Хоће ли Црна Гора тек као чланица НАТО рехабилитовати голооточане који су Русију волели више но себе

Иако су, пропорционално броју становника, највише пострадали на Голом отоку, грађани Црне Горе ће последњи у бившој Југославији добити обештећење за патње које су њихови блиски сродници као робијаши, информбировци, преживели у затворима на острву ужаса у Хрватској. Под условом, да прође најновија иницијатива председника државе.

Иницијатива председника Црне Горе Јакова Милатовића од пре неколико дана пети је покушај да се жртве Голог отока у Црној Гори рехабилитују односно обештете, а претходна четири покушаја пропала су из разних разлога.

Редом, захтеви за морално и правно обештећење информбироваца, односно њихових породица, били су пред владама Мила Ђукановића, Душка Марковића, Здравка Кривокапића и Дритана Абазовића, али позитивних одговора од стране државне власти није било.

Предлогом председника државе, у Црној Гори отворено је питање да ли ће ова држава тек сада, као пуноправна чланица НАТО пакта, држава верна идеалима и идејама западне војне алијансе, обештетити и признати жртву онима који су на Голи оток ишли зато што су Русију и Стаљина волели више но и себе и Црну Гору онакву каква је била у то време?

„Чудно да чудније не може бити, да председник једне државе која је чланица НАТО-а, пакује предлог о обештећењу комуниста који су страдали у комунистичким затворима на Голом отоку и бројним другим затворима. Како ће реаговати Европа на ову идеју једно је питање, а друго би могли тражити од самих голооточана, ако још ико има у животу, или њихових породица“, каже за РТ Балкан Бећир Вуковић, књижевник из Подгорице, коментаришући иницијативу Милатовића.

Према њему, стоји и питање о врсти обештећења, итд.

„Европа је давно завршила са комунизмом и његовим зидовима и затворима, Европа је отворила тамнице и сефове са досијеима из доба комунизма, што није урадила држава чији председник покреће питање обештећења комуниста који су током њиховог – левог скретања – били у комунистичким затворима. Овај предлог се не може дефинисати, а као такав, једино може и потећи из Црне Горе. Са друге стране, шта ћемо са комунистичким злочинима и жртвама које још вапију по бројним јамама диљем Црне Горе. Можда се и тих жртава председник могао сетити. Можда би такав предлог неко и чуо у Европи“, каже Вуковић и додаје да председнику Црне Горе ипак треба честитати „зато што хоће да обештети и награди оне који су били за Русију, што се не слаже са доктринама Запада па самим тим и НАТО-а“.

Председник Црне Горе је најавио пре неколико дана да ће иницирати низ састанака са представницима релевантних институција и удружења а у циљу покретања процеса доношења законских аката како би се обештетиле голооточке жртве у Црној Гори.

„Голи оток представља црну тачку у нашој историји и симбол страдања за више хиљада грађана и њихових породица“, рекао је Милатовић.

Затвор на Голом отоку формиран је 1949. године, носио је званично име „Радилиште административно кажњених мушкараца и жена друштвено корисним радом“, када се појавила потреба да се ухапшени у тадашњој Југославији, они који су у сукобу Тита и Стаљина стали на совјетску страну, односно они који су подржали резолуцију Информбироа из 1948. године, изолују од осталих затвореника.

Као предлагача ове идеје, „изолације информбироваца“ на неком удаљеном острву у историјској литератури помињу се Иван Стево Крајачић, шеф УДБЕ за Хрватску и Едвард Кардељ, члан ЦК КПЈ, а одабир Голог отока за ову намену приписује се књижевнику Мирославу Крлежи који је од вајара Антуна Аугустинчића чуо за „острво мермера“ у Јадранском мору близу Раба.

Како је интервенција Варшавског уговора у Југославији тих месеци висила у ваздуху, на граници ка Румунији, Мађарској и Бугарској низали се инциденти, поред осталог и они оружани, јавила се и практична потреба да се информбировци међу којима је било доста војних лица, учесника НОБ-а, склоне што даље од границе и изолују како би „ревидирали“ а затим се вратили својој партији и идејама друга Тита.

Од јула 1949. када су на Голом отоку подигнути први објекти будућег затвора и када су на острво стигле прве групе информбироваца, најпре из Хрватске а потом и веће групе из Србије и Црне Горе, до 1956. када је затвор променио намену и постао робијашница за окореле криминалце, кроз голооточке казамате прошло је 16.100 људи, 15.173 мушкарца и 928 жена.

У хапшењу информбироваца најревноснија је била Контраобавештајна служба које је привела 3.592 људи, у највећој мери били су то официри ЈА, 22 посто свих ухапшених. Активна је била и УДБА по републикама, па је тако УДБА Србије ухапсила 2.943 будућих голоточана, док је УДБА Црне Горе само мало заостала за колегама из Србије, ухапсили су 1.740 ибеоваца.

На Голом отоку тако се за седам година, колико је затвор био отворен за информбировце, нашло укупно 7.076 Срба и 3.468 Црногораца, 2.561 Хрват и тек 567 Словенаца. Остало је забележено и да је најмлађи затвореник, ухапшен 5. септембра 1949. био Вуксан Кнежевић стар тада 17 година.

О ужасима Голог отока, патњама, понижењима, заточеници који су тамо стизали не по судским, него углавном по партијским казнама, мало су или нимало говорили. Радили су у каменолому, лети по температурама од 40 или 50 степени, зими по јакој хладноћи, уз мало хране, још мање воде, уз стална малтретирања, мучења. Подељени на „банду“ и „ревидиране“ затвореници су на вечерњим састанцима били у прилици да ревидирају своје стаљинистичке ставове. Рађено је све да се људи сломе, од „топлог зеца“ до бојкота, да затраже пријем међу „ревидиране“. Једна од оних који никада нису сломљени била је, остало је записано, Миљуша Јовановић, сестра генерала Арсе Јовановића.

После једне од пропалих иницијатива за рехабилитацију голооточана, извршна директорка НВО „Акција за људска права“ Теа Горјанц Прелевић медијима је изјавила да је то „жалосно и неправедно, посебно што је Црна Гора у односу на укупан број становника имала највише затвореника на Голом отоку“ као и да је „очигледан проблем недостатак воље политичара на власти“ да се то питање реши.

Споменик и трг голооточким жртвама подигнути су у Подгорици почетком деведесетих година прошлог века а 1992. Скупштина Црне Горе усвојила је Декларацију осуди кршења људских права и злоупотребе власти којом је, поред осталог, осуђен терор над осуђеницима на Голом отоку.