Голдштајн, који је исписао 900 страница дугу историјску студију о усташком логору Јасеновац, која би ускоро требало да буде објављена у издању загребачке „Фрактуре“, за ријечки „Нови лист“ каже да ће та књига бити одговор на сва питања која се у овом тренутку о Јасеновцу постављају.

У тој књизи ће се, каже, наћи одговори и на питања на која не би волео да одговара.

„О Јасеновцу се истина мање-више зна, наравно, ако је желиш чути, укључујући отприлике и број жртава. А нисам сигуран да то председница жели. Наиме, злослутно делује њена жеља да се расправља о Јасеновцу након маја 1945“, каже Голдштајн.

Сматра да би председници Колинди Грабар Китаровић коначно неко морао да каже да се не јавља о темама које „не познаје и не разуме“.

„Читава је изјава, благо речено — бесмислена. Не знам одакле кренути — да ли од питања зашто нам је уопште потребна међународна комисија? Ако хрватска историографија није способна сама да дође до прихватљиве истине о Јасеновцу, онда боље да се затворе сви студији историје и историјски институти“, навео је он.

Упитан шта закључује о данашњем хрватском друштву, када упоређује своје знање о Јасеновцу и данашњи јавни говор о том логору, Голдштајн каже: „Ништа добро, нажалост“.

„Државно-правна исходишта данашње Хрватске су недвосмислена, ма колико се којекакви, да тако кажем, постављали на своје хрватске трепавице. Данашња усташизација симптом је културне регресије друштва, и мање говори о усташама и партизанима из Другог светског рата, а више о нама самима, о овоме друштву данас, које је постало агресивно, које вређа, напада друге и другачије, у којему се свесно лимитира простор слободе… Јасеновац је постао симбол усташког злочина, али он је само највећи усташки логор и стратиште, а било их је још готово тридесет, и у једном делу њих такође су почињени масовни злочини: Раков Поток, Дотршчина у Загребу, Јадовно, Метајна и Слана на Пагу…“, каже Голдштајн.

Према његовим речима, активна релативизација тих злочина непогрешиво говори о културној регресији, за коју ни пре пет година, када је Хрватска улазила у ЕУ, није, подсећа, ни помишљао да би могла бити могућа, а камоли пре 28 година, у време демократских промена и нада, када се распадала Југославија.

„Данас, нажалост, видим да су све кочнице отпуштене, и да нас ревизионизам, са свим пропратним последицама, несмислено удара по глави“, навео је и додао да су се заједнице жртава најснажније и готово једине, томе супротставиле, што свакако јесте храбар чин, нарочито с обзиром на њихов положај у Хрватској.

„Симболички, различите колоне у Јасеновцу ретко су снажна порука, али је питање колико то допире до јавности“, каже Голдштајн.

Бојкот државне комеморације у Јасеновцу, Голдштајн види као последње средство српске и јеврејске заједнице да упозоре владу на њен неприхватљив однос према усташтву.

„Чињеница да власт већ трећу годину прелази преко тог бојкота за мене је запањујућа. Уз све познате разлоге за тај оправдани бојкот, изнећу још један: влада је почела да финансира два ревизионистичка друштва, која јавно пропагирају тврдње да Јасеновац до 1945. готово да није било, или да су у њима страдали само политички противници режима, а да је прави логор настао након 1945. године“.

То су за Голдаштајна „катастрофалне, бљутаве лажи“.

„Та се друштва, дакле, финансирају из државног буџета, а истовремено, челници владе која им даје новац долазе на комеморацију и изражавају емпатију према жртвама и њиховој родбини. То сматрам неискреним. Није то више питање политике, него, ако хоћете, и базичне пристојности“, сматра овај хрватски историчар.

На питање има ли тај бојкот реакцију у свету, Голдштајн каже:

„И има и нема. Ми Хрвати морамо знати да се сведемо на праву меру… Имали смо прилику да постанемо незанемарљив фактор, активни учесник европске политике. Али, ту смо могућност тешко промашили, као кад фудбалер с три метра пукне ’зицер‘ преко гола: уместо да постанемо учесник процеса помирења, стабилизације, сарадње и суживота у региону, наша је политика постала слична политикама ратоборних, примитивних суседних држава, које се од нас више уопште не разликују. Повољно је само још то да смо чланица ЕУ, па се према нама односе у складу с оном грубом америчком: ’Yes, he is son of a bitch, but our son of a bitch‘“, закључио је Голдштајн.