Хрватски официр се сјећа како му је доктор Лазић у рату спасао живот па донио виски да подијеле: Жив сам захваљујући њему

У тешким временима напустио си овај покварени свет! Почивај у миру, брате Лазо, и нека ти је лака земља – написао је Лозанчић на свом Фејсбук профилу

Назвао ме један велики пријатељ, уз само једну кратку реченицу: “Умро нам је доктор Лаза!” Читав дан ми је та реченица одзвањала у ушима и не могу ни схватити ни прихватити! Мој пријатељ, брат, људина, доктор и опет наш Лазо…

Овим ријечима се од доктора Миодрага Лазића, који је у Нишу преминуо од последица вируса корона, опростио Нико Лозанчић, некадашњи функционер ХДЗ-а БиХ, бивши председник ФБиХ и предсједавајући Представничког дома Парламента БиХ, коме се у биографији биљежи и да је био ратни командант Хрватског већа одбране.

А њихово познанство датира баш из ратних времена. Откуд пријатељство између хрватског команданта и српског лекара?

– Умро је један велики човек и још већи хуманиста! Отишао је у време које као да је сам бирао! Скромно и тихо, без помпе, а многима је помагао и помогао! У тешким временима био си доктор и човек… У тешким временима напустио си овај покварени свет! Почивај у миру, брате Лазо, и нека ти је лака земља – написао је Лозанчић на свом Фејсбук профилу.

Бивши командант ХВО-а је за бањалучки “Глас Српске” говорио о познанству са доктором Лазом и о томе како му је у време највећег ратног вихора 1993. године спасио живот у ратној болници “Жица” у тадашњем Српском Сарајеву.

– Рањен сам у сукобу ХВО-а и Армије БиХ у Какњу и довезен у болницу Жица у тешком стању. Откуд ја као официр ХВО-а у српској болници је мало дужа прича, али оно што је много битније од свега тога је лик и дело доктора Лазе. Само онај ко има среће у животу сретне једну такву људску громаду, а ја сам имао ту срећу. То што ми је буквално спасио живот је посебна ствар, али и да то није урадио, ја бих био хендикепиран и сиромашан да нисам упознао таквог човека – каже Лозанчић.

Он је испричао и занимљиво сјећање на догађај који се одиграо свега пар дана после операције коју је преживео само захваљујући доктору Лазићу.

– Неких седам дана после операције лежао сам у болници, размишљао о својој породици и о томе да ли ћу је икада више видети. Док сам тако лежао, наишао је доктор Лаза и упитао ме: ‘Шта је, шта си се замислио?’ Нисам му рекао да размишљам о томе хоћу ли на крају изаћи жив из болнице, јер без обзира што је све било коректно, не само с његове стране, него од свих у болници, размишљао сам о томе ко зна на шта се сутра може окренути и како могу завршити. Зато сам му рекао да размишљам хоћу ли икад више сести у кафану и попити виски и ‘колу’ – испричао је Лозанчић.

Доктор се потом окренуо и отишао.

– После пар минута ушао је у собу са тацном на којој су биле флаша ‘Џек Данијелса’, две чаше и две флаше ‘коле’, а преко руке је имао белу крпу као конобар. Насуо је виски у чаше и мени пружио једну. Да будем искрен, мислио сам да ме провоцира, па сам га онако бојажљиво упитао ‘иде ли виски са лековима’ и поглед сам скренуо према две боце инфузије које су ми висиле изнад главе. А он се насмејао и рекао: ‘Ајде болан, ја сам ти то прописао. Смеш попити један, неће ти шкодити.’ Стресао је виски, а онда и ја за њим. Тад ми је додао флашу и рекао: ‘Сакриј овде негде, попиће ови бандити, нек имамо нас двојица по једну кад навратим.’ Остао сам месец дана у болници и за то време смо попили тај виски, а ја данас причам с вама само захваљујући њему – рекао је Лозанчић, додајући на крају да је небројено пута у друштву причао о томе и да сви његови познаници знају каква је људина био његов пријатељ и брат доктор Лазо.

Послије мјесец дана у “Жици”, Лозанчић је пребачен у Хрватску, а касније је успоставио контакт са доктором Лазом, који је после рата пар пута био код њега у Какњу.

– Последњи пут смо се видели пре пар година, али смо се редовно чули телефоном, а последњи пут око православног Божића – испричао је Лозанчић.