ХЕРОИНА СА БОЈНЕ ЊИВЕ: Василија Вукотић једина жена учесник славне епопеје на Мојковцу 1916.

Док се овог Божића обележавало 105 година од велике битке, једне од најсветлијих у дугој историји Црне Горе и Србије, присећали смо се крвавих бадњака на Мојковцу, којима се слави Рождество Христово, без којих, како рече једна жена учесник те битке, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.

А име те хероине, чија се порука памти више од једног века је Василија Вукотић. Била је то ћерка гласовитог сердара Јанка Вукотића, који је командовао Санџачком војском Краљевине Црне Горе у неравноправној борби на Мојковцу са далеко надмоћнијом аустроугарском војском. И свога оца ордонанс, пошто Јанков син Вукашин у време историјске битке није био стасао за војску.

Ћерка сердара Јанка, једина је жена учесник Мојковачке битке. Људску кланицу, страхоте, патње, страх, глад и болест преживела је храбра Василија, која је пре тога завршила Девојачку академију на Цетињу, учесница оба балканска рата. С обзиром на то да му је син јединац имао седам година, славни стратег повео је у рат своју мезимицу Гагуну, како јој је тепао. Као ордонанс – млађи официр на служби команданту, била је уз оца у најљућим биткама, против вишеструко надмоћнијег непријатеља.

О епопеји на Бојној Њиви и Мојковцу испредане су многе приче, њоме су се бавили епски ствараоци и тако је заувек сачували од заборава. Крајем 1915. око пола милиона аустроугарских, немачких и бугарских војника напало је Србију, чија се војска уз тешке губитке повлачила преко Косова и Метохије, Црне Горе и Албаније, све до Крфа. Хроничари су записали да је краљ Александар Карађорђевић упутио историјски телеграм дивизијском генералу Јанку Вукотићу у коме се каже: „Ако, сердаре, задржите непријатеље 24 часа да продру на Косово, ви сте се одужили српству и словенству!“

Врела срца Црногораца у једној од најљућих зима су била јача од војника црно-жуте монархије. А наспрам 6.500 бораца Црногорске санџачке дивизије, стајало је 20.000 до зуба наоружаних аустроугараских војника. У одлучујућим биткама 6. и 7. јануара 1916. окупатор није успео да се пробије према Чакору. Војска Краљевине Србије повукла се преко Чакора и Подгорице за Албанију. Један део је то учинио преко Косова и Метохије, слива реке Дрим, преко Скадра ка албанском приморју. У тој људској кланици, гротлу мина и граната, глади, болести, патњи разноразних, браћа су успела да спасу браћу. Пуних 45 дана Црногорци су бранили положаје и одступницу српској војсци, која је стигла на Крф.

А како је то изгледало уочи саме битке и током ње, најбоље илуструју записи Василије Вукотић, која је умрла 1977. године у Београду и сахрањена у гробници својих родитеља.

– Војници и официри – пише Василија – насекли бадњаке и запалили велику ватру, пред зградом у којој се налазио штаб. Ватру је упалио мој отац, па редом остали официри, бацајући на пламен храстове гранчице. Била сам једино женско чељаде међу њима, дочекивала их са упаљеном свећом и житом. А онда плануше пушке и означише почетак славља. Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле. Ноћас уочи великог православног празника осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се сударити две војске, једна малена, али храбра, војска која брани свој крш, своју чељад, а друга силна и освајачка“…

– Борба се распламсала, српска војска је одмакла – ако ми изгинемо ко ће да нас освети и сатре швапску силу – пише даље Василија, описујући прилазе Мојковцу где су земља и небо у пламену.

– Петар Мартиновић и сердар Јанко посматрају положај захваћен огњем и димом. Пошто учесташе гранате, генерал Мартиновић рече Јанку: „Склоните се сердаре, није право да изгубите живот сада када сте нам најпотребнији.“ Отац ни да се помери, одслушкује битку.

Уто стиже мој рођак Ђуро Вукотић и рече да је Ровачки батаљон под командом Милинка Влаховића, пошто је својим грудима искидао неколико редова жице, којом се Шваба штитио, успео да га потисне са Улошевине и да га разбије и гони. Ровчани су, прича Ђуро, јуришали на нож, ломећи све пред собом. Напредују још, разгоне непријатеља и Бог зна где ће се зауставити. Колашинска бригада под командом Милоша Меденице у јуришу сатире непријатеља у густој шуми. С бока је на непријатеља ударио извиђачки одред под командом Крста Поповића. Непријатељ одступа преко Бојне Њиве и Улошевине, а мртви се сатима не могу пребројати… – записала је Василија.

Највише се памте речи хероине Василије о херојским и потресним моментима:

– Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави Српској војсци у бок и позадину, можда би судбина Српства била заувек запечаћена…

Без помена

Црна Гора се није одужила хероини Василији Вукотић. Нема обележја, ни једна улица, вртић, школа или здравствена установа не носи њено име. Нема је ни у уџбеницима, али је остала у памћењу народа. Можда се нешто промени са падом режима Мила Ђукановића.

Два пута се удавала

Василија се удавала два пута, али није имала деце. Није била дуго у браку са Ником Мартиновићем, лекаром у Никшићу, пошто је убијен 1926. године од руке одметника који су ликвидирали виђеније грађане. Удовица Василија обећала је награду 50.000 динара ономе ко лиши живота убицу Душка Рогановића, а 100.000 динара ономе ко га властима преда живог. Убица је ликвидиран у једној заседи 1927. године.

Неколико година касније удала се за најближег сарадника свога оца, генерала Блажа Врбицу, са којим је живела неко време у Крагујевцу, па у Београду. После смрти генерала Врбице, Василија је живела усамљено и повучено. Умрла је 20. новембра 1977. године у осамдесет првој години. Сахрањена је у породичној гробници Вукотића, на Новом гробљу у Београду, поред свога оца сердара Јанка Вукотића.