четири мушкарца, дечји базенчић, играчке око њега.

– А, то ми је дошла унучица из Београда. Овде деце више нема, а све су прилике да се рађати неће нити ће икад више иједно српско дете одавде поћи у школу – каже нам домаћин Лазо Миочиновић.

Потврђују то и Банићи: Милан и његов сине Миле, и презимењак им Пајо, који је после „Олује“ остао у Мачви, у Змињаку код Шапца. Дође, вели, да раскрчи и обиђе дедовину два-три пута годишње.

– Четвртог августа 1995. у селу нико није остао сем марве. До тада је у селу била 41 кућа, са 125 одраслих и још много деце. Аутобус до Петриње ишао је 11 пута дневно… Сад је пола села заузела купина и грање. На сву муку и земљотрес је 2020. узео данак. Не знам живи ли нас у селу више од 15. Дабогда. За пет до 10 година неће више бити никог – дрхтавим гласом, бришући сузе говорио нам је Лазо.

Каже, наде у повратак Срба на Банију више нема, али вели да иако неки Срби продају дедовину, више их је који то не чине:

– Супруга и ја изродили смо петоро деце. У Канади су, Немачкој, Црној Гори и Србији, засновали нови живот и породице. Предлагао сам им да продамо земљу, али не дају. Син из Немачке ми је категорично рекао: „Не. То је наша земља“.