Херој из мога краја – Споменко Гостић

Споменко Гостић

Можда сам имао његове године када сам први пут чуо да стари домаћини са поштовањем изговарају име Споменко Гостић. Један од нас, један који је бранио мој дом, а био је тек дијете. Изгубио је све и све су му узели у крив. Народ га је чувао, бринуо о њему. Нису могли да га пошаљу негдје, јер смо сви били у окружењу.

Милошћу Божијом моја породица и ја нисмо завршили на вехабијском ножу, али све захваљујући људима који су бранили свој дом, своје ливаде, своја огњишта која су нам покушали угасити бар три пута. Од Добојског логора у Првом свјетском рату, преко бескрајне композиције возова за Јасеновац, до последњег рата.

Сада када дођете у мој крај, видјећете само старце који су се вратили да бар за трен искру у огњишту сачувају, али данас у Федерацији БиХ мој народ је статистичка грешка, а оптужују нас да смо геноцидни. Врло перфидно. Но, док је јунака попут Споменка, та искра живи и свједочи да нисмо суицидни, узели су нам дјетињство, узели су нам живот, али гробови свједоче, ваљда их зато и руше од Космета до крајњих западних области.

Били смо само дјеца која су стала на браник својих гробова, светиња и кућа. Споменко је био један од оних који улазе у историју. Рођен је 14. августа 1978. године у Добоју, а до рата је живио са мајком у селу Јовићи, окруженом насељима са већинским муслиманским живљем. Мајка му је изненада умрла, а он је остао сам да живи са баком.

Она, међутим, нед уго затим гине од гранате испаљене на село Јовиће, након чега наш јунак остаје сироче. Већ почетком рата Споменко се пријавио као добровољац у Војску Републике Српске, чији борци су га штитили и бринули се о њему, а он им је коњским колима доносио храну од рова до рова.

Покушали су да га извуку, али није се могло. Ту смо се рађали и умирали. Једном приликом бива рањен, улетјевши у минско поље, али се веома брзо вратио војсци и својим задужењима. Тог 20. марта 1993. године, журећи кући да из пећи извади хљеб који је пекао да нахрани своје пријатеље војнике, гине на Озрену. Гинуо је да бисмо ми живјели.У рату је изгубио све: породицу, дом, дјетињство и, на крају, живот.

Његов гроб смо на крају ми одржавали и чистили, био је симбол нас дјеце тих села како да опстанемо. Заједно са страдалим саборцима сахрањен је на сеоском гробљу у Горњем Улишњаку. Остао је без икога, а опет је све своје жртвовао.

Остао је Споменко Гостић на вјечној стражи. Чувајући наша села која су касније похарали и попалили муџахедини. Споменко није устукнуо, није се повукао. Остао је на нашој дједовини, да свједочи да је ово наше. Слава му и хвала. Хвала ти, Споменко, твој земљак Небојша.

Небојша Лазић, теолог