ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР ГОРАН ШАРИЋ ПОРУЧИО: Не треба реаговати на Дежуловића, он се понаша по правилу „мајмун ради оно што мајмун види“

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Принтсцреен Вијести

Хрватски историчар и теолог Горан Шарић написао је колумну поводом интервјуа хрватског новинара и писца Бориса Дежуловића о Београду, који је изазвао велику полемику у Београду.

Он је поставио објаву на свом Фејсбук налогу, коју вам преносимо изворно и у целости.

„Зашто Борис Дежуловић пљује Београд који га храни и како је коначно матурирао у школи српског аутошовинизма?

Мој први сусрет са Београдом био је прије петнаестак година на тадашњој жељезничкој станици. Кад сам угледао то ругло, одмах сам помислио: „Није Србија тако грозна као што су нам у Хрватској причали. Још је гора.“ Од прилике у то вријеме, у Београд се преселио новинар Борис Дежуловић. Он је често био критички настројен према хрватском друштву, за њега тамо и није било превише мјеста, па га је „блатњава тужна селендра“ удомила.

Од тада се Београд радикално измијенио. Сада је у њему најљепши жељезнички колодовор Еуропе (као музеј) који ће красити споменик великом краљу, човјеку који је поставио темеље модерне српске нација у вријеме док већина данашњих еуропских народа није постојала ни као мисаона именица. У вријеме док западни Еуропљани о себи нису имали свијест ни као о хуманоидима, а камо ли као нацији.

Зашто Стефан Немања толико смета другу Србију? Зашто их његов споменик толико боде у очи? Снобовска, ауто-шовинистичка квазиелита не може му опростити што је бесповратно покидао везе Срба и Ватикана. Као што се свака жртва са стоцкхолмским синдромом почиње везати уз свог џелата, тако и круг двојке страшно пати што Србија није дио пропале западњачке цивилизације, „мали од палубе“ на броду који тоне. У својој малограђанштини и површности не виде колико је визија „запада на истоку и истока на западу“ коју су осмислили Немањићи величанствена.

Парадоксално је да Дежуловић Стефана Немању назива баруном Мунцхаусен, иако хисториографија ни најмање не сумња у његово постојање, а да у исто вријеме испред загребачког колодвора стоји споменик краљу Томиславу чија је повијесност у најмању руку упитна. Али, руку на срце, није Дежуловић представник Хрватске, његови истомишљеници живе у центру Београда.

Рођен сам на мору, у Кварнерском заљеву којег су Британци прогласили једним од 10 најљепших регија на свијету. Кад сам у Ријеци сваки дан сам на плажи и сваки дан се купам, без обзира на температуру, кишу, буру… Море је мој живот, а једино ми у Београду море не фали.

Загреб ми је драг јер је то град чији су становници пунили сале на преко 100 мојих предавања од Велесајма до загребачке звјездарнице. Јер у његовим антикваријатима налазим добре књиге. Јер често шетам Ткалчом и Горњим Градом, застанем на Каменитим вратима које зраче посебном енергијом, јер ми ту живе пријатељи, јер се у њему се родила моја мајка, јер је најљепше украшено мјесто у Еуропи за вријеме адвента. Загреб има шарм старог џентелмена, али никад се не може успоредити са оном снагом Београда у којем сваки угао одише озрачјем свјетске метрополе. Главна уредница „Вогуе-а“, најпрестижнијег модног часописа на свијету написала је да једино Београд има енергију Неw Yорка. На свијету постоје смо два града, Београд и Неw Yорк, остало су мјеста за живот.

Питам се зашто је Дежуловић дошао у Београд и у њему живи већ 15 година, ако је Београд касаба?

Дежуловић каже да су рекације на његов текст доказ да је у праву. Хвала Богу да Срби коначно реагирају на омаловажавања. Људе није засметало што један новинар пише да је Београд Јагодина за богате (а Јагодина је један од најљепших малих градова које сам посјетио) него што те ријечи долазе од човјека којег су перципирали као пријатеља.

Београд ће своју величину показати тиме што ће Дежуловић и наредних 15 година овдје зарађивати за крух. Тиме што у њему и даље постоје табле на којима пише „Загреб“ у центру града, док је прва табла са натписом „Београд“ од центра Загреба удаљена 250 километара, а и тамо је постављена тек кад се изградила ауто-цеста Славоника да возачи не би погрешно скретали за Будимпешту. У Хрватској већ скоро 30 година не постоји ни једна улица која асоцира на било какве везе са Србима, а у Београду преко 100 улица носе имена по хрватским повијесним личностима или градовима. Овај текст пишем из улице „Братства и јединства“ у Београду. Улице која се одазива на то име одавно нема западано од Батроваца.

Ако се у Београду и изгубио онај господски штих, то је зато јер су Дежуловићеви пријатељи, дјеца комуниста из центра и са Дедиња стрељали најбоље Београђане, предратну господу у чијим вилама и становима данас живе.

Нисам хтио одговорити Дежуловићу јер је тиме судјелујем у кампањи промоције његове старе књиге коју му Београд поновно издаје уз највећу рекламу. Али, добро ми је дошло да бих указао на проблем иза проблема.

Зашто Дежуловић пљује Београд који га храни? Зато јер је схватио да у београдским елитистичким круговима на цијени није патриотизам, то је за сељаке и гибаничаре. Другосрбијанска елита је од малена расла на цхеррy парадајзу и карпаћу од туне (спремљеном онако минималистички да се не можеш најести колико год да га једеш). Њима смрди српска традиција. Дежуловићу је требало 15 година да схвати како у кругу двојке аутошовинизам пролази боље чак и од титоизма. Послиједним медијским иступом добио је другосрбијанску диплому. Положио велику матуру из српског аутошовинизма.

Не треба реагирати на Дежуловића. Он се само понаша по правилу „мајмун ради оно што мајмун види“. Док год држава буде дозвољавала да у медијима сједи сорошева јањичарска бригада, а на факултетима професори који одобравају геноцид у Јасеновцу имати ћемо континуиране нападе на све што чини српски идентитет, традицију, обичаје, вјеру, повијест… Треба промијенити атмосферу у којој аутошовинисти расту као гљиве послије кише, а не се бавити појединачним случајевима.

Позната је прича о дјеци која нису вољела школу, па су одлучила убити учитеља. Кад су Мулу Насрудина позвали да им се придружи, он им је одговорио: „Ако убијемо учитеља доћи ће други учитељ. Треба пронаћи начин да убијемо школу.““

kurir.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.