Годишњица геноцида у Велици: Свако мјесто и сваки камен, свака груда земље свједочи о жртвама крвавог пира

На данашњи дан, 28. јула 1944. године, зликовци из фашистичких јединица „Принц Еуген“ и „Скендербег“ су, за само два сата и петнаест минута, побили преко 600 Величана, махом жена, стараца и дјеце из Велике и Горње Ржанице на сјеверу Црне Горе.

То је била најкрвавија епизода злочиначког пира који је у овом крају трајао од октобра 1943. до августа 1944. године, а у коме су, сем Њемаца, учествовали и Албанци са Косова, те муслимани из Плава, Гусиња и Санџака, међу којима су се свирепим злочинима истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа.

У петнаест варварских налета у поменутом периоду, фашистички зликовци су, у тадашњем Андријевичким срезу, од Малог крша до Чакора, убили више од 800 недужних цивила.

Жртве и страдања у Велици и Горњој Ржаници

Како је Шербо Растодер износио непровјерена страдања зеленаша и комита, то сада има могућност да их упореди са страдањима у Велици и Горњој Ржаници.

Публициста Павле Џелетовић Иванов је, на примјер, навео следећи језиви примјер:“Свако мјесто и сваки камен у Велици, свака груда земље и многе изгореле куће свједоче о жртвама.

Мјесто звано Вукадинов поток имало је лијепи шљивик, у ком се играо осмогодишњи Томислав Вучетић. Када је угледао војнике, из дјечје радозналости, потрчао им је у сусрет. Звијери су малог Тома објесили о стабло шљиве.

Дијете је позвало у помоћ мајку. Али есесовци су је убили из пиштоља кад је потрчала да спасе сина. Један од војника је извадио нож и почео му драти кожу са лица. Други га је докрајчио, пуцајући му у главу.”

Џелетовић наводи и следећи примјер: “Милеву и Новку Стешевић бацили су живе у запаљену кућу. И Миливоја Стешевића, и Анђу Гојковић и много других...

Дијете Душана Симовића, од девет месеци, ножем су убили и објесили о шљивову грану испред куће. Двогодишњу Косу су увис бацали и на ножеве дочекивали, па је онда у ватру бацили…”

Или следећи случај: “Када су дошла три војника пред кућу Душана Симовића, по старом обичају дочекали су их са хљебом и сољу на послужавнику, који је изнијела стара Јела.

Тај обичај је увијек поштован. Баш у том часу је истрчала Јелина снаха Милица, носећи у наручју двогодишњег сина Милорада.

За који дан је требало на свијет да донесе новорођенче. Војници су је дочекали кундацима, отели јој малецког сина из руку, а један је оборену Милицу ножем пробуразио и из утробе извадио мушко дијете. Првим плачем уста му се напунише крвљу, којом се угушило.

Стравични призор посматрала је Миличина свекрва и њено четворо деце. Малог Мату војници хватају и одсецају му ноге до колена, расецају тетиве да би га лакше окачили о стабло шљиве главом наопако. Држали су га тако док нису све остале поубијали, а на крају су и њега докрајчили.”

Никад више ’18?!

Државни историчари и идеолози данашње Црне Горе представљају страдање зеленаша и комита у Божићној побуни и комитском покрету као “највеће страдање Црногораца у историји Црне Горе”.

У надувавању зеленашких жртава посебно се истакао бошњачки историчар др Шербо Растодер.

На основу Растодерових “истраживања”, одређени злонамјерни црногорски историчари и публицисти су годинама проносили медијски ехо да је од 1918. до 1941. биланс жртава на страни заленаша и њихових присталица био следећи: побијено- 9000 људи, запаљено- 6.000 кућа, ухапшено и стрпано у затворе- 4.000 људи, емигрирало у иностранство- 5.000 људи.

Тих података се држао црногорски историчар Новак Аџић све до љета 2016. године, када је послије подробнијег изучавања те проблематике дошао до прилично тачних података да је у том периоду погинуло или умрло 257. зеленаша, и запаљено 120. кућа.

Други извори су потврдили да је из Црне Горе емигрирало 1.600 зеленаша, те да се већина њих вратила у земљу послије амнестије 1922. године, као и то да се у затворима нашло од 200 до 300 зеленаша, од којих су многи амнестирани.

Паралеле страдања, и јасне намјере

Према списку Новака Аџића, у Божићном устанку је погинуло тридесет устаника, а у наредних 11. дина оружаног конфликта (од 1919.г. до 1929.г.) додатно пострадале 203. особе на страни зеленаша.

Како су ту урачунати и комити и цивили, испада да је збирно, у устанку и току наредних једанаест година гериле, број жртава на страни зеленаша и њихових породица чинио 233. човјека.

А у Велици и Горњој Ржаници је за само два сата и петнаест минута побијено 428 особа, и то цивила, жена, дјеце и стараца. Односно, скоро дупло више него што је било “највеће страдање Црногораца у историји Црне Горе”?!

Како је надувавању броја жртава зеленаша и комита од 1919.г. до 1929. године највише допринио историчар др Шербо Растодер, а потом и остали, кој ису га слиједили, то се поставља питање у чему се он разликује од Османа Растодера?

Јер, свака цифра убијених зеленаша коју је презентовао Шербо Растодер, а која прелази 233 особе које наводи Аџић, је цифра зеленаша које је “убио” Растодер.

Наравно, Осман је убијао реалне цивиле, јер су били православци, а Шербо је “убијао на хиљаде комита и зеленаша” потезом пера, наравно, да би међу православним народом унио злу крв из својих разлога, очигледно антиправославних.

Растодер је по тој теми издао четири књиге: “Животна питања Црне Горе 1918- 1929″, Бар, 1995;

„Политичке борбе у Црној Гори 1918-1929“, Београд, 1996; „Скривана страна историје: Црногорска буна и одметнички покрет 1918—1929“, 1-4, Бар, 1997; „Црна Гора у егзилу 1918-1925“, 1-2, Подгорица, 2004.године.

Још увијек не постоји ни достојан споменик – меморијални центар жртвама геноцида у Велици.

Величани ће се данас помолити за душе невиних жртава, а парастос жртвама служиће свештенско Српске православне цркве.