ХРВАТСКИ МЕДИЈИ „ОСУЛИ ПАЉБУ“: Праљак пажљиво режирао своју смрт да би остао упамћен као МУЧЕНИК!

“СЛОБОДАН Праљак није ратни злочинац! С пријезиром одбацујем вашу пресуду!”, узвикнуо је Праљак, један од оптуженика за ратне злочине и удружени злочиначки потхват из херцеговачке шесторке, прије него је пред свима у хашкој судници попио непознати отров, од којега је ускоро преминуо у болници. Био је то очито унапријед смишљен и прорачунат чин осуђеног ратног злочинца, који је изабрао слободну смрт како би у својем племену остао запамћен као мученик за „нашу ствар“. Да му је то у доброј мјери успјело, показују и прве реакције хрватске политичке класе, као и у већини хрватских и херцеговачких медија, у којима се пише о „часном генералу“, „хероју“ и „антологијском чину“, док се у коментарима чланака масовно оплакује Праљкова самоизабрана смрт, те бјесни због свјетске завјере против Хрватске и, наравно, домаћих велеиздајника.

Стасити је Праљак себе одувијек сматрао фигуром већом од живота, а то је доказао и својим посљедњим ријечима – у којима је о себи говорио у трећем лицу – и одлуком да театрално у судници и уживо у телевизијском пријеносу попије дозу отрова из, како се чини, мале ампуле. Исколачио је очи, нагнуо главу уназад и енергично си струсио отров у широм отворена уста, као дипломирани редатељ који је иза себе имао и успјешних представа и филмова, неупитно свјестан и способан инсценирати драматичан тренутак.

Самоубојство као реалитy схоw

Испрва није било јасно што се догодило, иако је свакоме тко је гледао пријенос из суднице уживо било јасно како се догодило нешто неуобичајено. Судац је позвао сљедећег оптуженог Миливоја Петковића да устане и саслуша своју пресуду, који је то учинио, а онда се у оффу могло чути како Праљак говори да је попио отров и тада је настала помутња. Праљак је своје самоубојство заправо претворио у реалитy схоw, у којему је скривена бочица отрова фигурирала као стандардни сценски реквизит којим се код несофистициране публике навикле на поетику Тхомпсонових будница и драматичне преокрете из сапуница – а то је била Праљкова циљна скупина – може лако изазвати шок и пробудити емоције.

Укратко, Праљак је помно и успјешно изрежирао своју јавну смрт, како би у други план или, још боље потпуни заборав, гурнуо свој живот. Јер након што је осуђени ратни злочинац попио отров, одједном су многи одмах заборавили да је он – осуђени ратни злочинац. Нема смисла бити ситничав и порицати да је све то замислио и извео доиста маестрално. Наравно да је српски ратни злочинац Војислав Шешељ одмах коментирао да је то био „јуначки чин за поштовање“, јер то и јест профил и националистички ментални склоп публике на коју је Праљак рачунао. Баш као што је био ефикасан у ратним злочинима, био је и у инсценацији властитог мучеништва. Пар милилитара отрова злочинца су требали претворити у жртву.

Желио је да заборавимо разарања и убојства извршена под његовим заповједништвом

Праљак је желио да заборавимо логоре у којима се људе премлаћивало, у којима су се заробљеницима резале уши и ломиле руке и ноге. Желио је да заборавимо како у источни Мостар, који је држао мјесецима под опсадом и свакодневно гранатирао, није хтио пропуштати ни хуманитарну помоћ. Желио је да заборавимо да су његови војници из ХВО-а масовно убијали цивиле искључиво зато што су били Бошњаци, да су убијали и дјецу, дословно трогодишњу дјецу. Желио је да заборавимо силовања, етничко чишћење, разарање градова и села, све оно због чега је и осуђен као ратни злочинац на 20 година затвора. Посве исправно је процијенио да ће племе кренути и, прије изрицања коначне пресуде, славити га као „људину“ и подсјећати на све његове дивне особине.

Kроз своју је театралну смрт Праљак желио избрисати злочине за које је осуђен и од ратног злочинца постати митски национални мученик. Нарочито перфидно у том плану јест што се тиме хипотека Праљкових бројних ратних злочина – за које ни он сам у обрани није порицао да су почињени, али је себе изузимао од било какве одговорности за њих! – преноси на леђа свих оних који ће га убудуће славити. Његову индивидуалну кривицу испијање отрова требало је претворити у колективну кривњу свих Хрвата. Наиме, баш то је директан резултат ако се као нова неупитна истина узме предзадња Праљкова реченица („Слободан Праљак није ратни злочинац!“), ако се пристане на имплицитну емоционалну уцјену која је била укалкулирана у Праљков потез. Његови ратни злочини и бескрупулозност требају постати наши. На то не да не треба пристати, него се треба одлучно супротставити таквом наративу и уздизању једног ратног злочинца у статус националног хероја и мученика.

Праљкове жртве нису имале луксуз слободно одлучити о својој смрти

Већ сада се могу чути фантазије о „невиности генерала“ и о томе „тко га је натјерао на тај чин“, но зашто Праљку одузети слободну вољу? Kао што се одлучио починити ратне злочине за које је данас осуђен, тако се одлучио и на драматично и јавно окончање властитог живота. Одлучио је и да не може преузети одговорност за своје злочине и пресуду која је из њих произашла. То је било његово право. Дапаче, с обзиром колико је већ провео у притвору, Праљак би и с данас потврђеном казном био на слободи за двије-три године. Изабрао је покушати постати симболом или куриозитетном фуснотом како не би морао издржати живјети као човјек осуђен за ратне злочине.

Прилично је јефтина манипулација, у какву се упустио и премијер Андреј Пленковић, Праљков потез проглашавати моралним чином, јер то је суштински био један кукавички чин. Праљкове жртве нису имале тај луксуз да слободно бирају хоће ли живјети или си одузети живот, то су за њих учиниле војне снаге под Праљковим заповједништом. Није ту била ријеч о сократовском стоицизму у којем се сталожено испија отров због неправедне оптужбе и пресуде него о човјеку који је за собом оставио ратни траг лешева, силовања, сакаћења и уништења.

Унаточ тврдњи да „Слободан Праљак није ратни злочинац“, морбидна је чињеница да је посљедња жртва ратног злочинца Слободана Праљка био он сам. Иста националистичка „логика“ која га је потакнула наносити зло другим људима, наводним непријатељима хрватства, навела га је да убије и себе у име хрватства. Његова обитељ заслужује сућут, а сви остали коначно ослобођење од наслијеђа тих бројних ратних злочинаца деведесетих.