Христос Воскресе, радости моја

Христос Воскресе, радости моја! Поздрављамо се радошћу! Ако је Христос мирно на Цвети ујахао у Јерусалим знајући да га чека распеће за спасење свих нас, смемо ли ми због једног искушења – контроверзног вируса који ће проћи попут многих ратова (а ово је биолошки рат, почетак нове ере у истребљивању човечанства), лишити себе спасења и вечног живота?

Христос Воскресе, радости моја! Ускликнуо би Свети Старац Серафим Саровски, при сусрету са сваким рабом Божјим. Тим јединственим поздравом препуним љубави и топлине, очима из којих су миловали снопови оптимизма и праштања, осмехом осунчаним божанским светлом, раширеним рукама у чији загрљај је могла да стане и да се претопи свака невоља, Свети Старац је дочекивао сваког, без разлике. И грешнике и праведнике. И одбегле и изгубљене. Путнике према Господу, као и душе залутале у лавиринту живота.
Сви они су се огледали и откривали себе у његовом пространом и топлом погледу праштања, молитве и благослова. Неки су налазили стид и покајање, други охрабрење, трећи истрајност.
Христос Воскресе, радости моја, поздрав је победе живота, пораз смрти, тријумф спасења, вечног и непролазног.
У тој једној реченици смернога монаха, чија је молитвена снага још за живота чинила чуда, садржана је суштина хришћанства и смисао кратког тумарања на земљи.
Никада у новије време дух Светог Старца и његов радосни поздрав “Христос Воскресе, радости моја”, нису били потребнији верницима.

Данас када смо физички и ментално отуђени, приморани да се држимо на дистанци и да не смемо загрлити брата, сетимо се Светог Серафима који је хиљаду дана, на једној стени, на коленима, узносио молитву Мајци Божјој, умиљеније за спасење Русије и Православља.
“Христос Воскресе, радости моја”, тај молитвени поздрав данас откључава све браве отуђеног света.
Када вам се, браћо и сестре, неко истински обрадовао? Када сте ви, искрено, не пословно, некоме показали радост приликом сусрета?
Свесни смо, Господе, да смо пали и да су маске на лицу последица греха и стида, а не страха пред неким вирусом. Страх насрће на малодушне и посустале од вере. Изгубили смо вође и пастире. Лица смо покрили маском, а срце зебњом.

Христос Воскресе, радости моја, дозива нас прозорљиви Свети Старац Серафим и пита: чиме се срце може маскирати или заштитити? Којим скафандером се може обући душа? Можемо ли малом тканином да покријемо навике већ урасле у наша лица? Лице је екран човековог трајања, као што је храм живописан сценама Христовог живота.
Парче крпе на рукама и глави сигурно нас неће зашитити од болести ако она дође са допуштењем Господа. Или као казна или као опомена. Некада и награда.
Христос Воскресе, радости моја!
Поздрављамо се радошћу! Ако је Христос мирно на Цвети ујахао у Јерусалим знајући да га чека распеће за спасење свих нас, смемо ли ми због једног искушења – контроверзног вируса који ће проћи попут многих ратова (а ово је биолошки рат, почетак нове ере у истребљивању човечанства), лишити себе спасења и вечног живота?
Христос Воскресе, радости моја!
Ваистину Воскресе!