Годишњица битке на Вучијем долу: Велика побједа српских јунака

На данашњи дан, на Вучјем долу у близини Никшића Књажевина Црна Гора и херцеговачки устаници извојевали су велику побједу над Турцима.

Битка на Вучјем Долу врхунац је свих битака и одлучујући догађај на подручју херцеговачког ратишта.

Јачина сукобљених страна је била 17 црногорских батаљона и 11 херцеговачких батаљона и 4 топа, наспрам 24 турска батаљона и 12 топова. Муктар паша је располагао са око 45.000 војника, док су црногорско-херцеговачке снаге процијењене на око 14.000.

Здруженим црногорско-херцеговачким снагама командовао је књаз Никола.

Нарочито живописно о бици на Вучјем долу казује војвода Симо Поповић:

Муктар паша је био већ изиша на Вучји до. Пред њим слијева био је Осман паша са пет табора и три топа, а Селим паша са четири табора и два топа изиша је путем убалским више Коравлице.

Црногорске бригаде нијесу могле, у оној журби, стићи свака на оно мјесто, које јој је у очи тога дана одређено, него су положаје заузимали баталијони редом, како је који стизао. И тек што су се први баталијони појавили на висовима, Турци оборише на њих огањ из пушака и топова. Ови баталијони им се одмах одазваше и у тако отпочети бој улазили су одмах и остали баталијони како су стизали, и заузимали ред висова продужујући тако бојну линију у лијево од прво заузетијех положаја. Ово је све било, што се рече, у трен ока.

Књаз је јахао страном иза бојне линије, па када је већ и посљедњи баталијон стигао на мјесто, он остави још на једном вису на крају ове бојне линије капетана Пера Сердарева са неколико перјаника, а са осталом својом пратњом, у којој је био и Белимарковић, сиђе испод тога перјаничког виса у један до, гдје је очекивао развој битке.

Био је јако узбуђен. Непрестано је ходио онијем доцем горе доље. Једном путањицом преко истога доца живо прогањаху коморџије комору из остављенога логора гдје падаху турска зрна, пушчана и топовска, вичући и бијући претоварене коње и мазге. Грмљава пушака с обје стране, проз коју турски топови одјекиваху, ни за трен ока није прекидала. То је трајало непуни сахат. На једанпут, као на команду, прекиде пуцњава.

Књаз стаде зачуђен, погледа око себе и завика: „Шта би ово?“

За вријеме боја Књазу није долазио никакав гласник са бојишта, те је био јако узбуђен… Но мало послије тога дотрча један војник са гласом, да Турци бјеже, а наши да су се пустили у поћеру за њима. Тада Књаз дохвати капу с главе, баци је високо и радосно повика: „Хвала Богу и Св. Василију!“ Један перјаник притрчи и дочека на руке Књажеву капу, да се не проспу брилијанти, којима је грб на капици био окићен. Књаз је дохвати и поново баци понављајући непрестано: Хвала Богу и Св. Василију!“

Захвалио је књаз Никола Богу и Светом Василију Острошком на великој побједи.

У бици су Турци имали 4000 погинулих и рањених; међу погинулим сем Селим-паше налазила су се 3 миралаја (пуковника), 3 потпуковника и 168 нижих официра; заплијењено је око 3000 пушака, 21 застава. Са наше стране било је 70 погинулих и 118 рањених.