Хрвати поново на источном фронту: Како министар одбране прети Москви и Путину

© Photo by Bernd von Jutrczenka

Осокољен тројним пактом са Албанијом и Куртијевим тзв. Косовом, уз најаву да ће Хрватска већ почетком марта напунити касарне регрутима, хрватски министар одбране Иван Анушић ових дана, као да је преспавао последњих пар месеци, ничим изазван, поново је искочио из актуелних геополитичких трендова и токова.

Док амерички председник Доналд Трамп бираним речима комуницира са руским колегом Владимиром Путином, немачки канцелар као ђаво од крста бежи од помињања 22. јуна 1941. и 9. марта 1945. и симболике коју носе ти датуми, и најављује како се са Русијом ипак мора преговарати, а француски председник Емануел Макрон покушава да дође у Москву, али не преко Бородина, Малојарославеца и реке Березине, и не са армијом од 691.501  војника, него подвијеног репа – Анушић прети Русији.

Хрватски министар у интервјуу једној светској телевизији, усред Загреба, дословце је изјавио следеће:

„Европа милитаризацијом и одбраном неће учинити ништа изван тога што се зове одбрана. Не треба се тога бојати. Европа је започела са суставом који ће заштитити Европу. Да је Украјина пала у руке Русије, данас би рат био пуно ближе него што је сада. Украјина игра улогу Вуковара 1991. у Хрватској. Вуковар је три месеца задржао српску, југославенску војску, поломио им је зубе, ослабио их је. Украјина то чини у име целе Европе, држи Русе далеко. Дала је четири године Европи да се припреми. Нема бојазни од неконтролисаног сукоба. Да не би дошло до сукоба, треба да будемо довољно јаки. Боље мир јер, ако кренемо ми, могли бисмо им сломити зубе као што смо чинили у повијести“.

Згранута хрватска јавност у овој изјави одмах је нашла најмање две спорне одреднице.

Прво, кога у овој изјави Анушић подразумева под заменицом „ми“? Да ли само Хрвате који ће сами на Русију, да „Русима поломе зубе“, или на читав НАТО, односно Колективни запад, и то у ситуацији када и Трамп и Мерц и Макрон ни не помишљају ништа слично, и другу, кад „смо“ то „у повијести“ и где, „ми Хрвати поломили зубе Русима“?

Колико се из повијести зна, последњи пут кад су Хрвати, онако баш организовано, пуни ентузијазма ишли на источни фронт да „поломе зубе Русима“, било је под Стаљинградом у јесен и зиму 1942. и првих месеци 1943. још за време НДХ и Анте Павелића.

Ево шта кажу независни (х)историјски извори како су тада прошли:

У Стаљинград још с почетка јесени 1942. године отправљена је 369. хрватска пјешачка пуковнија (Verstärktes (kroatisches) Infanterie-Regiment 369), позната и као Kroatische Legion која је већ била у Русији у саставу 100. јегер дивизије, односно 17. армије Вермахта. Јачина овог сустава, састављеног од три бојне, прва је на позив Анте Павелића годину раније формирана у Сарајеву, друга у Вараждину и трећа у Загребу, била је између 6.200 и 6.500 усташа. И сам Павелић био је препоносан пошто се почетком јула 1941. године на његов позив да се јаве добровољци спремни да иду на источни фронт да се боре проти бољшевизма, за само два дана јавило 5.000 што Хрвата, што „хрватског цвијећа“ из БиХ.

Па даље, наводе повијесни извори, легија се већ после првих додира са Русима, у бици код Харкова, уместо да „Русима поломи зубе“, суочила са великим проблемом. Више од 100 легионара је побегло, неке је стрељао преки суд 100. јегер дивизије, а пуковник Иван Маркуљ већ 13. септембра јавио је како у легији „влада неред, расуло и недисциплина“. По овом извештају, „легионари краду, пљачкају, отимају, пуцају ноћу, напуштају јединицу, бацају оружје, силују…“

Међутим, каже хрватска повијест, бојне су брзо утегнуте, па је немачко заповедништво с дивљењем почело да хвали хрватске легионаре за изнимну храброст, многи су одликовани  Хитлеровим „Жељезним крижом“, попут Ивана Маркуља, Едуарда Бакарца и још шест часника.

Већ 27. рујна, односно септембра 1942, пуковнија суделује у нападу на „Црвени октобар“ у Стаљинграду, наредник Драгутин Подобник осваја једну од зграда фабрике и предаје је Немцима, али већ следеће ноћи кроз подземне тунеле у зграду упадају Руси и наредних дана ликвидирају скоро читаву 54. немачку пуковнију. За првих пар недеља борби у Стаљинграду гине 120 легионара, 352 су рањена, 50 је нестало. До 21. октобра 1942. пуковнија је сведена на само 983 легионара.

И тако све до 23. новембра 1942, када је хрватска легија заједно са 6. Паулусовом армијом опкољена у Стаљинградском котлу. Командант, пуковник Виктор Павичић издаје детаљну наредбу о клању коња и прављењу салама и расподели хране само онима који су на првој линији фронта, али не и за они који се по бункерима скривају од дужности.

Јануара 1943. пред капитулацију Паулуса, легија броји 443 пешадинца  и 444 артиљерца.

На крају, од 30. јануара до 2. фебруара 1943. Чујкову се у Стаљинграду предаје 700 легионара од којих брзо умире још 400.

Крајњи биланс хрватске легије, односно покушаја да се „Русима поломе зуби“, је више од 5.000 погинулих у Стаљинграду, део оних који су се предали улазе у совјетску 1. југословенску бригаду. У Хрватску се на крају, из совјетских логора, између 1947. и 1950.  вратило тек 250 до 350 легионара, од 6.500 колико је кренуло на Русију. Неки историјски извори тврде да су последњих дана пре ликвидације стаљинградског котла, хрватски часници давали све што су имали да уместо за своје легионаре, у немачким авионима обезбеде места за своје украјинске љубавнице!

Тако се, повјесно гледано завршио последњих покушај Хрвата да „поломе зубе Русима“, а Анушићу остаје да хрватској јавности наредних дана објасни на шта је мислио када је изјавио оно што је изјавио.

Ако је под заменицом „ми“, у оне који треба да крену на Русију и „поломе зубе Русима“ убројио садашњи НАТО, ни ту повјесна ситуација није много боља, па је хрватски министар и овде дебело у проблему што се повјесних чињеница тиче.

Наиме, у тадашњој „коалицији вољних“, која се сада поново окупља и спрема на источни фронт, мада су и Фридрих Мерц и Макрон последњих недеља пред „орешником“ почели да врдају, била је уз Хитлера скоро читава тадашња западне Европа.

Од војника из Италије, добровољаца из Француске, 7.000 војника, Белгије, 8.000 добровољаца, Холандије, 6.000 добровољаца, Шпаније 47.000 војника, Данске, 6.000, са запада је на Русију јуна 1941. кренула и Скандинавија, СС дивизија Нордланд, итд… Скоро па читава садашња „коалиција вољних“. Били су ту те 1941. године и батаљони из Румуније, Мађарске, Словачке, Хрватске…

Како су сви заједно прошли, посебно под Стаљинградом, под Москвом, у Курску, код Вјазме, зна се, али је Анушић, изгледа, неке лекције из повијести пропустио. А онај, каже стара мудрост, ко своју историју не упамти, осуђен је да је понавља…

Сада још само преостаје да Анушић, вођен својим најавама, као Павелић у јулу 1941. године, распише конкурс за добровољце за источни фронт да још једном покуша да „поломи зубе Русима“.