Годишњица убиства породице Зец: Злочин без шансе да буде кажњен

Ни 33 године од убиства загребачке породице Зец, у држави Хрватској, сада чланици Европске уније, за сурову ликвидацију двоје супружника, угледног загребачког Србина Михајла Зеца (38), његове супруге Марије, Хрватице по националности, (36) и ћерке Александре којој је било тек 12 година, нико није одговарао.

Иако су неки од убица из јединице специјалне полиције МУП-а Хрватске „Јесење кише“, којом је командовао Томислав Мерчеп, одмах по хапшењу, два – три дана по убиству, признали злочин, на суду су ослобођени кривице из – процедуралних разлога. Наиме, гле чуда, њихове прве изјаве узете су без присуства адвоката, што је противно закону, па фактичка признања нису на суду могла бити коришћена као докази.

Из Докумантационо-информационог центра Веритас годинама уназад узалудно су подсећали да убиство породице Зец спада у најмонструозније ликвидације породица у рату у Хрватској због њихове етничке припадности. Злочин је остао без осуде.

У ноћи између 7. и 8. децембра 1991, по наређењу Томислава Мерчепа, његов заменик Миро Бајрамовић издао је налог припадницима јединице Синиши Римцу коме је тада било 18 година, Мунибу Суљагићу (32), Игору Миколи (20), Небојши Ходаку (25) година и Миколиној супрузи Сњежани Живановић (20) која је тада била трудна, да оду до насеља Трешњевица, Пољаничке улице и приведу Зеца због наводних веза са крајишким Србима.

Током привођења, у дворишту куће породице Зец на Михајла је, наводно у покушају бега, пуцао Римац и на месту га убио. По овој верзији догађаја, после убиства Михајла, у кућу се вратио Суљагић и извео Марију и Александру одакле су несрећне мајка и ћерка одведене на Сљеме где су и ликвидиране. Тела Марије и Александре бачена су у јаму, затрпана смећем.

По другој верзији догађаја, Михајло је пошто су специјалци претресли кућу, одузели му оружје које је легално поседовао пошто је био ловац, покупили све вредности, злато, новац, накит, све што су нашли током претреса, кренуо за њима у двориште да се расправе, када је на њега пуцао Римац.

Марија и Александра, према овој верзији догађаја, чуле су хице напољу, истрчале су из куће, у дворишту су виделе мртвог Михајла. Тада се из комбија по њих вратио Муниб Суљић, ухватио је несрећну жену и девојчицу, ставили су их у возило и кренули према Сљемену.

Када су седам дана касније, после хапшења убица и признања које су дали, њихова тела нађена на сметлишту на Сљемену, близу излетишта Адолфовац, Александри су руке биле везане, имала је и повез преко очију. Марија је имала шест рана од метака, на глави три прострелне, Александра је на десном образу имала две ране, још три изнад десног уха.

На месту на коме су нађена тела, један од убица полицајцима је, без гриже савести и без трунке самилости испричао како је девојчица, који трен пре него што су пуцали у њу рекла само: „Убили сте ми тату, немојте ми убити и маму!“

Који дан пре убиства, Михајло је добио претеће писмо у коме му је остављен рок да „до 24. просинца напусти Хрватску, а да од 25. његов живот неће вредети ништа“. После се испоставило да је Михајло једном од убица, кога је познавао, раније повремено позајмљивао новац и да му је на тај начин помагао.

Убрзо по хапшењу које је убрзала чињеница да је један од комшија породице Зец забележио број комбија у коме су били убице, осумњичени Суљић, Микола, Ходак, Римац и Сњежана Живановић су проговорили. Неки од њих кроз сузе, оптужујући једни друге, признали су да су учествовали у убиству троје чланова породице Зец. Паралелно са хапшењем кренули су притисци, покушаји утицаја на истрагу.

Током истраге, неки од убица потврдили су да је Михајла убио Синиша Римац, а Марију и Александру Муниб Суљић. На тавану зграде излетишта, после признања убица, нађено је и оружје којим су убиства почињена.

За убиство троје чланова породице Зец нико у Хрватској није директно одговарао, уствари, у то време атмосфера је у Хрватској била таква да није било ни минималне шансе да неко одговара, односно да буде осуђен. На процесу пред Окружним судом у Загребу 1992. године свих петоро су ослобођени.

Тројица убица, Суљић, Микола и Римац читавих деценију и по осуђени су – Суљић на десет година, Римац на осам и Микола као помагач на пет, али због убиства другог човека и незаконитих хапшења српских цивила у Пакрачкој пољани. Римац је неколико година касније помилован и пуштен на слободу јер је у затвору „имао добро владање“.

Вођа јединице Мерчеп умро је 2020 године. Четири године раније осуђен је на пет и по година затвора јер као „заповедник јединице познате као ‘мерчеповци’ није спречио злочине над српским цивилима“, а фебруара 2017. године, Врховни суд Хрватске казну је повисио на седам година.

Овај господар живота и смрти Срба у Хрватској тих ратних година, део робије проводио је по хрватским бањама и летовалиштима где су га редовно посећивали пријатељи, а имао је и масерке. Који месец пред смрт, пуштен је на условну слободу.

Био је гост и на инаугурацији хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић.

Двоје млађе деце Михајла и Марије, Душан, коме је тада било 10 и Гордана (7) били су у ноћи убиства у другој соби и сплетом околности су преживели. Држава Хрватска 2004. године исплатила им је 1,5 милиона куна (око 200.000 евра) на име одштете за убијене оца, мајку и сестру. Њих двоје живе и раде у Републици Српској где су се преселили после убиства родитеља и сестре.