Годишњица славне Мојковачке битке: Они су пали да би Србија и Црна Гора живјеле

Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС

Данас је годишњица славне Мојковачке битке у Првом свјетском рату, која је јединствена у историји ратовања по блиставој и задивљујућој побједи.

Битка је вођена од 6. јануара до 8. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успјешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко дјелова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф.

Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС.

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске санџачке војске јачине од око 30.000 војника, која је бранила фронт од Бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.

У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска примијетила да српска војска има намјеру да се повлачи преко територије краљевине Црне Горе, схватила је да би пресјецањем тог повлачења стекла велику предност.

Тада аустроугарска војска сва расположива средства баца у том правцу. Главни дио аустроугарске војске (20.000 војника са око 70 топова) налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други дио нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмјерених ка Ловћену.

Стање у црногорској војсци било је јако тешко. Војници су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понијели. На неколико дана су добијали по пола килограма хлеба. Црногорски војници су носили пушке калибра 7,62 милиметара, тзв. „Московке“ од којих већина није имала бајонете. Сваки од осам батаљона имао један митраљез типа „Максим“, а иначе их је цијела Санџачка дивизија имала 39 укупно. Муниције је такође било недовољно, од око 200 до 400 метака на једну пушку. Војска је имала и известан број топова, 80 граната мањег калибра и 35 већег. Укупан број војника је био око 6.500.

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан 6. јануара генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску, међутим испоставило се да је сердар Јанко Вукотић био добро припремљен. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде.

Уз јурише и противјурише положаји су наизмјенично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успио да задржи положај до 2 сата у подне. Након тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успјева да придобије Бојну њиву, али остали дјелови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, су чврсто задржали непријатеља. Напад на развршје директно је водио генерал Рајнер. Борбе су биле са пуно губитака на обје стране, а поред Бојне њиве Аустроугари успијевају да заузми још један положај – Улошевину.

Освајањем Бојне њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процјени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, гдје се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба.

Ту је донијета одлука да се изврши контранапад на предане положаје. Према плану, у зору, на Божић 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премјешта се из села Раките у Гилоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму гдје се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снијегом завејаним горама почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојну њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка.

Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон (командант Милинко Влаховић), који успијева послије толико јуриша и напада, да у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојној њиви. Међутим, око 3 сата послије подне, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку мало уназад. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљони, састављени од младића од 18-21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увјежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и повјерено да поврате Бојну њиву која је била добро брањена са 3 реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.

Први јуриш није успио. Они се враћају да предахну, али не задуго. Почињу и други силовити јуриш, овог пута не марећи за кишу метака које су Аустроугари слали на њих. Не бринући за жице и гранате које су бјесомучно падале. И тај други јуриш није донио резултата, тако да је Бојна њива остала у рукама Аустроугара.

Сердар Јанко Вукотић, кад је увидео да Први и Трећи регрутски батаљони не могу освојити Бојину њиву, наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по „сваку цијену“ заузме Бојна њива. Батаљон је у 11:30 отпочео напад и успио да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. Послије кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и послије кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.

Непријатељ, изненађен, није се могао одупрети брзом продору Дробњака који су улијетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Командант Дробњачког батаљона, Никола Ружић, који је био са резервом, чим је видио да се његови Дробњаци боре прса у прса, оставља команду првом официру и хита у прве борбене редове, гдје је и рањен. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојну њиву у паници, чиме је операција успјешно била завршена, освојена је Бојна њива. Након освајања Бојне њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 3 сата послије подне.

Након затишја, генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојне њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205 бригаду, и послије снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике. Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Али није успио да заузме Бојну њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

Највећи значај ове битке огледа се у томе што је аустроугарска војска спријечена да пресјече повлачење србијанске војске преко албанских планина, и даље на Крфу. Нажалост, убрзо је дошло да розоружавања црногорске војске, чију је одлуку донијела црногорска влада. Због одсуства краља, влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.

Опорављена и наоружана, српска војска у септембру 1918. године пробија Солунски фронт и креће у ослобођење Србије и Црне Горе.  Због овога се често каже „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.